Уверен сам да и најврснији физичари разумеју да у ствари – сем конструкције формула које тачно предвиђају појаве, али баш и не схватају у потпуности како се и зашто оне збивају – личе на мудрог рабија, а своје незнање прикривају прагматичним ставом: нису важни схватљиви модели појава, него наша способност да их прорачунамо и предвидимо ефекте.
Ладислав Бабић
Интеракција између физичких наука научника и лаика, што време више одмиче све више је не толико мањкава колико лаицима сасвим неразумљива. За утеху, може ли то уопште бити, јесте спознаја да и узајамно разумевање међу научницима поводом проблема којима се баве, уколико надилазе обично формалистичко тумачење резултата истраживања који су у складу са стварношћу, није баш много боље.
Не интеракција сама, него узајамно разумевање интерпретације резултата истраживања, ако се оно не своди на пуко слагање са тачношћу формула и предвиђања на основу њих учињених. Лаик може тражити утеху у казивању великог данског физичара Нилса Бора, који је дао концепт тумачења квантне механике познат као „копенхагенска интерпретација”, али он се толико штуро изражавао у својим научним радовима да и данас постоје разилажења међу зналцима у томе шта је, у ствари, тврдио. Свестан тога, сам Бохр се нашалио, испричавши слиједећу причицу: „Мала јеврејска заједница послала је најбистријег младића да чује учење знаменитога рабија. Младић се вратио са следећим извештајем: Раби је говорио три пута. Први је говор био сјајан; јасан и једноставан. Разумео сам сваку реч. Други је био још бољи; дубок и истанчан. Ја баш и нисам пуно разумео, али се видело да раби све схвата. Трећи је био далеко најбољи, велико и незаборавно искуство. Ја нисам разумео ништа, а ни сам раби није схватио богзна што.” (Несјединљиво знање, Тихомир Вукеља)
Уверен сам да и најврснији физичари разумеју да у ствари – сем конструкције формула које тачно предвиђају појаве, али баш и не схватају у потпуности како се и зашто оне збивају – личе на мудрог рабија, а своје незнање прикривају прагматичним ставом: нису важни схватљиви модели појава, него наша способност да их прорачунамо и предвидимо ефекте. То се коси с целокупном историјском тежњом човечанства да ствари разуме, и на темељу тога одреди властити положај у свемиру. Без улажења у детаље, задржаћу се на два проблема – једном макро, а другим микрокосмичком.
Свемир, универзум, космос или васиона, речнички се дефинише као: „астрон. читав просторно и временски бесконачан свет који нас окружује; козмос, универзум”. Уколико је тако, онда све, баш све – па и простор сам – бива обухваћено том дефиницијом. Но, често се у литератури простор изузима од тога. Савремене спознаје указују да се свемир шири, и то убрзано, а што се обухватности његове тиче, није баш све толико јасно. Тврдње се крећу у оквиру како је коначан, бесконачан, ограничен, неограничен…
Рецимо, је ли Земљина површина бесконачна (није, с обзиром да се њени параметри – попут површине, примерице – могу изразити коначним бројем), и је ли ограничена? За дводимензионална бића која би се кретала по њој, немајући појма о трећој просторној димензији, свакако није! Но, проблем је у томе што људи нису дводимензионални, и могу ту површину сматрати ограниченом с трећом димензијом простора у којем живе. Пре но се ухватимо укоштац с овим питањем, споменимо тек да се старост свемира (видљивог) процењује на око 14 милијарди година.
Простор (свемир) се шири – тако се тумачи – на начин да настаје, да се ствара, а изван њега нема ничега! Уверен сам да то мишљење превладава стога што изван оквира тренутно владајуће научне парадигме као да нема ничега, с обзиром да то (тренутно?) нисмо способни појмити. Јер као што рече Хамлет – „има више ствари на Земљи и на небесима но што се и сања у вашој филозофији”, па то ваљда вреди и за дух људски.
Постоје свега два, како-тако логична одговора на питање какав је свемир, односно – што је то што наводно настаје и шири се. Први, који треба препустити верницима, јер само метафизичким резом наводно објашњава ствари, јесте – да је Бог (био он антропоморфна креатура или ма какав метафизички ентитет) створио све што постоји. На почетку бијаше ријеч! Питање је једино, ако Он постоји – што дато објашњење подразумева – ко пак је Њега створио? Ако се пак одговори да Он постоји одувек, то није ништа друго неголи бег у мистику од другог, прихватљивијег објашњења (за сада недоказивог, али на природнијим темељима од религије), да је све што постоји – свемир дакле – временски и просторно бесконачно и неограничено, да постоји одувек и простире се посвуда без граница. Необично и парадоксално је што се у коначном оба одговора своде на исто (Бог, односно простор и време су вечни), само што верници не пристају на онај ближи разуму.
Често се, објашњавајући лаицима структуру, облик и ширење свемира, научници служе аналогијама. Две су уобичајене. Ширење балона је прва:
Она илуструје тзв. Хаблов закон, према којем је брзина међусобног удаљавања галаксија (означених са А, B, C) пропорционална њиховој удаљености, а дешава се не ради њиховог властитог гибања кроз простор, већ настанком истога између њих. Друга уобичајена аналогија је она колача с грожђицама:
Замесимо ли колач испуњен грожђицама и ставимо га у пећницу, он се почиње надимати. Грожђице се међусобно удаљавају, али у односу на тесто се уопште не помичу – исте честице теста које су око неке грожђице на почетку, увек ће бити око ње. Узајамни односи честица остају исти током ширења колача-свемира, као што илуструје и овај, нужно редуковани приказ на две просторне и временску димензију:
Избегавајући у оба случаја тврдити да је оно што они разумевају тек партикуларитет просторне и временске бесконачности, односно да се свемир каквим га они схватају шири у нечему, стручњаци говоре како се напросто ради о промени метрике, што може излудити лаике.
Метрика је формула која описује како се број што се назива удаљеност треба измерити између две тачке. Рецимо, удаљеност између две блиске тачке на Земљиној површини је дужина, али њу већ између два јако удаљена града морамо мерити по луку кривуље на сфери. Kао да нас својства простора (у случају две димензије, његова равноћа или закривљеност) присиљавају да мењамо начин мерења удаљености. Kако и за простор можемо тврдити да је раван или закривљен, онда и његова метрика може бити еуклидска (какву стандардно употребљавамо на Земљи у мерењу блиских удаљености) или нека закривљена, нееуклидска (њу морамо употребљавати премеравањем великих удаљености, на којима закривљеност планете долази до изражаја). Тумаче нам, била каква била, она се ширењем свемира мења, док неки чак тврде да је сама промена метрике узрок његовог ширења (што је апсурд!). Да ли се и ви питате шта је пре било – кокошка или јаје?
У теорији релативности простор, време и материја (твар+енергија) међусобно су повезани и утичу једно на друго. Па велике масе, примерице, могу закривити простор у којем се налазе. Дакле, на локалној скали, небеска тела могу мењати околну метрику простора, али шта је мења на глобалној скали – шта мења метрику целог свемира? Збрку – напосе за лаике – чини и повремено, као што већ рекосмо, изједначавање простора и свемира (као, простор се шири, ерго свемир се шири), док се понекад међу њима прави разлика. Ако је свемир све што постоји, онда би логично било да таква дефиниција укључује и простор ако постоји, дакако, у шта смо ми уверени. Додуше, још је Kант простор и време дефинисао као елементе чистог зора (опажаја), дакле нефизичке ентитете.
Прво питање јесте, ако простор настаје – у чему он то настаје? То јест, у шта се свемир шири? Одговор на ово изврдава се двема поменутим непотпуним аналогијама, односно већ споменутим ослањањем на промену метрике. Наравно, могуће је у оквиру бесконачног простора схватити његово ширење, разилажење галаксија, па у основи простор не мора настајати у „нечему”, у неком „другом” простору. Но и ту се сусрећемо с другим, још значајнијим питањем – ако простор настаје, из чега и на рачун чега он то настаје? Наиме, људско је искуство, безброј пута доказано (барем у партикуларитету који га окружује), да ништа из ничега не може настати, што значи да се напросто ради о претворбама једних форми у друге, једних облика енергије у друге облике – увек поштујући закон очувања енергије. Да „из ничега ништа не настаје” није тек тековина физичких аука, већ су оне искуствено и теоријски само потврдиле схватања старогрчких филозофа, која су се проширила у облику класичне филозофске формулације – ex nihilo nihil fit. Примерице, Тит Лукреције Kар у спеву Де рерум натура (О природи ствари), преносећи Епикуров наук говори:
„Ништа не може из ничега настати – кад једном видимо да је тако, Већ смо на путу према ономе што желимо знати.”
Верници чврсто верују да то не вреди за божанско стварање из ничега. Дакле, на рачун чега се, ако изузмемо божју „мађионичарску” вештину, простор ствара? Ако је то на рачун неке енергије, онда би повећање простора значило смањене енергије на рачун које он настаје (с обзиром да се та енергија, на за сада непознати начин, претвара у простор). Према томе би се његово ширење морало успоравати, сасвим супротно опсервабилним подацима који указују да се оно, напротив, убрзава. Окренемо ли у мислима смер времена, цели свемир је морао некад давно потећи из једне тачке незамисливе густине, из које се Великим праском све „разлетјело”!
У сваком случају, схватимо ли га као коначан (макар и неограничен), суочавамо се с неизбежним „лаичким” питањем – а шта је ван њега? Ако пак га узмемо бесконачним, онда ни уз најбољу вољу, без силовања логике – чак и уз претпоставку његовог ширења бесконачном брзином свемир никако није могао настати пре 13,7 милијарди година из тачке бесконачне густине! Могао је настати тек партикуларитет бескрајног свемира, који нам је доступан опажањима, али не и сва бесконачност која нас окружује. Kако је тачка коначан ентитет, у том бисмо се случају опет сусрели с проблемима: „у чему се она налази”, „како из коначног може настати бесконачно” или „с креацијом из ничега”.
Но, ако сте икада посматрали боцу минералне воде, могли сте заметити како се од дна ка површини дижу мехурићи угљен-диоксида, ширећи се све више с обзиром да на њих делује све мањи хидростатски притисак. У односу на спољни медиј (вода) унутрашњи притисак мјехурића могли бисмо сматрати позитивном (одбојном) гравитацијом – већом од околне негативне која га настоји сажети – што му омогућава ширење.
Вратимо ли се на „постанак” свемира (партикуларитета којег ми тако називамо) огроман спољни притисак могао га је држати сажетог практично до тачке, све док у њој није превладало унутрашње колебање створивши већу одбојну гравитацију, исходиште Big Bang-a, почетка његовог ширења кроз „медиј” – физички вакуум. Наравно, ово је само кроки приказ могућности које физичари морају разјаснити, с намером да се покаже како није потребно уводити бесмислицу „настанка нечега из ничега”.
Позабавимо се сада микросветом. Траже ли се дефиниције физичког простора, најчешће се он дефинише као „празнина” (наводници су стога што физички простор, у ствари, није празан) између небеских тиела, која сем што је испуњена разноразним елементарним честицама и зрачењима, сама поседује физичка својства (физички вакуум; испуњен је тзв. флуктуацијама). „…квантна механика нас учи да је накратко могуће нарушити законе очувања и створити нешто из ничег и да се та појава стално и одиграва свугде у простору где се непрестано стварају микроскопске честице. Једино је важно да те честице убрзо након тога поново нестају међусобним поништавањем.”
Флуктуације вакуума недвојбено постоје, али је аутор овог текста више него суздржан према тврдњи да се може „створити нешто из ничега”! Наиме, то би – ма и сасвим на кратко – био еквивалент божјег стварања из ничега. Па, узме ли се да на макроскали простор, а на микроскали честице наводно настају из ничега, не иде ли таква тврдња на руку верницима? Узимајући у обзир, према овом аутору, претпоставку да из ничега не може настати нешто – као „догму” које се треба држати уколико не желимо забраздити у мистику, претпостављам да до погрешних интерпретација долази ради изједначавања појма ништа и нула.
Kолико год се многима та два појма подударала, они нису еквивалентни. Нула је број, и у сваком случају могуће је да сума свих – позитивних и негативних – енергија свемира, буде једнака нули. Другим речима, да се позитивне и негативне енергије налазе у равнотежи. Појам ништа, пак, означава непостојање ичега – и свемира, и свих облика енергија и ентитета, и бројева (укључујући и нулу), и вас, и саме речи ништа. То је одсуство свега, па и Бога самога који онда ни не би имао могућност ишта створити јер је сам утопљен у то ништа – напросто не постоји! Дефиниција коју на Википедији налазимо за појам ништа:
„Ништа или ништавило (nihil) је појам који описује одсуство или непостојање било чега. У филозофији, ништа као небиће је појмовно негирање бића. Појам ништавила има примену и у математици, где се означава нулом”, јесте дубоко погрешна, и њена задња реченица је у логичкој колизији с првом! Тако се на микронивоу сусрећемо с истим проблемом који смо сусрели при „настанку” простора – стварању из „ничега”.
У основи, ствар се мора – према овом аутору – сагледати из перспективе како укупна (нулта, равнотежна) енергија свемира флуктуира око те нулте вредности, с час превладавајућом негативном, а час с превладавајућом позитивном вредношћу. Kако се те флуктуације дешавају на микронивоу (у свакој тачки простора), могуће је да у часу кад су оне позитивне, краткотрајно из тог вишка – према чувеној формули еквиваленције масе и енергије (Е= mc2) – део те позитивне енергије бива претворен у реалну масу до тада виртуелних честица. С „настанком” простора је ствар вероватно компликованија, но не толико да противречи схватању како из „ничега не може настати нешто”.
Метафорички речено, јавност очекује четврти говор мудрог рабија, надајући се да ће нам на разумљив начин пренети оно што ћемо сви схватити – и он као стручно лице, и лаичка јавност.
(Илустрација Pablo Carlos Budassi/Wikipedia)
(Пулсе)
