Етика човека нема идеју стварања бољег човека, нити би могла имати било какав меритум за то, она само инсистира на томе да је највећа добро бити човек и да је то могуће само кроз комуникацију, кроз одзив другог човека, те је заиста тачно казати да човек постаје човеком тек и само кроз другог човека.
Никола Пилиповић
„Човек човеку је вук”.
(Томас Хобс)
Показаћемо да је мисао у наслову истинита, а неспорно је истинита и Хобсова изрека. Две потпуно супротне мисли, а обе су истините. Хегел би био задовољан, али то није плод његове дијалектике, већ су то две гране истог стабла које измиче филозофском и научном мнењу, јер корени на појму слобода који су они одбацили и као могућност, следећи свог великог учитеља Имануела Kанта.
Етику, као дисциплину практичне филозофије, чине две основне теме, два битно различита садржаја: смисао човековог живота и начин његовог достизања – што чини појам аутономне етике, и однос човека према другом човеку, према заједници, цивилизацији – што чини појам хетерономне етике.
У време античких држава – полиса, који су имали неколико хиљада, или највише неколико десетина хиљада пуноправних грађана, и толико или више робова, од чијег рада су живели у благородном поднебљу Медитерана, упућеност на окружење, на другог, на друштво, није била императивна. Јер нису били укључени у низ поделе послова, а тиме ни у низ поделе добити, а законодавство је било тек у зачетку, те ни остваривање власти није вршило значајну принуду, укратко речено слобода делања, слобода избора била је веома велика.
Али уласком у заједницу Homo sapiens се покорио њеној вољи и њеној еволуцији и тиме је изгубио своју примарну слободу и своју сопствену еволуцију
Зато су антички филозофи размишљали само о аутономним етикама, оним чији предмет јесте сам човек и његово трагање за смислом живота – од цинизма и скептицизма до стоицизма и епикурејства. Али сувише брзо су дошли варвари и једнобожачка јудејска религија, са Богом створитељем и сведржитељем, свевидећим и свеприсутним и у самом уму верника. Он постаје једини предмет мишљења, а човек нестаје из филозофије и из етике. Уместо аутономне етике настаје хетерономна етика, чији предмет је Бог.
Са слабљењем хришћанства и еволуцијом бића цивилизације – државом, хетерономна етика постаје предмет умовања многих филозофа, али скоро искључиво као варијанте хришћанске етике, чији предмет је други човек, друштво, биће цивилизације. Али све те етике су се показале неодрживим, самим тим што се ослањају на декалог. Јер у прве четири заповести Божије слави се Бог и све остаје у уму, у интелекту, а осталих шест се односе на комуникацију са окружењем и оне су већ обухваћене законом, те етика хришћанства може бити неутилитарна.
Али то што се мора уредити моралним кодексом јесте оно што измиче закону, оно што је добит која се мора остварити као услов свих услова опстанка човека као потребитог бића и, подразумева се, то се мора остварити у оквиру закона. Значи по самој својој идеји хетерономна етика, ако је неутилитарна, у колизији је са опстанком човека, јер је он могућ – као и за свако живо биће – само кроз остварење добити из окружења, а човеково окружење чине други људи. Тако је завршио и категорички императив, који није више од народне мудрости; не чини другоме оно што не желиш да теби буде учињено, формулисана као заповест ума, која такође (као и декалог) не решава проблем опстанка, већ само инсистира на сагласје са законом. Укратко речено, хетерономне етике као неутилитарне су немогуће, јер онај ко их дословно практикује не може опстати, а онај који опстаје не може им бити доследан.
Преживеле су оне етике које су допуштале утилитарност – са наивним изједначавањем општег добра са личним – које су лако деформисане у етику бића цивилизације; еволуирати што брже и по сваку цену, што се своди на потрошачко-произвођачко-профитерски морал, тачније на субкултуру по величини замаха. Аутономна етика је нестала заувек, јер у доследној уређености државе човек је само њен конститутивни део који је нераскидиво увезан у све њене радње, те од идеје аутономне етике не може имати више од позиционирања у друштву, то јест у контексту хетерономне етике. Али човек ипак има своју етику, она је у самој основи његовог интелектуалног бића, те је он више осећа него што о њој мисли. То је предмет нашег излагања. Један кратки увод ипак је неизбежан.
Kада је Homo sapiens овладао говором у тој мери да хијерархијски може уредити поделу послова, поделу добити и поделу власти, и да тиме може обухватити све послове и све чланове заједнице, тада је настао ентитет са карактеристикама живог бића, које поседује своју материјалну структуру, своје животне циклусе и своју вољу, и које еволуира. То није била воља ни одлука Homo sapiensa, већ неизбежна чињеница да је потенцијал већег ентитета већи од потенцијала мањег (који се у њему садржи), и тиме је већа вероватноћа његовог опстанка.
Али уласком у заједницу Homo sapiens се покорио њеној вољи и њеној еволуцији и тиме је изгубио своју примарну слободу и своју сопствену еволуцију. То га је суштински толико променило да је, у ствари, са настанком бића заједнице истовремено и неминовно настало ново биће – човек, као друга страна исте кованице. Јер његово биолошко биће – ако под тим појмом мислимо на скуп активности кроз које биће опстаје – јесте сада упућено на заједницу као своје окружење, из кога остварује добит и настала је највећа могућа трагедија; човек је изгубио еволуцију и тиме је осуђен на нестанак, на апокалипсу.
Идентитет личности не произлази из стварања сопствених мисли, већ из избора туђих на основу којих формирамо сопствено мишљење, сопствене судове
Историја цивилизације то неспорно доказује: биће цивилизације – држава је еволуирала од првобитне заједнице до ентитета који је апсолутни владар Планете. И обрнуто, човек не само да није еволуирао, већ је и деградирао, у шта се лако уверити: достигнућа античких мислилаца, уметника, књижевника и данас су недостижни узор. Није претерано казати да је Платонова пећина родно место већине данашњих филозофа, да многи налазе своју мисао у античкој заоставштини. Али ослобођењем мисли кроз говор и обједињавањем са другим мислима, чиме је квантум сопствених мисли увећан хиљадама и милионима пута, настало је нешто потпуно ново, настало је интелектуално биће човека.
Са првим речима које учимо, ми учимо туђе мисли и сав наш интелектуални садржај произлази из тог фонда заједничких мисли и готово увек и остаје на томе. Ми тога нисмо свесни, ми препознајемо да је процес мишљења наш сопствени, али не уочавамо да мисли на коме га заснивамо нису наше и да мишљење – као именица, као суд – јесте наше само у ономе што се односи на лично искуство. Идентитет личности не произлази из стварања сопствених мисли, већ из избора туђих на основу којих формирамо сопствено мишљење, сопствене судове.
Човек је једино биће које живи да би мислило, док сва остала бића (не само данас, већ и у будућности) мисле да би живела
Свет мисли је потпуно нов феномен у живом свету. То је свет виртуелних сензација неограничен и по избору и по интезитету и по трајању. Са њим се не може поредити свет чулних сензација, које настају и нестају из физиолошких разлога, које не можемо контролисати и које су пријатне тек и само као укидање бола, и само толико трају, јер њима организам исказује своју потребу. Бити човек је највеће могуће добро, јер то значи живети у свету мисли неупоредиво лепшем, разноврснијем, већем од света физиолошких сензација у потпуно слободном свету не само рационалних, већ и ирационалних мисли.
Тај свет је колевка човека, али и његова бит и његова сврха и човек је једино биће које живи да би мислило, док сва остала бића (не само данас, већ и у будућности) мисле да би живела. Човек је највеличанственија форма у еволуцији материје, једина способна да сазна себе и идеју еволуције и суштину овог нашег Kосмоса, али не више и не даље од тога. Он то остварује кроз комуникацију са другим, кроз ослобођене мисли и он то осећа, иако нема јасна сазнања, јер ни појам слободе није сазнао. У томе је етика човека, и он се ње не може одрећи , јер тиме нестаје његова суштинска одредница – његово интелектуално биће. Остало би само биолошко биће, биће упућено на заједницу ради опстанка, које би, без примарне слободе делања, било само нешто више од бића у социјететима инсеката.
Рађа се Homo sapiens, а кроз комуникацију са окружењем он прихвата туђе мисли и предаје своје и тиме постаје човек; то је једина одредница човека. Ниједан феномен у цивилизацији није искључиво ни у домену слободе делања, ни у домену слободе мисли, јер је инициран у мислима а реализује се кроз слободу делања. Зато је компетиција, која је неизбежна и са еволуцијом постаје све драматичнија, подједнако присутна и у домену слободе делања и у домену слободе мисли, те комуникација није само бит интелектуалног бића човека, већ и њговог биолошког бића.
Етика човека је аутономна, јер човек је сам себи сврха, и остварење те сврхе зависи пре свега од њега, од тога колико интезивну комуникацију ће остварити, колики утицај, колику реакцију ће она произвести, колико нових мисли ће произвести, што значи колико ће он бити сазнат и прихваћен као човек.
Етика човека је аутономна, јер човек је сам себи сврха, и остварење те сврхе зависи пре свега од њега, од тога колико интезивну комуникацију ће остварити, колики утицај, колику реакцију ће она произвести, колико нових мисли ће произвести, што значи колико ће он бити сазнат и прихваћен као човек
Тиме је она и себична, јер јој је разлог у сопственој добити, а тако и мора бити јер добит, ма у чему да је, јесте начин опстанка живог бића. Али та добит није никакво одузимање од других, јер није материјална, напротив она је давање сопствених мисли, којима се увећава квантум заједничких мисли и тиме се увећава и интелектуално биће другог човека. Тиме је она и алтруистична, јер је то давање безусловно, иако је по своме разлогу себично.
Етика човека је и универзална, јер је подједнако иманента сваком човеку, на сваком месту, у свакој ситуацији и без обзира на стање окружења, то јест била је и остаће суштинска одредница интелектуалног бића човека. Она је и хетерономна, јер своју сврху не може остварити без одзива окружења, без његовог активног учешћа, те је, утолико и у том смислу, окружење њена сврха. Али, то није мало, јер да би окружење, други човек, узео учешће у комуникацији он мора да има свој разлог, своју добит.
Сократ (Ancient World Magazine)
Зато етика човека мора да буде и креативна, да ствара општа добра, пре свега интелектуална, али и она добра која се не могу а приори препознати као таква, већ их верификује сам акцептор, што значи пост фестум. Највећа достигнућа човека нису произашла из материјалне добити, већ из потребе да се буде човек, да се оствари одзив окружења. Зар се Сократ и Ђордано Бруно нису одрекли живота, да би остали доследни својим идејама, и шта може да значи борити се за своје идеје, до то да се оне наметну друштву, да их оно верификује и одзивом на њих да увећа човечност аутора. Ми се дивимо њиховој жртви, иако она није само алтруистична, већ и себична. Зар се Никола Тесла није одрекао тантијема стављен пред избор; тантијеме или остварење идеје, што би урадио сваки велики проналазач.
Нажалост, бројни су и примери који нису за углед, који су вапај поремећеног ума у потреби да оствари своју човечност. Почев од Херострата, који је запалио Артемидин храм, само да би се чуло за њега, макар и по злу. Да је Хитлер био поремећен не треба доказивати, а разлог за сво зло које је произвео није био у добробити немачког народа, како је говорио у почетку, јер га се на крају и одрекао, већ само у томе да буде велики вођа великог народа и целог света.
Етика човека је дубоко у нама и ми је нисмо свесни, али док превазиђемо принуду опстајања, док се измакнемо етици бића цивилизације, она постаје покретач свих наших активности. Етика човека нема идеју стварања бољег човека, нити би могла имати било какав меритум за то, она само инсистира на томе да је највећа добро бити човек и да је то могуће само кроз комуникацију, кроз одзив другог човека, те је заиста тачно казати да човек постаје човеком тек и само кроз другог човека.
