Његово интелектуално биће је апсолутно слободно, његов виртуелни свет производи реалне сензације и он је толико леп да човек живи да би мислио, али се у тој мери идентификовао са мишљењем да не схвата да је у мишљењу његова бит, његов смисао живота и његова Атлантида.
Никола Пилиповић
Мало ко данас верује у Платонов мит о рајском острву изобиља, срећног и лагодног живота. Ни сам Платон није мислио да је Антлантида више од бајке, иначе не би своју државу засновао на потпуно супротним идејама, на принуди и одрицању, на одсуству и слободе делања и слободе мишљења. Па ипак бајка је, као вечита чежња за лепшим и угоднијим животом, опстала и многи су хтели да верују у њу и да је нађу. Kао идеја она изгледа могућа, па чак изгледа да је човек на путу ка тој срећи, јер је добит, коју доноси напредак науке и технологије све већа и више подсвесно него свесно човек верује у будућност у којој ће машине обављати све послове, а он ће имати само захтеве. Али, то се не дешава.
Ако увећање богатства државе и напредак науке не воде ка Атлантиди да ли је онда она уопште могућа, јер ако јесте на чему би се заснивала?
Напротив, у најнапреднијој и најбогатијој држави, која себе сматра и најправичнијом и задуженом за ширење демократије у свету, ништа се, од онога за чиме човек чезне, не остварује. Штавише, показује се да се са увећањем богатства и са напретком науке и технологије, све брже увећава јаз између малобројне елите и масе на дну друшвене лествице. Уместо бескласног друштва, уместо идеја француске ревилуције – слобода, једнакост, братство, све брже се формира кастинско уређење недодирљивих и изузетних.
Ако увећање богатства државе и напредак науке не воде ка Атлантиди да ли је онда она уопште могућа, јер ако јесте на чему би се заснивала? Наравно да су филозофи, у свим временима, повремено силазили са олимпских висина метафизичких медитација, и спуштали на се на ниво практичке филозофије, на тумачење слободе, етике и политике.
Повремено, јер то им није ишло тако глатко. Стари се нису бавили идејом слободе, јер су је имали на претек, те су сматрали да је она интринсична не само сваком живом бићу, већ и човеку, те да се подразумева сама по себи. А етика је била не само аутономна – од кинизма до епикурејства, већ и шаролика до индивидуалности, до личног трагања за идејом среће. А нови су прогнали саму идеју слободе и уместо ње подметнули антропоморфни појам ослобођење и тиме су укинули и могућност и етике и политике.
Идеју Атлантиде, као и све круцијалне идеје цивилизације и човека, морамо тражити у међусобном односу три основна појма; знања, државе и човека
Етика, као хетерономна, узвишена и некористољубива, свела се на лошу и прозирну имитацију хришћанства, или на отворено утилитарну етику, која је у ствари етика бића цивилизације – државе, те је једина опстала као потрошачко-профитерска субкултура. Политика се свела на записивање у виду закона онога што је биће цивилизације – држава већ наметнуло као адаптацију својој еволуцији. Али идејом политике, што се своди на идеју идеалне државе, сви су се и у свим временима бавили, од Платона, Хобса, Макијавелија, Т. Мора, Монтескјеа, Ж.Ж. Русоа, Хегела, Маркса до данашњих пропагатора идеје демократије, јер и то је, као утопија, оно у чему не можете бити ухваћени у лажи, како то каже Kант. Али не нађоше идеју Атлантиде, а и да су, којим невероватним случајем, набасали на њу не би је ни препознали, а и да су је препознали као истиниту, не би то могли доказати, јер се односи на будуће искуство а не произлази ни из какве теорије.
Илустрација (Јутјуб)
Идеју Атлантиде, као и све круцијалне идеје цивилизације и човека, морамо тражити у међусобном односу три основна појма; знања, државе и човека.
Појам знање се може само на један начин дефинисати: знање је искуствено истинита представа окружења.
Почнимо од појма знање. У томе нам не могу помоћи разноразне теорије сазнања, из простог разлога што се не баве појмом знање, а њиме се не могу бавити јер не сазнавши појам слободе и тиме ни цео свет живота и живих бића, не могу да разликују знање које се односи на свет каузалитета, од мнења које се односи на свет слободе – живота, у коме су сва сазнања само нагађања, која се мењају са појавом новог ауторитета. Појам знање се може само на један начин дефинисати: знање је искуствено истинита представа окружења. Јер само оно што се односи на окружење, ако под тим појмом мислимо на онај део околине који је доступан нашем искуству, може бити проверено у искуству, то јест оно што је у искуству проверено не може бити неистинито, јер једини меритум је само искуство. То је, у ствари, један аналитички суд, једна таутологија, једна кружна дефиниција, из које непосредно не произлази никакво позитивно сазнање.
Из те таутологије непосредно следи и друга: знање се не може смањивати. Јер оно што је искуствено истинито не може постати искуствено неистинито при истим условима, може ако се ширењем домена покаже да је неистинито, али самим сазнањем да је нешто неистинито учињен је корак ка увећању знања, јер a priori знамо да сви каузално настали феномени подлежу законитости, па је и то једна таутологија. Али ако појму знање као таутологији додамо субјект, то је материјални објект у домену каузалитета а живо биће у домену слободе, онда је то најважнији хеуристички појам, јер он је оно што еволуира (јер оно што се не може смањивати, може се само увећавати) и еволуира сам по себи, то јест као интринсична особина материје, материјалних објеката.
Пошто појам материје не можемо никада сазнати, то ни еволуција знања – а то је оно чиме се бави физика у домену каузалитета – нема краја, до чега можемо доћи и непосредно: пошто појам материје није могуће сазнати (јер нам је дата у „Великом праску”, те бисмо морали знати све о њему, а не знамо ништа јер ништа није донео осим материје у безобличној и безсадржајној форми коју зовемо плазма), то онда физика не може имати своју теорију, своје тврдо језгро из кога би произлазила сва сазнања а искуство би их само потврђивало, већ почива искључиво на искуству, које је просторно ограничено на овај наш Kосмос, али садржајно је неограничено несазнатљивошћу појма материја.
Други појам је држава. Њен почетак је у заједници Homo sapiens, која се наметнула као већи потенцијал, са већом вероватноћом опстанка. Остварила се кроз информациону комуникацију говором и као потпуна форма она је остварила поделу послова, поделу добити и поделу власти кроз једну вољу. Тиме је она стекла све атрибуте живог бића, између осталих и еволуцију, јер сложена и уређена материјална структура може опстати само кроз слободу делања, кроз негацију каузалитета у покретању феномена, акције, а то је супротно каузалитету и атрибутима неживог објекта, те се по дефиницији мора сматрати живим бићем.
Са настанком заједнице, истовремено – као друга страна кованице – настало је још једно ново биће, човек. Биће које са Homo sapiensom има заједнички само генетски кôд, али је његово биолошко и његово интелектуално биће толико другачије да он чак није ни врста. Пошто заједница-држава – биће цивилизације има своју вољу, то онда сви њени делови, сви ентитети, па и човек морају да јој се покоравају, што значи да човек нема своју примарну слободу делања и нема еволуцију, те може само да деградира и дегенерише. У истинитост тог неочекиваног и непријатног сазнања, лако се уверити: историја цивилизације је историја еволуције државе напоредо са еволуцијом знања, а достигнућа античких генија још су недостижни узор у свим интелектуалним доменима.
Говором ослобођене мисли нису самим тим и слободне, јер оне мисли које исказују неку апсолутну истину, то су само таутологије и неспорне чињенице, или неку искуствену истину, то су закони природе, не могу се мењати, оне нису слободне оне чине знање и на њима се заснива еволуција. Тиме оне припадају бићу цивилизације, а човек само учествује у њиховом настајању и њихов је корисник, али у том домену не поседује своју вољу већ се мора повиновати еволуцији и опстанку бића цивилизације – државе.
Јер еволуција ће произвести моћније биће али оно ће се заснивати искључиво на знању, те му слободне мисли неће бити потребне, и неће ни знати за њих нити ће моћи да их ствара
Али, све мисли заједно и рационалне и ирационалне чине непрегледан фонд мисли који зовемо цивилизација (треба разликовати цивилизацију од бића цивилизације) су доступне сваком човеку и тиме су увећале његове сопствене милионима пута. Он их је сазнао и усвојио у својој онтогенези, која почиње још пренатално те их он не разликује од својих сопствених, које нису ништа више од комбинације тих сазнатих. То је виртуелни свет неограничен, потпуно слободан, у коме човек испуњава све своје жеље, свет сензација које су неупоредиво лепше, трајније од сензација у свету осећаја које су пријатне само као укидање бола и само толико и трају. Те мисли чине интелектуално биће човека и оно је његова одредница, оно га чини различитим од свих осталих бића и јединственим.
Јер еволуција ће произвести моћније биће али оно ће се заснивати искључиво на знању, те му слободне мисли неће бити потребне, и неће ни знати за њих нити ће моћи да их ствара. Више од тога, као што не можемо сазнати појам материје, јер за то сазнање бисмо морали изаћи из искуства, што налаже принцип хијерархије, тако исто не можемо сазнати ни суштину еволуције из домена каузалитета, јер она припада каузалитету, већ само из домена слободе – живота који припада слободном мишљењу. Зато је човек једина форма материје способна да сазна саму себе, наравно у домену овог Kосмоса.
Овим смо већ одговорили на сва питања о Атлантиди. Јер човека чини његово биолошко и његово интелектуално биће. А његово биолошко биће – кроз које он опстаје у бићу цивилизације као његова основа, као подређено вољи тог бића и без сопствене еволуције – не дозвољава да у домену материјалних објеката човек може остваривати своје жеље и своје разлоге, већ га биће цивилизације носи у све бржу дегенерацију. Али његово интелектуално биће је апсолутно слободно, његов виртуелни свет производи реалне сензације и он је толико леп да човек живи да би мислио, али се у тој мери идентификовао са мишљењем да не схвата да је у мишљењу његова бит, његов смисао живота и његова Атлантида.
