Смрт на крсту је у средишту хришћанске вере. Али шта се стварно догодило може ли се научно доказати?
Нико не зна како је Исус Христ изгледао и ко је заиста био. Ипак је постао главна фигура једне светске религије. Принцип историчара је јасан – морају постојати најмање два међусобно независна извора да би се установиле чињенице. Први извор је „Нови завет” који описује Исусово разапињање на крст. Јасно је да су аутори били његови следбеници. Сигурно су се и они управљали према чињеницама, позивали се на усмене и писане изворе. Постоје и ванбиблијски историјски извори. Римско-јеврејски хроничар Јосиф Флавије пише о Исусовој судбини исто као и римски историчар Тацит. Дакле, са становишта историјске науке сматра се доказаним да је он постојао и да је разапет на крсту.
Али где је разапет? Јерусалим има много места која подсећају на деловање Исуса, али многа не могу да издрже историјску проверу. Црква Светог гроба или Храм васкрсења Христовог јесте интересантно место јер се веома рано ту налазила богомоља. Археолози су испод цркве пронашли каменолом са остављаним камењем неподесним за градњу које временом формирало неку врсту брега. Римским окупаторима је он служио за разапињања. Брежуљак се налазио пред градским капијама. Археолози претпостављају да је то место које се у „Библији” назива Голгота. У Цркви се све до данас опажа део брега и поштује се као место Христовог разапињања.
Из града су се добро видели крстови на узвишењу. Археолог Дитер Фивегер каже да су се чули крици умирућих људи. То је служило застрашивању, староримски начин извршења смртне казне. Kлин се забијао кроз стопала и глежањ у дрво крста. На попречну греду су везиване руке. Често је томе претходило јавно бичевање осуђеника и ношење крста до места погубљења. На крсту се умирало болно и дуго. У Јерусалиму је смртну казну разапињањем смео да изрекне само римски префект. Понције Пилат који је на једном пронађеном натпису назван „префектом Јудеје” би према томе морао бити надлежан за изрицање пресуде. Она је била намењена политичким подстрекачима на немире.
Осим тога, „Библија” извештава да је пресуда мотивисана Исусовом критиком Храма и уносних послова на основу вере. Свештеници задужени за Храм су се уплашили да ће за време јеврејског паразника Пасхе, када је у граду било много људи, доћи до побуне. То сигурно није одговарало ни Римљанима. Између тридесете и тридесет четврте године Исус је умро пред капијама Јерусалима.
А шта се онда догодило? Овде напуштамо подручје научно верификованог знања. Јеванђеља говоре о празном гробу из којег је Исус васкрсао трећег дана и о томе да је сретао бројне људе. Они су поверовали да је жив. Мора да се нешто заиста десило, па су Христови следбеници после његовог погубљења и даље веровали, и то са новим жаром. То је био тренутак када се родила светска религија. С веровањем у васкрсење Христово почиње и лична вера, сопствени доживљај.
(Илустрација Shutterstock/Romolo Tavani)
(Б92)
