Smrt na krstu je u središtu hrišćanske vere. Ali šta se stvarno dogodilo može li se naučno dokazati?
Niko ne zna kako je Isus Hrist izgledao i ko je zaista bio. Ipak je postao glavna figura jedne svetske religije. Princip istoričara je jasan – moraju postojati najmanje dva međusobno nezavisna izvora da bi se ustanovile činjenice.Prvi izvor je „Novi zavet” koji opisuje Isusovo razapinjanje na krst. Jasno je da su autori bili njegovi sledbenici. Sigurno su se i oni upravljali prema činjenicama, pozivali se na usmene i pisane izvore. Postoje i vanbiblijski istorijski izvori. Rimsko-jevrejski hroničar Josif Flavije piše o Isusovoj sudbini isto kao i rimski istoričar Tacit. Dakle, sa stanovišta istorijske nauke smatra se dokazanim da je on postojao i da je razapet na krstu.
Ali gde je razapet? Jerusalim ima mnogo mesta koja podsećaju na delovanje Isusa, ali mnoga ne mogu da izdrže istorijsku proveru. Crkva Svetog groba ili Hram vaskrsenja Hristovog jeste interesantno mesto jer se veoma rano tu nalazila bogomolja.Arheolozi su ispod crkve pronašli kamenolom sa ostavljanim kamenjem nepodesnim za gradnju koje vremenom formiralo neku vrstu brega. Rimskim okupatorima je on služio za razapinjanja. Brežuljak se nalazio pred gradskim kapijama. Arheolozi pretpostavljaju da je to mesto koje se u „Bibliji” naziva Golgota. U Crkvi se sve do danas opaža deo brega i poštuje se kao mesto Hristovog razapinjanja.
Iz grada su se dobro videli krstovi na uzvišenju. Arheolog Diter Fiveger kaže da su se čuli krici umirućih ljudi. To je služilo zastrašivanju, starorimski način izvršenja smrtne kazne. Klin se zabijao kroz stopala i gležanj u drvo krsta. Na poprečnu gredu su vezivane ruke. Često je tome prethodilo javno bičevanje osuđenika i nošenje krsta do mesta pogubljenja. Na krstu se umiralo bolno i dugo.U Jerusalimu je smrtnu kaznu razapinjanjem smeo da izrekne samo rimski prefekt. Poncije Pilat koji je na jednom pronađenom natpisu nazvan „prefektom Judeje” bi prema tome morao biti nadležan za izricanje presude. Ona je bila namenjena političkim podstrekačima na nemire.
Osim toga, „Biblija” izveštava da je presuda motivisana Isusovom kritikom Hrama i unosnih poslova na osnovu vere. Sveštenici zaduženi za Hram su se uplašili da će za vreme jevrejskog paraznika Pashe, kada je u gradu bilo mnogo ljudi, doći do pobune. To sigurno nije odgovaralo ni Rimljanima.Između tridesete i trideset četvrte godine Isus je umro pred kapijama Jerusalima.
A šta se onda dogodilo? Ovde napuštamo područje naučno verifikovanog znanja. Jevanđelja govore o praznom grobu iz kojeg je Isus vaskrsao trećeg dana i o tome da je sretao brojne ljude. Oni su poverovali da je živ.Mora da se nešto zaista desilo, pa su Hristovi sledbenici posle njegovog pogubljenja i dalje verovali, i to sa novim žarom. To je bio trenutak kada se rodila svetska religija. S verovanjem u vaskrsenje Hristovo počinje i lična vera, sopstveni doživljaj.
(Ilustracija Shutterstock/Romolo Tavani)
(B92)
