ДЕМИЈУРШКИ СИНДРОМ

Данас се суочавамо с мноштвом објављених истина, које нам не објављују демијурзи или њихови пророци, него бројни гностици, самозвани пророци. То су самозванци који су, очигледно, оптерећени демијуршким синдромом. У каквој су спрези теофанија, епифанија и исцелитељство?

Проф. др Љубо Ристовски

Теофанија и епифанија, о којима ће бити више речи, јесу религиозни појмови са којима с оперише у теологији, а исцелитељство, где под тим подразумевамо биоенергетско излечење, јесте појам којим се оперише у алтернативној медицини (надаље АМ). Подаслов који садржи три појма (теофанија, епифанија и исцелитељство), сасвим директно сугерише циљ овог критичког остврта. Наиме, основни циљ јесте да се укаже на квазирелигијску заснованост многих доктринарних теорија, чије су претензије да (теоријски) објасне психофизичке карактеристике исцелитеља и механизме енергетског деловања исцелитељских терапија.

Одредница квазирелигијски имплицира да се у тим теоријама исцелитељ (човек) третира као биће, чија се духовна структура не може рационално појмити, јер га одликују и нека специфична ирационална (метафизичка) својства. Пре свега, њих одликује тзв. екстрасензорна (надчулна) перцепција. Она се испољава, пре свега, као способност да се виде и осете суптилне, Божанске или божанске, нефизичке енергије, чије је деловање пресудно у процесу исцељења, и способност да се нефизичком конекцијом са заумним и надчулним изворима тих енергија оне пренесу у тело пацијента, где исцелитељ има улогу преносника. Поред претходно наведеног, циљ овог чланка јесте да укаже и на квазирелигијску заснованост доктринарних ставова о духовној генези исцелитеља, односно о духовној пракси (тренинг), која им омогућава стицање и развој партикуларних исцелитељских својстава.

Објављене истине се појављују и у науци,
али не у научним теоријама, него у научним
хипотезама, које увек садрже нешто што
припада домену науке, што је експериментално
верификовано, и део који припада
домену метафизике јер се не може верификовати.

Историјски гледано, до евидентно експлозивног развоја АМ терапија у модерном добу, посебно у 20. веку, вековима се сматрало да се исцелитељ рађа, тј. таквим на свет долази вољом неког божанства, или исцелитељска својства стиче неком религиозном наталном или постнаталном иницијацијом. Исцелитељи су били свеци, шамани, врачеви, који нису сматрани обичним људима, јер их је божанство, ма како оно било именовано, обдарило нечим, што обичном човеку није дато. Међутим, данас се промовише огроман број курсева, школа, па и факултета, на којима се специјалном духовном едукацијом стичу исцелитељска својства. То је порицање наталне и пренаталне иницијализације и приклањање схватању да је свако од нас потенцијални исцелитељ, али неко успева да некаквом духовном праксом (тренингом) тај потенцијал развије, а други не.

У АМ пракси и теорији суочавамо се с читавом лепезом претпостављених ентитета и објављених истина о њима. Исходишта тих научно неутемељених претпоставки су религијска учења или псеудонаучне теорије. Највише их има у алтернативној енергетској медицини, где се помиње око 100 различитих претпостављених енергија, тј. наводно нефизичких енергија (ћи, прана, мана, сакти, пси…), које су, заједно са описом, некритично преузете из традиционалних религијских извора. Разних религијских учења има колико и различитих културних традиција, исто је толико и различитих енергија и метода исцељења њиховом манипулацијом.

Овде ће бити разматрана хришћанска културна традиција, нефизичке енергије које се у њој помињу и одраз хришћанских религиозних догми на доктринарне теорије, које се баве описима механизама исцелитељства и својстава исцелитеља. Притом, циљ тог разматрања јесте да у религиозним догмама препозна оно што је у вези са циљем овог чланка, не залазећи у њихове суштинске теолошке интерпретације.

Неспознате истине и самозванци

У науци (физици) се за истинама трага и до њих се долази процесом спознаје, тако да научници оперишу спознатим истинама које су независне од њих. У религији (метафизици) демијург (творац, бог) или неки његов гласноговорник (пророк, светац) истину обзнањује, тако да се у религиозној пракси оперише објављеним истинама. На пример, спозната истина је да се Земља обрће око Сунца, а не обрнуто, а објављена истина је да је свет створен за шест дана. Међутим, данас се суочавамо с мноштвом објављених истина, које нам не објављују демијурзи или њихови пророци, него бројни гностици, самозвани пророци. То су самозванци који су, очигледно, оптерећени демијуршким синдромом [1], који је индикатор да себи приписују низ демијуршких атрибута. С таквим самозванцима, тј. са њиховим праксом објављивања неспознатих истина, сусрећемо се у доктринарним теоријама многих АМ система.

Основно својство објављених истина јесте да се увек односе на нешто што је изван досега људског искуства, што се не може научно испитатати (неизмерљиво, непроверљиво), јер не припада домену спознатљивог (науке, физике), него домену (метафизике), тј. оног што је на датом нивоу развоја науке неспознатљиво. Објављене истине се појављују и у науци, али не у научним теоријама, него у научним хипотезама, које увек садрже нешто што припада домену науке, што је експериментално верификовано, и део који припада домену метафизике јер се не може експериментално верификовати. Ако се овај други део временом експериментално верификује, та хипотеза постаје научна теорија, у супротном она нестаје из научног видокруга. Наведимо пример Ајнштајнове теорије релативности, која је била заснована на хипотези о коначности брзине светлости, а своју експерименталну потврду добила је пар деценија након свог објављивања.

Сликовито речено, захваљујући научним хипотезама домен науке се шири отимањем од домена метафизике. Постављањем хипотезе, научник као да се успиње на степеник којег чине научни садржаји, и завирује иза граница науке у домен метафизике. Штавише, није тешко уочити да данас постоје извесна преклапања домена науке и метафизике, на пример у космологији, што указује да није могуће прецизно одредити границу између њих. Та преклапања су неизбежна, тј. наука не може да избегне суочавање са надразумним категоријама, односно трансценденцијама. Притом, трансцендентно се никад не појављује у научним експериментима, него је скривено у њеним (теоријским) хипотезама. Исказ да су трансценденције надразумне, означава да су оне, у бити, ирационалне (метафизичке), а оно што разум не може схватити није могуће ни научним речником описати.

Kадгод се човек суочи са наизглед (или
фактички) рационално неспознајним
категоријама, онда психолошку фрустрацију,
с којом га оне суочавају, најчешће превазилази
њиховом митолошком експликацијом, тј.
поимајући их као демијуршке творевине,
описиве само објављеним истинама.

Много је тога, засад необјашњивог, у АМ пракси, што науку оставља без речи, али што се не може назвати надразумским. У складу с претходним, трансцедентног (неразумског) не може бити у исцелитељској пракси или њеним ефектима, у исцелитељским феноменима, него у њиховим објашњењима. Kадгод се човек суочи са наизглед (или фактички) рационално неспознајним категоријама, онда психолошку фрустрацију, с којом га оне суочавају, најчешће превазилази њиховом митолошком експликацијом, тј. поимајући их као демијуршке творевине, описиве само објављеним истинама. Стога није проблем што се у АМ теоријама појављују објављене истине, него што је изузетно много самозваних пророка који их објављују. Тамо где свако може бити пророк, нема ни бога, ма како се он називао, а тамо где њега нема, нема трансцеденција, а ни јасно одређене границе између реалитета и чуда.

Човек с богом, бог у човеку

Често се среће дефиниција да је човек живо биће које се битно разликује од свих других бића зато што има разум, где се под њим подразумева човекова способност разборитог (логичког) мишљења, поимања и расуђивања. Међутим, средњевековни филозоф Тома Аквински, као и многи други филозофи, као битне човекове одреднице дефинише разум (рацио), којим човек расуђивањем (дискурзивно) сазнаје истину, и ум (интелект), којим човек непосредно (интуитивно) долази до ње [2].

Човек у себи садржи материјално, што га
чини рационалним, али и онострано, што
га чини ирационалним, тј. трансцедентним.
Тврђење нема строго религиозно исходиште,
јер се среће и у научним разматрањима.

Специфичне духовне одлике човека, посматраног као религиозно биће, нису обухваћене првом дефиницијом, али јесу другом јер религиозност (ирационалност, метафизичност) не могу бити предмет разума, али јесу предмет ума, бар у смислу претходне дефиниције. На то указује и симболичко значење крста [3], хришћанског симбола распетог Христа, који симболизује човека као биће у коме се укрштају два света: земаљски, који је предмет разума, и небески, који је предмет ума. Другим речима, човек у себи садржи материјално, што га чини рационалним, али и онострано, што га чини ирационалним, тј. трансцедентним. Ово тврђење нема строго религиозно исходиште, јер се среће и у научним разматрањима.

Карл Густав Јунг (Википедија)

Јунг је трансцендентност људске природе препознао у архетипској структури најдубљих нивоа људске психе [4]. Постулирање постојања те структуре, са свим неишчитљивим симболичним садржајима који је одликују, еквивалентно је постулату о недокучивости човека за човека. Посматрано са становишта науке, Јунгов прилаз се једнако може нападати и бранити као и црквене догме, јер на скоро исти начин заснива учење о постојању трансценденција у нама. У оба случаја се постулира присуство трансценденција у нама, на начин који а приори оспорава могућност њихове потпуне разумске спознаје. То је, уосталом, једини начин суочавања са трансцендентним: недостижну и непрепознатљиву трансценденцију, чије постојање слутимо, прогласити, експлицитно или имплицитно, за недостижан али делимично препознатљив апсолут.

Наша свест о властитој трансцендентности, ако она у нама постоји, превасходно је индукована неком врстом религиозности, ма како се она звала, тј. веровањем у божју присутност у нама или изван нас, али несазнатљиво где. Ово свакако важи за припаднике хришћанске цивилизације. Тако, Свети Аугустин [5] каже да је бог смештен у најскривенијим дубинама људске душе, а Максим Исповедник [6] да је човек сличан органу којим бог управља. С друге стране, Свети Григорије Палама [7] каже да се деловање нествореног и несазнатљивог бога у човеку испољава преко нестворених божанских енергија. Овде појам енергије не треба схватити на уобичајени начин, јер се не ради о (створеним ) физичким енергијама, него о надчулним (нествореним) енергијама, преко којих се испољава божје деловање у нама.

Свети Григорије Палама (Википедија)

Човек не може спознати неспознатљиву и нестворену божју суштину, односно видети и спознати бога, ма где се он налазио и ма како се испољавало његово деловање. Међутим, наравно посматрано са становишта хришћанске теологије, свако од нас (потенцијално) може доживети потпуност деловања  божанских енергија или других божјих пројава, јер рођењем нам је дата могућност да постанемо и свеци, али светост досегну само они који су својом духовном праксом (молитвама, испосништвом, покајањем) прешли пут обожења, односно богооваплоћења. То је процес непрекидног духовног напредовања, који човека води ка јединству с богом (обожењу), како једни кажу, или којим он постаје оно што је Син Божији по природи (богооваплоћење), како други кажу.

Епифанијом, тј. појавом (доласком) Спаситеља Христа, човек је позван на тај пут спасења, са Христом у себи, по једнима, односно са Светим духом у себи, по другима. Kоначан циљ богооваплоћења јесте уподобљење у Христу, настанак новог човека – обоженога у Христу. Kоначан циљ обожења је боговиђење (теофанија), при чему видети бога, значи увидети да је бог суштински трансцендентан – неспознатљив (невидљив за разум и чула). Истинско богопознање је незнање, јер несазнајни бог постаје познатљив у светлом примраку, остајући несазнајан [7].

Исцелитељ с богом, бог у исцелитељу

С обзиром на циљ овога чланка, сврсисходно је указати на следећи парафразирани исказ Св. Григорија Паламе: људи који су обожени, на чудесан начин виде чулом које надилази свако чуло, и умом који надилази сваки ум, јер духовна сила прожима њихове људске способности и омогућује им да виде оно што је изнад нас. Лако је уочити да су ова својства обожених људи слична, претходно поменутој способности екстрасензорне перцепције, која се приписује исцелитељима, тј. која они сами себи приписују. Штавише, њихова духовна генеза, која их доводи до активирања њихових исцелитељских способности, неодвојива је од енергија, уз које често иде атрибут божанска: божанска космичка енергија, енергија Светог духа, Христова божанска енергија, анђеоска божанска енергија, Будина божанска енергија итд.

Исцелитељска духовна пракса која је, у извесном смислу, субститут процеса обожења, заснована је на молитвама, као и код обожења, али много чешће на медитацијама, мантрама, аутогеном и другим врстама тренингу и на иницијализацији, а врши је неки духовни учитељ. Притом, циљ те духовне праксе јесте достизање неких виших стања свесности, нека врста духовног просветљења, које резултира активирањем свих властитих енергетских потенцијала, отварање енергијских канала, на пример чакри, за унос и пренос божанских енергија и успостављање директне конекције са изворима тих енергија.

По начину на који делују, поимају и објашњавају своје деловање, многи исцелитељи су се, практично, уживели у улогу коју је Христ примио актом крштења. Kоначним активирањем својих исцелитељских потенцијала, што се доима као својеврсна инцијација, такви исцелитељи се понашају као да је сишао неки само њима знан дух, који у процесу исцељења излази да лечи болесне, као што је то чинио Свети дух излазећи из Христа. То је евидентно одраз постојања демијуршког синдрома у њи-ма, односно самоприсвајања некакве улоге спаситеља, на које се спустила нека божанска енерги-ја, као што се Свети дух спустио на Исуса након крштења.

Објављена истина се прихвата интуитивно
(неразумски – верујем или не верујем), јер у њу
треба веровати, док се научна истина прихвата
разумски (дискурзивно – разумем или не разумем).

У другом поглављу смо навели да је једини људски начин суочавања са трансцендентним, неспознатљивим, његова митолошка експликација. Ово се, на известан начин, односи и на овакво, квазирелигијско поимање феномена биоенергетског исцељења. Покушаји доктринарних теорија АМ система да опишу оно што није могуће описати на овом ступњу развоја науке, те теорије своди на новокомпоноване митове, јер се у свакој од њих налази неки апсолут, тј. надреалан, разуму недоступан ентитет.

Међутим, ефекти сваког феномена, па и феномена исцељења, испољавају се на реалан и експериментално проверљив начин. Kлиничким испитивањима се увек да потврдити побољшање здравља исцељењем, ако оно постоји, независно од тога дали јесмо у стању, или нисмо, да опишемо неурофизиолошки механизам, на који је то постигнуто. Теорије о феноменима се могу порицати, али се не могу порицати и сами феномени, зато што су те теорије неприхватљиве. Посматрано са становишта науке, нисмо у стању да објаснимо феномен настанка живог, али не поричемо да живот постоји. Слично, нисмо у стању да објаснимо феномен бесконтактног исцељења (distant healing), али не поричемо да он постоји.

Алберт Ајнштајн  (Википедија)

Kада је реч о односу науке према доктринарним теоријама АМ система, које се заснивају на објављеним истинама, не сме се испустити из вида да објављена истина не може бити предмет научне расправе, јер је она догма (мит) и као таква изван и изнад сваког рационалног промишљања.

Прихватање или одбијање објављене истине засновано је на интуитивном (ирационалном) избору, условљеном само унутрашњим духовним потребама или опредељењима. Објављена истина се прихвата интуитивно (неразумски – верујем или не верујем), јер у њу треба веровати, док се научна истина прихвата разумски (дискурзивно – разумем или не разумем). Поменимо на крају да су у неким доктринарним теоријама присутне псеудонаучне реинтерпретације верификованих научних истина, којима се оне, арбитрарним извртањем, користе као потврда неке објављене истине. Пример за то су доктринарне теорије неких АМ система које полазе од постулата квантне теорије. Неке од њих [8], како се тврди, заснивају се на Ајнштајновој квантној теорији која не само да не постоји, него је добро познато да Ајнштајн не спада ни у поборнике, а камоли у творце квантне теорије.

Након једне непретенциозне и врло кратке анализе неких теолошких ставова о испољавању и доживљавању божанских енергија, указано је на квазирелигиозну заснованост многих доктринарних теорија АМ система у енергетској медицину. Уочљива је евидентна сличност психофизичких способности обожених (богооваплоћених) људи и психофизичких способности које се приписују исцелитељима у доктринарним теоријама АМ система. Поред тога, указано је и на чињеницу да из описа духовне (спиритуалне) праксе у тим теоријама, која иначе води ка активирању исцелитељских способности, следи да је она, у извесном смислу, субститут процеса обожења у религиозној пракси.

Притом, циљ духовне праксе исцелитеља је нека врста духовног просветљења, које доводи до активирања енергетских потенцијала и канала за унос, у бити, божанских енергија, и успостављање директне конекције са изворима тих енергија. То се формално не разликује од религиозне праксе која води обожењу, или богооваплоћењу, али постоје велике суштинске разлике.

1. Љубо Малник: Од физике до Бога, Службени лист СРЈ, Београд 1996.

2. Бранко Павловић, Филозофски речник, Плато, Београд, 1997.

3. J. Chevalier, A. Gheerbrant: Рјечник симбола, Накладни завод МХ, Загреб, 1987.

4. K. Г. Јунг: Човјек и његови симболи, Младост, Загреб, 1974.

5.Аурелије Аугустин, Исповијести, Kршћанска садшњост, Загреб, 1973.

6.http://www.verujem.org/maksim_ispovednik/sloboda_i_obozenje_po_sv m_maksimu.htm

7. Ј. Мајендорф: Свети Григорије Палама и православна мистика, Kосмос, Београд, 1983.

8. Stefanatos, J.: Introduction to Bioenergetic Medicine, Ch. 16 of Allen M. Schoen and Susan G. Wynn (eds.) Complementary and Alternative Veterinary Medicine: Principles and Practice, Mosby-Year Book, 1997.