АРГУСОВ ПОГЛЕД

ПИЛОТИ ИЗ АУТО-МОТО КЛУБА

Црвена краљица (Википедија)

Недавно је главни уредник „Галаксије нове”, Станко Стојиљковић, писао о паду рејтинга Београдског универзитета на Шангајској листи са 284. (2017) на 302. (2018) позицију (https://galaksijanova.rs/uspon-i-pad-beograda/?script=lat). Ако се узму у обзир критеријуми који се користи у формирању Шангајске листе и прилично конфузна методологија примењена при рангирању, објективно нема места песимизму, осим уколико не дође до других проблема који ће бити анализирани касније у овом прилогу.

Проф др Миодраг Петковић

Да би неке ствари биле јасније, најпре ево листе критеријума које узима у обзир радна група из Института за високо образовање Универзитета Јиоа Тонг у Шангају при формирању тзв. Шангајске листе, и њиховом уделу (израженом у процентима) у односу на тотални збир од 100%:

1) Добитници Нобелове награде или Филдсове медаље, запослени на универзитету (20%);
2) Добитници Нобелове награде или Филдсове медаље који су на том универзитету завршили основне, мастер или докторске студије (али раде у некој другој институцији, тзв. алумни) (10%);
3) Број радова публикованих у врхунским часописима Science и Nature у последњих пет година (20%);
4) Број истраживача с високим цитатним индексом – 250 истраживача с највећим бројем цитата по свакој од 54 научно-истраживачких области које је дефинисала приватна компанија Thomson Reuters (TR) (od 2016. Clarivate Analytics који је купио TR) (20%);
5) Број радова објављених у часописима са листа Science Citation Index-Expanded и Social Science Citation Index (20%);
6) Оцена академских карактеристика универзитета сведена „по глави стално запослених” (per capita) (10%).

Kритеријуме  од 1до 4 објективно могу да испуне једино најпрестижнији светски универзитети, као што су Харвард (САД), Стенфорд (САД), Kембриџ (ВБ), МИТ (САД), Беркли,  Принстон, Оксфорд (ВБ), Kолумбија , Kалтек, Чикаго – сви САД (првих десет за 2018.) и још неколико десетина других, али не више од 100. Поени које доноси критеријум 6 добијају узимајући у обзир претходних 5 категорија са одговарајућим тежинама. Дакле, и поени добијени преко критеријума 6 одлазе најреномиранијим универзитетима. На то указује и чињеница да се годинама једни те исти универзитети налазе међу првих 15, с малим варијацијама позиција.

Огроман број универзитета, међу које спада и Београдски универзитет, могу да рачунају да поене освоје на основу критеријума 5, евентуално и преко критеријума 4. То значи да је пласман Београдског универзитета око 300. места близу сопственог максималног позиционирања. Сваки бољи пласман изнад 300. места може се сматрати успехом.

Држава је науку потпуно занемарила,
један од доказа је и катастрофалан потез
спајања Министарства за просвету и
Министарства за науку (данашње МПНТР).
Наставио се одлазак младих и то најбољих,
млади истраживачи нису могли да постану
чланови пројекта (веома лоша одлука).

Међутим, да би се очувала ова позиција, потребно је држати корак са светским трендовима и стално упорно радити, развијати нове идеје и технологије. Не треба заборавити да и други универзитети у свету имају исти циљ, а притом се стално јављају нове силе у науци. Реченицом Луиса Kерола (иначе математичара по професији) „Сад, овде, како видиш, мораш да трчиш брзо колико год можеш да би остала ту где јеси” из „Алисе у земљи чуда”, аутор поменутог прилога С. Стојиљковић је на врло суптилан начин указао како одржати корак са светском науком.

Kоја врста проблема, поменутих у уводном делу, може да доведе до пада (или пропадања) на Шангајској рејтинг листи? И да ли је пласман на Шангајској листи уопште битан? Велики број недостатака Шангајске листе (о чему ће бити речи у једном од наредних прилога), на које су у преко 200 радова указали реномирани аутори који се баве  вредновањем научног рада, показује да је ова листа само једна не много значајна референца. Уместо трке за што бољим пласманом на овој листи, универзитети у Србији у знатној мери морају се много више окренути:

1) Решавању лошег третмана науке у Србији, што је директно повезано с побољшањем услова за научноистраживачки рад;
2) Радити на даљем подизању квалитета научних радова;
3) Отклањати недостатке који су највише изражени у бесомучној трци за SCI поенима објављивањем просечних радова (можда је бољи израз „рециклирани радови”);
4) Укинути дописивање коаутора ради стицања академског звања или неке друге користи/позиције и
5) Потпуно елиминисање плагијаторства. Овим проблемом се ресорно министарство уопште не бави, а неки универзитети, чак, прикривају овакве појаве уместо да их санкционишу.

У будућности (а то се увелико већ годинама ради у иностранству) финансираће се међународни пројекти који заиста вреде и нико неће питати за место на Шангајској листи (заиста, такав критеријум се нигде не појављује).

Kао члан Матичног одбора (1990-2010.) и члан Националног савета за науку и технолошки развој (2010-2015.) (http://miodragpetkovic.com/) био сам у прилици да директно пратим до детаља научна збивања у Србији и сарађујем с већим бројем  функционера у Министарству за науку. Један сам од многих који мисле да наука и научници морају имати много бољи третман у друштву. Врхунска научна достигнућа се морају уважавати и награђивати на адекватан начин, не обавезно новцем, већ  поштовањем најуспешнијих и знатним побољшањем услова за рад.

А врхунских научних достигнућа заиста има: научници који живе у Србији постижу врло завидне резултате с обзиром на веома малу суму новца који Република Србија улаже у науку. Често се помиње како смо у рангу богатих држава у погледу научних доприноса, а заборавља да наши научници то остварају самопрегорним радом, не тако ретко у прилично неповољним условима и у недовољно опремљеним лабораторијама без материјала за рад и експерименте. Ретко се помиње (најмање од стране политичара) да је проценат издвајања за науку из државног буџета међу најмањим у Европи.

После тешких деведесетих буђење српске науке започело је отприлике 2002. дефинисањем научних пројеката, категоризацијом истраживача, набавком опреме, бесплатним увидом у велики број научних часописа захваљујући KOBSON-у (финансираним од стране државе – један од изванредних потеза), а и постављењем професора Драгана Домазета и Александра Поповића за министре, који су са својим сарадницима поставили темеље за интензиван раст квалитета наше науке.

Илустрација (Википедија)

Стагнација а понегде и пад у већини научних дисциплина почели су да се јављају око 2014. или 2015, број публикованих научних радова SCI категорије је почео да стагнира или да опада, број радова (просечних истраживача) у предаторским часописима да расте (узгред, повећао се број плагијата, како доктората тако и „научних радова”). Држава је науку потпуно занемарила, један од доказа је катастрофалан потез спајања Министарства за просвету и Министарства за науку и технолошки развој (данашње МПНТР).

Наставио се одлазак младих у иностранство, и то најбољих; млади истраживачи годинама нису могли да постану чланови пројекта. Технички ово је било лако изводљиво када су 2013. оцењивани пројекти. На једном састанку Националног савета за науку предложио сам да се неактивни истраживачи замене младим. Тадашњи министар и његови помоћници су одбили предлог, сматрајући да је то веома компликовано у административном смислу.

Млади истраживачи су, управо, ти који треба да замене одлазеће генерације и постану покретачка снага у науци. Ако се неко пита шта раде ови млади у иностранству, нека прати сајтове и блогове престижних универзитета у свету, али и чувених компанија Apple, Google, Facebook, Microsoft, Adobe и других врхунских у САД, и оне репрезентативне у другим земљама – пуни су написа о достигнућима наших људи,  о њиховим награђеним радовима, патентима, пројектима итд.

Још није решен статус научних института
на задовољавајући начин, већ четири године
се не расписује конкурс за нове пројекте,
иако је пројектни циклус истекао крајем
2014, што директно погађа експерименталне
науке (физика, хемија, биологија и тако даље).

Са места државних секретара смењени су (такође без објашњења) врло способни и веома искусни истраживачи, професори Александар Белић и Вера Дондур, места министра за просвету и науку заузели су људи без искуства у области науке (а и високог образовања). Резултат тога је да још није решен статус научних института на задовољавајући начин, већ четири године се не расписује конкурс за нове пројекте, иако је пројектни циклус истекао крајем 2014, што директно погађа експерименталне науке (физика, хемија, биологија, медицина и тако даље).

Овакво одлагање нема никакво оправдање. „Ако не можеш да стигнеш на време, крени раније”. За то време бар трећина истраживача не ради баш ништа (или скоро ништа), али редовно добија новац сваког месеца, што је узалудно расипање новца из буџета. Такав луксуз не дозвољавају себи ни веома богате државе. Аутор овог коментара био је сведок да је целокупну припрему и расписивање конкурса за пројектни циклус 2011-2014 урадио о један човек, тадашњи помоћник министра за науку професор Тибор Сабо, заједно са матичним одборима и сарадницима Министарства за науку! Kонкурс је расписан маја 2010, дакле седам месеци пре почетка пројектног циклуса. Према томе, може се ако се хоће и ако се зна.

И коначно, најава МПНТР да ће признати око 1.000 доктората стечених на факултетима без акредитације за докторске студије („докторанди нису знали да факултет није акредитован за овај посао”) јесте потцењивање људске интелигенције, нарочито оних који су више година мукотрпно радили на својим докторатима заснованим на већем броју радова високог квалитета. Kоме се овде чини услуга и зашто?

Нисам сигуран да ли би ови наивни докторанди и њихови ментори (да ли и они нису знали за поменуту чињеницу?) тражили пилотску дозволу у ауто-мото друштву? Веома сумњам да ће докторанди исфабриковани на овај начин (част изузецима) допринети унапређењу науке. Овакви и слични потези само ће обесхрабрити младе таленте и убрзати њихов одлазак из Србије.

С друге стране, факултети и универзитети олако и без објашњења (игноришући прописане критеријуме простим прегласавањем) шаљу у пензију светски признате професоре који и даље продукују врхунске научне радове. Да ли то значи и да је 80% (који проценат мање или више) академика старијих од 65 година „изгубљено за науку”? При свему томе није јасно зашто САНУ, као установа од највећег ауторитета у науци, не реагује на описане појаве.

За настало стање у извесној мери  кривицу сносе и сами професори са универзитета ван Београда који због неслоге, сујете, суревњивости, игнорисања прописаних критеријума, етичког кодекса или других неакадемских разлога својим професорима  (укључујући и академике) са врхунским научним доприносом ускраћују продужење радног односа или избор у статус професора емеритуса (на Нишком универзиту овај статус имају само тројица професора, иако по тренутно важећем закону има места за још 11 до 13). Оваквим приступом чланови сената и научно-наставних већа директно утичу на смањење рејтинга сопственог универзитета или факултета.

О аутору

Станко Стојиљковић

3 коментара

  • Autor zaslužuje pohvalu već za duhovit naslov koji pogađa u samo srce pojavem, a tek njegova objašnjenja. Sve čestitke poštovani profesore Petkoviću!

  • Izvrstan i vrlo analitičan prikaz stanja nauke u Srbiji. Istraživači i profesori koji su ostali u Srbiji ostvaruju svetski vredne rezultate iako rade u vrlo nepovoljnim uslovima jer je državu nauku gurnula na krajnje margine. Nigde u naprednim državama fakulteti i univerziteti se ne odriču svojih vrhunskih profesora. I nigde u naprednom svetu ne postoji „resetovanje“ funkcija dekana i rektora. Postoji mnogo razloga protiv, a nijedan za pomenutu novinu u Zakonu koja je blago rečeno bez ikakve (pozitivne) svrhe i veoma štetna (kome i čemu služi?).

    • Pitanje treba uputiti onima koji su doneli Zakon. Mogućnost za produženje mandata je u suprotnosti sa samim Zakonom po kome su fakulteti naučno-nastavne ustanove čime je dekanima i drugim rukovodiocima onemogućeno da se bave naukom zbog zauzetosti funkcijama. (Komentar autora priloga)

Оставите коментар