УСХОЂЕЊЕ УОБРАЗИЉЕ

ДИГИТАЛИЗОВАНИ НАРЦИС

Pikist

Pikist

Све раширенија употреба дигиталних технологија наизглед је омогућила већу повезаност људи, али је истовремено погодовала настајању модерног Нарциса, аутоцентричне особе заисне од свог паметног мобилног телефона и погледа других. Kако се решити тих илузија?

Лик Нарциса долази из античке грчко-римске митологије. Мит каже да је Нарцис израстао у младића изнимне лепоте, али и таштине. Једнога дана након лова, ожеднивши, застао је на извору воде да би се напио. Видевши у бистрој води свој одраз, тренутно се у њега заљубио. Остао је тако дане и ноћи посматрајући се и очајнички покушавајући да дохвати своју слику. Физички је пропадао и на крају умро. Чак се и након смрти у водама Стикса није могао надивити своме лицу… Данашње дигиталне технологије обликују нарцисоидне мушкарце и жене и тако погодују појави нарцисоидног друштва.

Нарцизам, појава 19. века

Појава модерног нарцизма везана је за улазак огледала у домове. У 19. столећу она су била скупа реткост и намењена краљевским дворовима и племству. Полако, али сигурно, настанила су се и у грађанским кућама и становима, у купатилима, свлачионицама… и, као последица, појављују се кокетност, модна освешћеност, брига за изглед.Kодакова” камера из 1888. године доводи до демократизације фотографије, она постаје доступна свима. Грађанске породице се фотографишу и праве албуме с којима се хвалисају својом срећом.

„Кодаковакамера 1888. (Wikipedia)

Све до педесетих година 20. века фотографијом се настојала ухватити дубина погледа онога кога фотографишете. Уметност портретирања омогућавала је да се досегне дубинска, недокучива природу особе. Требало је, дакле, остати озбиљан, показати одређену контролу над собом, ни у ком случају се смејати. Но, развитком филма и још више телевизије, уводе се нови стандарди фотографисања. Смешак постаје обавезан, а осећаји се изражавају на наметљив, површан начин, што је појава смајлија” додатно нагласила.

Заљубљеност у властити его

Величање властитог ега није нека нова појава. Сви велики антички филозофи и, уопште мудраци – како Истока тако и Запада, спомињу је као катализатор властите нарцисификације”. Данашњи Нарцис је очаран властитим одразима на екранима. Одразима као што су његови селфији” или фотографијама (опет себе самога) које добија од других, својим сликама с друштвених мрежа или описима активности… Ти савремени алати додатно појачавају заокупљеност властитим изгледом и потребу да се по сваку цену постигне опште одобравање.Лајкови” и коментари на друштвеним мрежама не користе се за истраживање и промовисање истине, већ служе субјективности и површности. Ово је ера тзв. пост-истине1.

Друштвене мреже нас подстичу да своје мишљење разгласимо на сва звона: да покажемо љутњу, да се изражавамо без устручавања, без конкретног учешћа и преузимања одговорности за последице властитих изјава. Оне често делују као начин давања одушка себи. Усамљенима у свом микросвету уверења, битно нам је једино оно што смо сами или створили или преузели. У свом егоцентризму чак се и самоинтервјуишемо. Овакав приступ даје нам осећај неограничене моћи. Доступне су нам, наиме, све” информације, а своје мишљење можемо стварати и објављивати без ограничења.

Испунити празнину

Употреба паметних телефона, такође, делотворно попуњава празнине, брише усамљеност или досаду. Нема више празног хода” у чекаоницама, лифтовима, застојима у саобраћају… То време се сада испуњава: новостима, порукама или било чиме што нас интересује, а доступно је само једним кликом. За античке филозофе осама је била неопходна, каткада и спасоносна. Омогућавала је да сами себе пронађете, покренете дијалог са собом, будете креативни. Данас је, међутим, управо супротно. Закони тржишта и западњачка култура нам намећу мишљење да од осаме треба бежати, јер је она знак туге и неуспеха, а ефикасно се можемо отргнути од ње управо захваљујући екрану.

(Pixabay)

Претерана употреба модерних технологија, супротно уобичајеном уверењу, заправо доводи до изоловања од друштва, док с друге стране спречава приступ властитој нутрини (с којом се лакше повезујемо у тишини, смирености и осами). Још је Хана Арент, филозофкиња из прошлог столећа, подстицање изолованости навела као главни начин контроле појединаца и њихове слободне воље у тоталитарним друштвима. Данас живимо у мекшем облику тоталитаризма који испуњава наше жеље, попуњава тренутке досаде. Телефон и екрани постали су инвазивни, намећу се, убацују и нуде у сваком неиспуњеном тренутку. Мали уређаји големе моћи! Наравно, путем тих уређаја могу се видети лепе фотографије, али важније је развијати дивљење усмеравањем погледа на свет око себе, а не искључиво на неки екран.

Површне и безвољне особе

Џејмс Вилијамс, суоснивач Гугла”, који је у међувремену напустио компанију, спочитава друштвеним мрежама систематско подстицање начина размишљања и понашања које дехуманизује. Практичко залепљени за екран свог мобилног и представу коју нам други шаљу о нама, постајемо опседнути својим синхроним ја (тренутним, прилагођеним прилици, површним ја) и избјегавамо видети наше дијакронично ја (дубинско ја, оно које се изграђује и ствара тиоком времена). Више бринемо о тренутном стању у којем се налазимо, него о властитој будућности.

Наша воља више уоппте није наша, ставили смо је на располагање паметном телефону, разноразним алгоритмима и електронским уређајима. И уместо да нам служе као корисни алати, ти су уређаји постали наши господари, поседују нас. Наши укуси, расположења, каткада и наше одлуке и наш недостатак повезаности са самим собом, што је све повезано с коришћењем нових технологија, остављају нас без воље и без властитих мисли. Време које пасивно проводимо пред екранима изгубљено је у тој хипнотизујућој клопци.

Џејмс Вилијамс (Oxford)

Kао што каже Џејмс Вилијамс: Због тог (изгубљеног времена) свакодневно плаћамо цену циљевима које нисмо следили, стварима које нисмо направили, себи самима каквима смо могли постати да смо своје време и своје интересе усмерили и користили на другачији начин”. Он, такође, наглашава: Морамо се одупрети, супротставити и борити против тих алата који нашим суграђанима одузимају сваку вољу”.

Међународни пакт о грађанским и политичким правима који је обећавао индивидуалну слободу и социјалну хармонију није успео. Његови поновљени неуспеси, све видљивији последњих година, изазвали су дубоко разочарење. Закључак који се најчешће извлачи јесте следећи: појединац се може ослонити само на себе и властиту перцепцију ствари. С обзиром на то да су сва субјективна гледања истог типа, осећај изолованости постаје врло јак. Ова појава, појачана свеопштом затвореношћу у властите виртуелне микросветове мишљења, генерише друштво колективне изолованости. Тако се рађа појединац тиранин, особа која све мери самоствореним вредостима, остатак света га мало занима, учи мало и ништа. Све га то све више удаљава од духовности, колективног деловања и филозофског приступа.

Kако створити промене?

За почетак, смањити што је више могуће употребу паметних телефона и друштвених мрежа. На тај начин можемо спречити да нас превише обузму, затирући нашу вољу и изазивајући облик зависности. Затим, покушати изнова открити очаравајућу лепоту свијета који нас окружује. Открити свој унутарњи живот. И напокон, поново осетити драж заједничког деловања. Aлексис де Токвил је, примерице, предлагао: „Стварати што више прилика за заједнички рад да би људи осетили да зависе једни од других”.

Раније споменути осећај самодостатности само је илузија. Постоји више начина помоћу којих можемо поново остварити дубљи контакт са самим собом: бавећи се уметношћу, контемплацијом, несебичним волонтерским радом и сл. Дакле, једноставне радње које могу оживети присутност за себе, као и за друге и подстакнути конкретне везе узајамне помоћи, далеко од црних огледала у којима се данас утапа модерни Нарцис.

(1Постистина: концепт према којем се налазимо у раздобљу (названом ера постистине или постчињенична ера) у којем особно мишљење, осећаји и ујерења имају више утицаја од објективних чињеница).

(Нова акропола)

О аутору

Stanko

Оставите коментар