Генерација Z, рођена у доба интернета и одрастала у доба паметних телефона, показује психолошке поремећаје који су повезани са учинцима друштвених медија. Дигитална деменција пандемијски се шири. Људима је све теже да се усредсреде на било шта због обавештења којима нас паметни телефони непрестано узнемиравају.
Глобална пандемија изазвана вирусом ковид-19 нагласила је многе друштвене проблеме до крајњих граница. Један од њих је својеврсна дигитална пандемија која се потихо ширила у последњих пет до десет година, а експлодирала почетком 2020. године. Kоришћење друштвених мрежа (Facebook, Twitter, Tik-Tok…), претраживача (YouTube, Google…), виртуелних комуникацијских платформи (Skype, Zoom…) и сервиса за размену порука (WhatsApp, Telegram…) енормно се повећало и заменило непосредне људске односе.
Многи не одвајају поглед од екрана и то је данас постало потпуно „нормално” понашање. Претерано коришћење ових апликација постаје све већи проблем јер задире у све поре друштва. Готово их је немогуће избећи јер већина људи данас користи „благодети” друштвених мрежа, тражилица и виртуелних комуникација. Свакодневно бомбардовање класичних медија огромним количинама разноразних информација на дигиталним платформама прерасло је у непрекидно узнемиравање. Због свега тога изузетно је важно да постанемо свесни стратегија и тактика које користе велике технолошке компаније кроз своје дигиталне платформе. Стратегије нису нове, али су технике постале толико софистициране да је већина људи у потпуности несвесна да проблем уопште постоји.
Ову проблематику је врло илустративно и озбиљно обрадио документарни филм The Social Dilemma. Главни актери су бивши водећи развојни инжењери и високорангирани менаџери великих технолошких компанија, који упозоравају на опасности „техника наговарања” у чијем су стварању и сами непосредно учествовали, а касније се покајали. Шта су то „технике наговарања” и зашто су опасне?
Тренутна дигитална ситуација је парадоксална. С једне стране користимо врло ефикасне алате за комуникацију, но с друге стране су ти алати мотивисани нечим врло различитим и чак супротним од онога што човјеку доноси добробит. Ти алати нису уобичајене корисне алатке попут чекића или бицикла. Чекић и бицикл чекају да их користимо, док нас модерне онлине платформе, осим што су алати за информисање и забаву, непрестано подстичу да их употребљавамо.
С обзиром на то да готово целокупно човечанство има приступ online платформама, оне су постале полигон за дигитални маркетинг који је истовремено допринeо развоју тих истих платформи. Сличне маркетиншке стратегије коришћене су у прошлости за традиционалне индустрије, попут прехрамбене и текстилне. Те су индустрије користиле трендове и моде да би промовисале своје производе без обзира на стварне потребе. Још из раног 20. столећа сврха маркетинга је јасна – конзумеризам као начин живота, али тада је постојао осећај да човек ипак има неку контролу над оним што купује, неку врсту слободе да не падне у маркетиншке замке. У виртуелном свету замке су скривеније, а могуће последице далеко опасније.
Наша цивилизација је данас углавном мотивисана профитом. Зарада оправдава и средства и начине њеног остварења, који су често неприродни и нехумани због непоштовања темељних људских вредности. Стварност се, готово без икакве контроле, вртоглавом брзином трансформише у виртуелни сет. Стога све више држава и организација указује на проблеме који настају због развоја који се одвија без адекватних прописа и надзора. Примерице, опћеприхваћено је да било ко може писати на интернету шта га је воља, с мало или нимало правних и моралних последица. Показала се и врло забрињавајућом брзина ширења лажних вести. Алгоритми дигиталних платформи награђују и подстичу њихово ширење чак до шест пута брже него стварне вести. Због тога је корисницима скоро немогуће разлучити шта је лажно, а шта стварно. Kако функционишу?
Наговарајуће технике, попут алегорије у Платоновој пећини, настоје приковати људе уз екран. То постижу сарадњом између суперкомпјутера са самоучећим алгоритмима (тзв. вештачка интелигенција) и апликација на рачунарима и паметним телефонима. Својим забавним садржајима оне настоје привући и заокупити пажњу корисника, а непрестаним нуђењем новог и занимљивијег наговорити га на даље коришћење. Сваки корисников умрежени корак надгледа се, мери и снима. То укључује нашу локацију, кретања, пријатеље, интересе… Док лајкујемо објаве, гледамо слике и видео-материјале, мери се време. Тако се зна тачно шта гледамо и на шта кликћемо, а алгоритми суперкомпјутера на темељу свих снимљених података непрекидно проучавају наше навике и граде моделе који могу предвидети наше понашање.
Алгоритми тако стварају профиле корисника које затим непрестано надограђују. На темељу те големе базе показују садржај савршено прилагођен кориснику који ће га наговорити да остане дуже на Facebook-у, Google-у, YouTube-у, TikTok-у… Тако узрокују стварање навика које доводе до зависности сличне коцкарској. Сваких неколико секунди садржај се освежава новим порукама, сликама, видео-објавама. Главни циљ алгоритама је интеракција с људским инстинктима и у већини случајева корисник не примећује да се то догађа.
Циљани „производ” високотехнолошких компанија је наша властита пажња. Друштвене мреже су коцкарнице пажње и слично као код правих коцкарница увек зарађују. Наша пажња је валута. Kорисницима се чини да је све бесплатно, но у свету профита ништа није бесплатно, јер као што је исправно формулисао један од твораца тих система: „Ако не плаћаш производ, ти си производ!” Људска пажња постала је производ, а најбољи начин привлачења пажње је помоћу садржаја који нам се свиђају и с којима се слажемо. Парадоксално је да сав тај садржај стварају сами корисници размењујући текстове, фотографије и видео-прилоге са својим пријатељима, али и са алгоритмима суперкомпјуетра, на шта се мора пристати приликом пријаве на саме апликације.
Велике технолошке компаније остварују огромне профите продајући оглашивачима нашу пасивну пажњу и навике. Оне изнајмљују своје алгоритме сваком ко може платити, од маркетиншких агенција преко инфлуенсера, блогера, па до најразличитијих друштвено-политичких организација. Алгоритми на темељу израђених профила људи с лакоћом проналазе оне којима се свиђа садржај постављен од стране оглашивача и пласирају им га унутар онога што управо прегледају. У свему томе суперкомпјутери су по правилу супериорна јер користе наше навике које су заправо наше Ахилове пете. Циљ технолошких компанија тиме је остварен: производи се све боље продају, добит вртоглаво расте и постиже се невероватан друштвени утицај. Сви ти „алати” развијени су да функционишу аутономно. Алат је постао господар. То је разлог што се лажне вести (fake news) шире и до 6 пута брже него било чега другог. Алгоритми вештачких интелигенција нису програмирани на етично понашање, него да остваре што већу добит.
Више је забрињавајућих последица. Једна од њих је та да су креиране различите „стварности” по мери појединог корисника. Човек је по природи субјективан, али виртуелни свет може бити субјективнији или, чак, потпуно одвојен од стварности. Примерице, када би двоје људи заменили своје паметне телефоне, на исту претрагу добили би различите резултате. Све ово довело је до подела и поларизација на политичком, уметничком, научном и другим пољима. Ментални проблеми и поремећаји сопства непрестано расту. Технике наговарања, на темељу највећег броја кликова, појачавају управо оно што је проблематично у ткању модерног друштва.
Генерација Z, рођена у доба интернета и одрастала у доба паметних телефона, показује психолошке поремећаје који су повезани са учинцима друштвених медија. Дигитална деменција пандемијски се шири. Људима је све теже да се усредсреде на било шта због обавештења којима нас паметни телефони непрестано узнемиравају. Слика о себи код младих, али и одраслих, обликована је „смајлијима” и бројем пратилаца на друштвеним мрежама. Лажан идентитет милиона људи створен је ради манипулације. Због зависничког система друштвеног одобравања деца се и код куће, где би требало да се осећају заштићено, осећају несигурно због негативног друштвеног утицаја, чак и малтретирања путем дигиталних платформи. Највећи проблем је што нико не преузима одговорност за оно што пише или објављује.
С напретком технологије постаће технички изводљиво мерити и психосоматске реакције људи помоћу паметних телефона, сатова и уоштено smart уређаја, на пример моћи ће се измерити разлику у крвном притиску или телесној температури док гледамо одређени садржај. Многи већ сад користе услуге тих система за пријаву путем препознавања свога лица и отиска прста, а на енглеском говорном подручју се масовно шири употреба препознавања гласа у комуникацији са уређајима да би се „олакшало” претраживање, позивање неког броја, тражење навигације итд. Такође је постало уобичајено поверити банковну картицу нашем „паметном” уређају који нам тако „олакшава” плаћање. Напослетку, машине ће ускоро знати више о нашим личним карактеристикама од нас самих.
Шта можемо учинити? Дигитална пандемија се очигледно неконтролисано шири. Први порив може бити да се искључимо са свих тих платформи, обришемо своје профиле и сл. Међутим, то је скоро немогуће управо због начина живота на свим лествицама друштва који је потпуно дигитално умрежен. Kао што ни чекић ни бицикл нису криви ако се лупимо по прсту или паднемо јер их неадекватно користимо, једнако тако треба да научимо како да користимо ове „алатке”. Зашто не бисмо контролисали и мењали своје навике и користили ове уређаје само кад су нам заиста неопходни? То значи бити свестан када, како и зашто их користити. Није ли примереније човеку посветити се активностима које шире свест и развијају слободну вољу и креативност? Сваки историјски период има своје изазове, а наш задатак увек остаје исти: ослободити се окова навика, изаћи из „пећине” пасивног и несвесног и помоћи другима да учине исто.
(Извор Нова Акропола)
