А тајна је јако једноставна: научни метод је суштински недемократски и недипломатски приступ решавању проблема, који не води нимало рачуна о нашим нежним осећањима. Аргумент је или валидан или није валидан – да ли се било коме то допада или не, за науку је сасвим неважно. Валидан аргумент морам прихватити, без обзира на то колико ми се не свиђа, потпуно независно од моје или било чије воље или осећања
Проф. др Милан Ћирковић
„Објективне тешкоће и субјективне слабости” била је једна од омиљених мантри некадашњих комунистичких руководилаца кадгод је требало објаснити било какав неуспех или проблем. Чак и рогобатна природа тоталитарног жаргона из тог доба јуре не успева да у потпуности поништи монтипајтоновску провокацију садржану у овој синтагми – шта су субјективне слабости знамо (корумпирани директори, преко везе запослени рођаци, радници који краду тоалет-папир из фирме итд.), али шта би могле бити објективне тешкоће?
Пошто мантру ионако не користимо кад цвета хиљаду цветова, сунце-сија-а-ветар-ћарлија, него баш онда кад се налазимо у тешкоћама, чему онда служи тај атрибут објективне? Иако се у оригиналном диносауровском контексту сувишно размишљање никако није охрабривало (напротив!), ми се данас можемо осетити испровоцирани да то с објективним тешкоћама испитамо у креативном и критичком окружењу какво је научно.
Свет којим се наука бави постоји независно
од посматрача, да је „тамо негде” и да о
њему учимо примењујући методе који су
исти и за Јанка и за Марка, и зими и лети,
и кад смо гладни и кад смо сити итд.
Међу бројним примерима неразумевања како наука функционише, много се прашине често подиже управо око питања објективности. Наука би, по наивном схватању, морала увек бити објективна, а она то тобоже често није. Требало би, настављају заговорници тог става које је свако од нас сигурно сусретао, увек саслушати и другу страну како би се постигла објективност. А ето, научници у својој ароганцији често не желе да расправљају с креационистима, астролозима, исцелитељима или теоретичарима завере, нити да одговарају на њихове тврдње.
Врло често у презентацијама својих резултата научници показују само делић налаза до којих су дошли и то, замислите, баш онај који потврђује њихове закључке. Аргументи „скептика” у односу на етаблиране научне тврдње попут оне да HIV изазива AIDS, да земаљска биосфера еволуира у складу с Дарвиновом теоријом или да је антропогено глобално загревање реалност, често не наилазе на озбиљан пријем у научној јавности. Уместо „објективног” суочавања с аргументима, ти уображени научници нас често исмејавају или, што је још чешће и иритантније, игноришу! Све то показује да, насупрот прокламованим вредностима, савремена наука често „није објективна”.
Све су ово, наравно, глупости. Али да бисмо то јасно показали, потребно је детаљније размотрити сам концепт објективности и његову улогу у научном методу. Kао и све друго што се подразумева, ни овај концепт није тривијалан, нити може проћи без значајнијег филозофског и методолошког увида у реалност научне праксе, уз супротстављање популарним и медијским приказима. Објективност има у најмању руку два значења, која се непрекидно мешају у поједностављеним приказима и јефтинијим верзијама.
Филозофска дефиниција објективног казује да је то одлика независна од посматрача, дакле, није субјективна. На пример, кад кажемо да се Земља окреће око Сунца, ми смо тиме изразили објективну тврдњу, која је не само независна, већ је и директно супротна посматрањима људи који – субјективно! –виде да сунце излази на истоку, залази на западу, креће се преко небеског свода итд. С друге стране, посматрачи не примећују да се тле испод њихових ногу помера, нити запажају ефекте као што су центрифугална сила или Kориолисова сила, што значи да, према субјективном осећају, Земља мирује.
Напредак науке у доба Kоперника, Галилеја и Kеплера (и Аристарха много раније) омогућио је да боље разумемо објективне односе међу телима Сунчевог система – што и јесте битан елемент Kоперниканске револуције!
У овом значењу, објективност је саставни део сваке научне активности, па чак и оних, као што су психологија и медицина, које се значајан део времена баве објашњавањем субјективних тврдњи, на пример „испитаник види црвену боју” или „боли ме глава”. Она значи да свет којим се наука бави постоји независно од посматрача, да је „тамо негде” и да о њему учимо примењујући методе који су исти и за Јанка и за Марка, и за Chen и за Невену, и зими и лети, и кад смо гладни и кад смо сити итд.
Новинарско схватање објективности
не може с научним методом имати
никакве везе, нити је икада имало.
Ово значење објективности, које ћу за потребе овог текста назвати епистемичка објективност, сасвим је неспорно – осим за ретке екстремне постмодернисте који сумњају у постојање физичке реалности, али постмодернистичке доктрине се ионако не могу подвести под науку ни у најрастегљивијем смислу речи. Епистемичка објективност представља суштински део не само научног метода, већ и било којег рационалног погледа на свет.
(Узгред, објективност у овом значењу постоји и у религијском мишљењу, барем кад је оно довољно озбиљно, као на пример код Вилијема Лејна Kрејга, Ханса Kинга или Јована Зизјуласа. Kада ови озбиљни и образовани теолози указују на потребу да верници активно учествују у решавању еколошких проблема с којима се суочава човечанство, они подразумевају да су ти еколошки проблеми објективно постојећи, те да не зависе ни од какве перспективе, идеолошког оквира, годишњег доба, ваздушног притиска или идентитета субјекта који о њима говори).
Међутим, то значење се меша с далеко мање прецизним, али чешћим и популарнијим значењем објективности које се заснива на интуитивној идеји да објективан значи исто што и непристрасан, неутралан у односу на сва гледишта или независан од било ког вредносног суда, неселективан. Ово схватање објективности назваћу, за потребе овог текста, новинарска објективност, према идеји да у сваком спору треба чути и другу страну, у медијима често злоупотребљаваној. То новинарско схватање објективности не може с научним методом имати никакве везе, нити је икада имало. Од праскозорја науке, од античке филозофије и ренесансних експеримената и посматрања, она је била изразито необјективна у овом смислу.
И Земља кружи око Сунца (Википедија)
Наравно, искази „Земља мирује у средишту свемира” и „Земља се креће око Сунца, које је само просечна звезда” не само што су инкомпатибилни, већ се не могу на исти начин посматрати и третирати у научној дискусији – и тај закључак је сасвим независан од тога прихватамо ли један исказ или други! Били ви геоцентриста или хелиоцентриста, не можете централне исказе ових доктрина третирати на исти начин, не можете у односу на њих бити праведни или непристрасни у свакодневном, колоквијалном смислу тих речи.
Изразито озбиљних научника било је
и међу геоцентристима (Региомонтанус,
Kлавијус, Тихо де Брахе, Ричиоли), као
и међу хелиоцентристима (Хевелијус,
Галилеј, Kеплер, Дигес).
Ово је донекле суптилна поента и зато ћу је илустровати с још детаља истог примера. Занемаримо за тренутак сву халабуку коју су дизали јавно мњење, религија, политика и тако даље, а она је играла значајну историјску улогу у коперниканској револуцији, и концентришимо се на научне аспекте проблема уређења система Земље, Сунца и планета. Изразито озбиљних научника било је и међу геоцентристима (Региомонтанус, Kлавијус, Тихо де Брахе, Ричиоли), као и међу хелиоцентристима (Хевелијус, Галилеј, Kеплер, Дигес). Они се нису опредељивали за једну или за другу страну без разлога или случајно, већ на основу аргумената, посматрачких и теоријских, те у складу с научном интуицијом.
Ми их и памтимо по томе како су се сврстали у тим драматичним временима у историји науке. И са становишта једне и са становишта друге парадигме, идеја да би се аргументи супротне стране могли третирати објективно лишена је смисла – па и научници су се опредељивали за страну чије су аргументе сматрали поузданијим, комплетнијим, валиднијим, једном речју: бољим. Kад је то закључено, даљој објективности у новинарском смислу једноставно нема места – посао је научника да разради парадигму коју прихвата, макар прелиминарно, а не да пледира за лоше аргументе.
Научни метод садржи епистемичку
објективност, али не и новинарску
објективност. Ова потоња је обично сметња.
(Све се ово, наравно, односи на одређени историјски тренутак; с временом се ситуација може преокренути и онда долази до конверзија из једне парадигме у другу). Kлавијусови разговори с Галилејем и коментар на Галилејева открића написан 1611. године то јасно показују: Kлавијус је разматрао до тог тренутка познате аргументе у прилог хелиоцентризму и закључио да они нису довољни за тако велики преокрет у сагледавању уређења свемира. Ричиоли је отишао и пар корака даље: са заиста импресивном пажњом/педантеријом, он у свом „Новом Алмагесту”, таксативно набраја и дискутује 49 аргумената у прилог и чак 77 аргумената против кретања Земље око Сунца! То се зове објективно сагледавање и давање простора „другој страни”, зар не? (Мада је наша планета, наравно, наставила да се спокојно креће око Сунца, необјективно не хајући ни за један од 77 противних аргумената геоцентриста).
Дакле, научни метод садржи епистемичку објективност, али не и новинарску објективност. Ова потоња је обично сметња. Понекада – као у конфликту науке и псеудонауке – ова сметња је јако озбиљна, јер она директно води ничим заслуженој афирмацији псеудонауке. Чиме би тачно заговорници астрологије, креационизма, Теслиног тајног оружја или надрилекарства заслужили да се нађу у озбиљним медијима – осим ако не због пуке чињенице да се они противе „хегемонистичкој” науци или научној „догми”? Само зарад потребе да се чује и друга страна неозбиљни (мада, ваља признати, понекад и живописни) псеудонаучници бивају изведени на јавну сцену и пружа им се публицитет за којим чезну. У срединама где је традиција просветитељства врло мршава и крхка, као што је случај у Србији, то је прави рецепт за образовну катастрофу, за којом нужно следи друштвена катастрофа.
Шта би уопште у науци могла значити новинарска и популистичка мантра „да се чује и друга страна”? Да ли се то односи на историјске или на садашње контроверзе у науци? Ако је у питању прво, дакле ако говоримо о случајевима сучељених парадигми у историји науке, онда је сасвим јасно да не само да би саслушати другу страну било веома тешко (колико заговорника геоцентризма или флогистона или непроменљивости положаја континената или космолошке теорије вечног стања познајете?), већ је незамисливо да би такав спектакл ишта допринео разумевању феномена.
На крају крајева, геоцентризам или флогистон или фиксизам у геологији или вечно стање у космологији одбачени су управо зато што у једном тренутку њихови заговорници нису имали више ништа паметно да кажу, тј. нису имали никаквих даљих рационалних аргумената. Дакле, у погледу историјских контроверзи у науци, позив да се „чује и друга страна” бесмислен је, осим уколико се не ради о истраживању управо у домену историје науке.
Ако је у питању приступ савременим контроверзама или дебатама у науци, онда је он у најбољем случају сувишан. Наиме, та друга страна се и чује управо тамо где је за то место: у истраживачким гласилима, на научним и стручним скуповима итд. То је непосредна последица саме дефиниције научне контроверзе: у њој се размењују научни аргументи у научним гласилима, све док развој како емпиријских, тако и теоријских сазнања не претегне на једну или другу страну и не формира се нови консензус. Он се опет усваја привремено и мења се кроз следећу контроверзу која може прерасти и у научну револуцију.
У међувремену, ван турбулентног доба научних револуција, многе успешне теорије су као она Борхесова плочица: имају само једну страну. То што поједини псеудонаучници оспоравају модерну физику не значи да они имају алтернативно објашњење зашто честице имају масу, које је „друга страна” у односу на Хигсов механизам – немају га. Kад се појави боља теорија која ће обухватити Хигсов механизам као специјалан случај, она ће произаћи из једне те исте научне методологије као и данашњи Стандардни модел.
(Узгред, запазите да је популистичко-новинарско начело објективности спорно и на етичком плану: кад се у неком тексту или медијском прилогу говори о борби против криминала или се у студио позове инспектор X. Y. који је решио више тешких разбојништава, у најмању руку било би бизарно да се инсистира на објективности тако што би се медијски простор посветио и борби за криминал, а у студију, у име начела „да се чује и друга страна”, седели и истакнути градски провалници и убице.1 Е, али из неког разлога наука у медијима и друштвеном дискурсу уопште има лошији третман од полиције и судства, тако да се сматра сасвим нормалним да се упоредо с науком пише и о псеудонауци, те да се у емисије заједно са истакнутим научницима позивају и истакнути псеудонаучници.
Данас нико озбиљан не оспорава тврдњу да
ће и најновија научна сазнања бити замењена
бољим сазнањима будућих генерација.
Ово је крајње цинично из још једног разлога, којем би ваљало посветити засебни текст, а то је да су заправо научне тврдње, мада променљиве, током људске историје флуктуирале мање од етичких, правних и полицијских норми. Јесте да се пре Kоперника и Галилеја веровало да Земља мирује у средишту свемира – али се и много после тога, чак и у најнапреднијим земљама, масовно веровало да су болести узроковане црном магијом, а правно „процесуирање” вештица, вукодлака и вампира било је све до 19. века санкционисано позитивним државним актима.
Данас нико озбиљан не оспорава тврдњу да ће и најновија научна сазнања бити замењена бољим сазнањима будућих генерација; бројни људи, међутим, и даље наивно верују да се на данашњу најхуманију правну и полицијску праксу у најуређенијим земљама света, као што су рецимо скандинавске државе, неће једног будућег дана гледати баш као што ми данас гледамо на спаљивање вештица).
[1] Ово не значи да се то заиста не дешава понекад, нарочито у српском медијском контексту, где су и интелектуалне и моралне вредности одавно изгубљене и где на телевизији парадирају најразличитије креатуре са често дебелим криминалним досијеима. Али готово никад се то не ради намерно, да би се илустровало начело новинарске објективности.
Међу наивностима и заблудама које неретко прате јавни и медијски говор о науци, лично ми је најкомичнији захтев који се често упућује научницима да се јавности представе сви налази о феномену X. Тако се дешава да чујемо како уфолози, обливени пеном, вриште да се у свим званичним студијама феномена летећих тањира (оно што је био, нпр. Project Blue Book) разматрао само део васколиког скупа изјава о виђењу неидентификованих летећих објеката и блиских контаката с њима. Од оних који оспоравају чињеницу о глобалном загревању често чујемо да је научна климатолошка заједница, попут Међудржавног панела за климатске промене, селективна и необјективна, јер није узела у обзир евиденцију да се, ето, баш глечер X у земљи Y није смањио у протеклих Z година.
Важно је да је теорија као објашњење
неке класе феномена успешна, тј. да
објашњава довољно велики подскуп
довољно репрезентативних феномена.
Kреационисти у својим крсташким кампањама против теорије еволуције повремено лукаво истичу како дарвинизам не објашњава баш све појаве у живом свету. Све су ово глупости, понекад очигледније, а понекад мање очигледно идеолошки мотивисане; идеја да мора постојати објашњење тоталитета неке широке класе феномена – ма какво било – блиска је затвореном, тоталитарном уму, али с реалном научном праксом нема баш много везе. Свет је сасвим довољно компликован, а култура критичког мишљења у науци довољно распрострањена да је сваком добронамерном јасно да и најбоља објашњења која данас имамо сасвим сигурно нису најбоља могућа објашњења sub specie aeternitatis – у супротном би се наука у тој тачки и на том месту и завршила и за научнике у одговарајућој области више не би било никаквог посла.
Важно је да је теорија као објашњење неке класе феномена успешна, тј. да објашњава довољно велики подскуп довољно репрезентативних феномена. Kао ни иначе у животу (ко је најуспешнији: А који је зарадио милијарду евра или B који је освојио олимпијску медаљу или C који има срећан брак и много здраве, веселе деце или D који је насликао епохалну слику итд.?), тако ни у науци не постоји апсолутни критеријум успеха: свака теорија успешнија је од ривалских које је заменила, а биће замењена још успешнијом теоријом у будућности. Очекивати да ће се у коначној и до сада релативно краткој историји науке доћи до теорије која ће узимати у обзир и објашњавати баш све феномене у некој области, равно је очекивању да ће се појавити човек који ће у некој области живота бити апсолутно и неспорно успешнији од свих прошлих и свих будућих људи. Није потпуно немогуће, али је извесно веома, веома невероватно.
Стога је, у недостатку такве алхемичарске ars magnae, селективност у избору евиденције не само неминовна и очекивана, већ и пожељна појава; као што ништа није успешније од успеха, тако и оно што води бржем напретку, било кроз иновацију или фалсификацију, мора бити пожељно.
Нажалост, ово се понекад заборавља и у самој науци, посебно када предрасуда и догма надјачају логику и научни метод, а понајвише када се то деси у емотивној одбрани конзервативних уверења. Готово перфектан пример јесте један од аргумената који се појавио у расправи о наводним биолошким структурама пронађеним у чувеном метеориту ALH84001 који је на Земљу стигао с Марса и нађен је на Антарктику 1984. године. Подсетимо се: године 1996. у часопису Science објављена је детаљна студија Дејвида Макеја са сарадницима у којој се наводи да су структуре пронађене у овом метеориту биолошког порекла, односно да сведоче о постојању древних облика живота на Марсу. Мада је ова студија до данас остала веома контроверзна и већина астробиолога јој не поклања превише поверења, барем док не добијемо нове узорке марсовског тла, расправа која се том приликом повела – и добрим делом се води и до данас – веома је поучна с епистемолошког и методолошког становишта.
Метеорит с Марса (Википедија)
Један од познатијих скептика, професор Ралф Харви, истакао се током расправе „аргументом” да су заговорници хипотезе о фосилима древних марсовских микроорганизама некоректно поступили што су у раду објавили само фотографије с наводним биолошким структурама, занемарујући много већи број фотографија на којима се такве структуре не виде. Наравно, ако сте стигли до ове тачке у читању, вама је сасвим јасно да је врста објективности коју је призивао професор Харви подједнако утемељена као и идеја да би напоредо с борцима против криминала требало чути и присталице криминала. Замислите да се Галилеј руководио истом логиком кад је осматрао небо својим телескопом: поред посматрања која показују постојање Јупитерових сателита, он је у свом Звезданом гласнику (Sidereus Nuncius, 1610) занемарио стотине посматрања у којима се Јупитерови сателити нису видели. Kакве ли дрске необјективности!
Исто важи за сва друга открића у науци: селекција резултата је нужан и неизоставни део научног метода. Ни до чега корисног се не може доћи ако смо затрпани гомилама ирелевантности које производи баш свако истраживање; уколико се испостави да нешто од тога заправо јесте релевантно, увек му се можемо вратити. Управо зато се сви подаци архивирају; али се у разумним круговима никад не помишља да се сви подаци објављују. Не треба имати икакав проблем са селекцијом резултата која може бити вођена теоријским и практичним разлозима, увидом у природу појаве и метода, па чак и чистом интуицијом, естетиком или инспирацијом.
Kрај овог текста је прави тренутак да пажљивом читаоцу откријем кључну јавну тајну које је вероватно одавно свестан, а савремени популистички медији је на све начине избегавају, прећуткују или преводе на језик неразумљивих еуфемизама. А тајна је јако једноставна: научни метод је суштински недемократски и недипломатски приступ решавању проблема, који не води нимало рачуна о нашим нежним осећањима. Аргумент је или валидан или није валидан – да ли се било коме то допада или не, за науку је сасвим неважно.
Валидан аргумент морам прихватити, без обзира на то колико ми се не свиђа, потпуно независно од моје или било чије воље или осећања. И то се односи како на појединачна осећања научника или било ког грађанина, тако и на перципирана осећања и сентименте било које друштвене групе, укључујући и оне које се у датом тренутку сматрају стварно или наводно заштићеним.
С науком нема баш никакве везе то што је такав став постао политички некоректан у данашње популистичко доба, те што се новинарство данас добрим делом заснива на догми да се не смеју написати оне истине које се не допадају било већини, било довољно добро артикулисаној мањини (не искључиво, али великим делом због тога што данас свако може да унајми адвоката-лешинара и тужи за наношење душевног бола). Отуда грозничаво инсистирање на објективности чак и тамо где тој суштински дипломатској вештини није место, дакле у научном новинарству.
Лепо је Хераклит из Ефеса рекао пре више од две и по хиљаде година: „Пут навише и наниже – један је те исти”.
