Ukratko rečeno, današnja država u formi demokratije je jedini potpuni apsolutista u istoriji evolucije živih bića. Time je ona obezbedila najbržu evoluciju, što je uslov opstanka u opštoj kompeticiji s drugim državama i to je bez sumnje dobro. Dobro za državu ali ne i za čoveka.
Nikola Pilipović
Mnogo je pojmova koji se moraju preispitati, prevrednovati i nanovo rastumačiti kroz novi sadržaj i na novom domenu, da bi znali o čemu govorimo, da bi govor ostao sredstvo sporazumevanja i zajedništva koje čine čoveka. Jer nakupilo se previše neznanja, zabluda, dogmi i verovanja proglašenih za temelj civilizacije iz čega nikakvo dobro ne može proizaći. To naročito važi za apstraktne pojmove, one koji se ne odnose na materijalne objekte, one koji čine našu civilizaciju i kao materijalnu strukturu bića civilizacije – države – zajednice uopšte i kao oslobođena slobodna misao koja čini čoveka.
To je i neizbežno pošto su svi pojmovi nastali, i dalje nastaju, u svetu kauzaliteta jedinom materijalnom svetu za koji filozofsko, naučno i javno mnjenje zna, jer je svet slobode-života ostao ne samo nesaznat već je i sama njegova ideja proterana i anatemisana, pošto je kao fizički pojam, kao sloboda delanja, sloboda stvaranja pripisana stvoritelju, za šta je bilo potrebno uništiti i najvažniju odrednicu čoveka oslobođenu slobodu mišljenja. Čovek je utrnuo svetiljku koju su zapalili antički mislioci i nestao a u potpunoj tami luta nesrećni grešnik koji je sam izmislio svoj greh i svoju nesreću i čeka da i sam nestane, trudeći se da dobije oprost od stvoritelja koga je, takođe, sam izmislio.
U skučenoj i skoro uništenoj slobodi misli, novovekovni filozofi nisu razlučili kauzalitet samog fenomena – koji je nesporan jer bi bez njega materijalni svet bio haos u kome ne bi mogli postojati ni materijalni objekti, svet koji ne možemo ni zamisliti – od kauzaliteta u nastanku fenomena čiju negaciju slobodu svakim svojim pokretom dokazuje svako živo biće. Umesto da tumače prirodu, oni su tumačili, i još tumače, čovekovu ideju stvoritelja i nemogućnost ideje slobode, te u naivnom i prozirnom zatvorenom krugu dokazuju da iz kauzaliteta ne može proizaći njegova negacija, sloboda, i da je zato nemoguća, da je atribut stvoritelja.
Iz tog apsurda sledi niz kontradikcija i kontroverzi. Jer isti ti filozofi uče da je živo biće samo jedna složena i uređena materijalna struktura i istovremeno uče da drugi zakon termodinamike, zakon porasta entropije ne dozvoljava postojanje takvih struktura, a sva priroda oko njih i u njima to poriče. Poricati postojanje sveta slobode-života je zatvaranje u Platonovu pećinu u kojoj je sve varka i privid. Koreni takvom neznanju su duboki, oni sežu u vreme kada je filozofija postala sluškinja religije i kada je tumačenje prirode prepustila fizici, ne shvatajući da fizika dopire samo do zakona fenomena a i oni je interesuju samo kao matematička forma, da ona nema ni razlog ni organon za tumačenje tih zakona, i potpuno paradoksalno, da je i svet kauzaliteta ostao nerastumačen.
Počnimo naše razmišljanje od pojma koji je poštapalica za svaku tvrdnju, za nedokazive hipoteze, za lutanja koja se pozivaju na konsenzus, od pojma znanje. Jedina definicija koja se može dokazati jeste: znanje je iskustveno istinita predstava okruženja – okruženja kao dela okoline koji je dostupan iskustvu – jer iskustveno istinito znači da se ponavlja u iskustvu, da je uvek isto. Ali uz dve važne primedbe. Prva je, nema subjekta u definiciji, on je izostavljen, to je živo biće, ono ima iskustveno istinitu predstavu okruženja. Ne može se misliti na neki opšti pojam, na neko znanje po sebi, znanje je lični odnos bića prema okruženju.
Druga je stvar što čovek, ne shvatajući da je utopljen u biće civilizacije i proizveden njime, misli da je on stvaralac i vlasnik znanja, a nije ni jedno ni drugo, i zato misli da je znanje određeno njegovim intelektualnim potencijalom. Jer znanje pripada biću civilizacije, ono evoluira i dometi znanja zavise od njegovog intelektualnog i njegovog energetskog potencijala. Iz toga sledi da se znanje nikada ne može misliti drugačije do kao znanje konkretnog bića, što znači da sa njime nastaje i sa njime i nestaje.
Druga primedba jeste da je pojam znanje kontroverzan, čak je i kontradikcija ako definiciju striktno tumačimo. Jer kao iskustveno istinita predstava, znanje se ne može smanjivati – pošto ono što je iskustveno istinito ne može biti istovremeno iskustveno neistinito – to jest mora evoluirati. Ali ako evoluira, ako se uvećava sa iskustvom onda se pojam „istinito” ne održava jer se iskustvo ne ponavlja, što je još Heraklit znao. Znači pojam znanje možemo koristiti samo uz mnoga ograničenja:
● Možemo misliti samo o znanju bića:
● Svako biće ima izvesno znanje, dovoljno da ostvari dobit iz okruženja, inače ne bi postojalo;
● Znanje je ograničeno na okruženje, na domen iskustva, van njega ono ne postoji;
● Ne može se misliti o znanju ni u prošlosti ni u budućnosti, jer su van mogućeg iskustva;
● Možemo misliti samo o znanju u sadašnjem trenutku,
● Kada ostvarujemo znanje, činimo to u nekom vremenskom intervalu i time činimo grešku srazmernu veličini tog intervala.
Ovaj pojam smo samo delimično analizirali i samo primera radi, da pokažemo da i u domenu kauzaliteta mnogi pojmovi zahtevaju da budu pomnije tumačeni.
Druga zabluda koja prožima misao o prirodi jeste ideja da objekti čine materijalni svet. Tačno je da materija postoji u dve forme, kao materijalni objekti i kao energetska polja, ali šta znači postojati? Samo to da postoji za drugi objekt, da deluje na drugi objekt, kao što kaže filozofema: nema objekta bez subjekta. Mada bi tačnije bilo kazati: nema subjekta bez objekta, ako pod subjektom mislimo na vršioca radnje – delovanja, a pod objektom predmet radnje, jer forma koja vrši dejstvo je predmet saznanja za formu koja je predmet dejstva. Uobičajena definicija je antropocentrična jer prikriveno pod pojmom subjekt misli na čoveka ili na živo biće uopšte, i čuveno Dekartovo cogito ergo sum sadrži i subjekt – to je biće koje proizvodi misao, i objekt – to je misao koja saznaje biće.
Inače bi ta filozofema bila u kontradikciji sa apsolutno nespornom gore navedenom, bilo kako da se varira. Znači objekt postoji tek kroz svoje delovanje, kroz fenomen, bez delovanja, bez fenomena mi o njemu možemo imati samo kao iskustvo kao pređašnje znanje, koje smo stekli onda kada je on delovao. Štaviše, ne možemo ni postaviti pitanje šta je materijalni objekt, već samo kako on deluje, kroz koje fenomene, jer ne možemo ni misliti o nekoj njegovoj odrednici, već samo i isključivo o tome kroz koje fenomene se pojavljuje. Fizika upravo to i radi, ne samo kada traga za zakonima prirode već i kada proučava strukturu objekata, jer jedino što može saznati jeste kako se objekt ponaša, kroz koje fenomene deluje i upoređujući ih sa fenomenima koji određuju uporedive objekte određuje mesto i karakteristike – ali samo kao skup karakterističnih fenomena tog objekta.
Ovaj primer nije slučajan, njegova svrha je da ukaže na površnost razmišljanja o živim bićima. Suprotno tome, živo biće se ne tumači kao celina, kao materijalni objekt koji postoji samo kroz fenomene koje pokreće, već se posmatraju njegovi delovi koji su materijalni objekti i kao takvi podređeni kauzalitetu, pa se iz delova zaključuje o celini i tako se dolazi do zaključka da je živo biće kauzalitet. To je očigledno pogrešno: prvo, zato što objekt postoji samo kroz fenomene koje pokreće i, drugo, to bi značilo da je celinu moguće saznati iz nje same, ideja koja se potom ponavlja u pojmu čoveka koji se tumači iz zatvorenog kruga čovek – civilizacija – čovek, te je vreme da filozofi shvate da ništa ne znaju o predmetu svoga učenja.
Sada smo spremni da rastumačimo pojam apsolutizma. To je potpuno antropocentričan pojam, i upravo zato ga možemo rastumačiti samo kroz pojam čoveka. Počnimo od najprostijih formi organskog života, od jednoćelijskih bića, bića sa samo dva životna ciklusa. To biće je potpuno slobodno i pošto ima svoju volju ono je apsolutista samom sebi. Ali njegov apsolutizam je veoma ograničen jer je njegov spoljašnji životni ciklus određen potencijalom okruženja, a njegov unutrašnji životni ciklus i njegova materijalna struktura određeni su kauzalno te su van njegovog uticaja. Evolucija tu ništa ne menja jer to biće veoma sporo evoluira i evolucijom prelazi u organizam, u biće sa 4 životna ciklusa.
Apsolutizam organizma je znatno veći jer ima veću slobodu u spoljašnjem životnom ciklusu, a kroz prirodno odabiranje menja se njegova materijalna struktura i unutrašnji životni ciklus, ali ne njegovom voljom. Biće sa 6 životnih ciklusa, ljudska zajednica, država, biće civilizacije je neuporedivo moćniji apsolutista, jer ne samo da je njegova sloboda delanja mnogo veća, već ono samo uređuje svoju materijalnu strukturu i svoj unutrašnji životni ciklus. I to bi radilo na optimalan način, način koji bi obezbedio najbržu evoluciju da nije čoveka koji to remeti svojim razlogom. Jer se još pri stvaranju potpune zajednice čovek dokopao suvereniteta nad njom, nad bićem civilizacije, koji mu ne pripada jer je negacija same ideje potpune zajednice i od tada traje sukob između čoveka i bića civilizacije oko suvereniteta, u kome država stiče sve veću nadležnost, jer materijalnu strukturu i unutrašnji životni ciklus određuje samo biće civilizacije a čovek nastupa tek i samo kao remetilački faktor.
Istorija civilizacije je istorija tog sukoba i njegovih posledica. Tome je došao kraj sa francuskom buržoaskom revolucijom (ona prethodna, američka bila je tipična antikolonijalistička i slučajno i antimonarhistička) u kojoj je čovek razvlašćen po ideji Monteskjeove podele vlasti, u kojoj je vlast suštinski pripala biću civilizacije, a izmišljene izvršna i sudska vlast ostale su čoveku kao uteha i kao farsa. Daljom i mnogo bržom evolucijom bića civilizacije – države ono je kroz ideju demokratije ostvarilo potpuni suverenitet, te u današnjoj formi čovek ni na koji način i ni u čemu ne učestvuje u vlasti. To sam na mnogo mesta označio kao vrhunac obmane i kao nesporni dokaz degeneracije slobode misli. Jer prva forma u kojoj je čovek potpuno obezvlašćen se tumači kao čovekov trijumf u osvajanju vlasti, kao prva forma u kojoj on sam određuje svoju sudbinu, iako je istina sasvim suprotna.
Ukratko rečeno, današnja država u formi demokratije je jedini potpuni apsolutista u istoriji evolucije živih bića. Time je ona obezbedila najbržu evoluciju, što je uslov opstanka u opštoj kompeticiji s drugim državama i to je bez sumnje dobro. Dobro za državu ali ne i za čoveka. Jer evolucija znači da su nizovi podele poslova, podele dobiti i podele vlasti sve uređeniji prema zahtevu najbrže evolucije. To znači da u apsolutizmu demokratske države čovek trpi sve veću eksploataciju, i time gubi i slobodu delanja i slobodno vreme i najzad i slobodu mišljenja, što vodi degeneraciji do nivoa zombija.
Ali to se neće desiti, jer time biće radi u korist svoje štete pošto intelekt čoveka, na kome ono evoluira degeneriše. Međutim, biće civilizacije je već došlo do dovoljnih znanja i dovoljnog energetskog potencijala da pređe u mnogo napredniju formu neuporedivo većeg i evolucionog i energetskog potencijala i već uveliko ostvaruje transformaciju u neko neorgansko biće u kome nema mesta za čoveka.
Čovek bez slobode mišljenja ne može to da shvati, a i da može ne bi mogao ništa da učini jer je potpuno obezvlašćen u potpunom apsolutizmu demokratije. Zar to nije jasan primer da živimo u svetu privida, obmane i neznanja koje ide dotle da mislimo da je budućnost u sve bržoj transformaciji bića civilizacije.
