Možemo zaključiti da je država, a ne čovek, jedini naslednik Homo sapiensa, da je ona vrh evolucionog niza, to jest da se kroz nju najbrže ostvaruje dalja evolucija znanja, a na našu nesreću već znamo i kako: kroz transformaciju u neorgansko biće.
Nikola Pilipović
Dokazaćemo ovu paradoksalnu tezu, ali pre toga moramo razjasniti pojmove o kojima je reč, tim pre što neke od njih filozofsko i naučno mnenje nije ni definisalo, čak ni na nivou konsenzusa. To su: kauzalitet, mehanizam, živo biće život i upravo tim redom, jer to nalaže sama evolucija materije.
Pod kauzalitetom mislimo na to da: potonje stanje objekta sledi po zakonu za prethodnim stanjem. Definicija: posledica po zakonu sledi za uzrokom jeste pogrešna. Iako posledicu možemo poistovetiti sa potonjim stanjem, uzrok ne možemo s prethodnim jer on u svom pojmu krije i svoj uzrok, koji nije predmet ovog fenomena, to jest koji je posledica njemu prethodnog uzroka a koji je a priori nepoznat jer iz posledice ne možemo saznati uzrok. Ukratko rečeno, u takvoj definiciji koristimo nepoznat pojam. Primera radi, mrav pokreće svoju prednju levu nogu i niko ne može znati šta je uzrok, pa ni tvrditi da potonje stanje sledi po zakonu i zaista ono i ne sledi jer ma kako da je kratak taj pokret on se sastoji od čitavog niza hijerarhijski uređenih potpokreta, koje ne možemo razlučiti ni definisati njihov uzrok, zato što je on u volji i slobodi bića.
U pogrešnoj formulaciji krije se suštinska razlika između kauzaliteta i slobode-života i to je mnoge velike umove dovelo u nedoumicu o pojmu kauzaliteta; Hjuma u nedoumicu i u skepsu, a Kanta i sve epigone i filozofe do danas u grubu i kobnu grešku da sloboda ne može postojati ni kao ideja. Ta suštinska razlika razdvaja svet kauzaliteta od sveta slobode-života koji proizvode živa bića. Kroz iskustvo saznajemo zakone prirode, koji su samim tim samo iskustveno istiniti, te ih menjamo ili popravljamo s novim iskustvima, sazdanim na tim prethodnim, što obezbeđuje njihov kontinuitet u procesu koji je u stvari evolucija znanja.
Ali veoma je značajno imati na umu da govorimo o živom biću o njegovom znanju i o evoluciji njegovog znanja. Ne treba da nas zavara što biće isuviše kratko živi da bi evoluiralo, te nam izgleda da evoluira vrsta, jer ni ona ne evoluira već nestaje a nastaje nova, već evoluira samo znanje kroz razne materijalne forme, ali ne postoji samo za sebe kao predmet saznanja, već samo kao pripadno konkretnom biću, konkretnoj materijalnoj formi koja daje svoj doprinos evoluciji, a ona se zasniva na svim doprinosima prethodnih generacija.
To naročito važi za čoveka, koji u zajedništvu oslobođenih misli, misleći da poseduje sopstvena saznanja, dolazi na ideju objektivnog znanja i u saglasnosti, u konsenzusu misli da se krije potvrda, ne shvatajući da je jedino znanje ono koje pripada biću civilizacije – zajednici – državi – globalnoj zajednici, da samo ono evoluira i da zato i biće civilizacije evoluira. Izvinjavam se čitaocu što koristim pojmove koji nisu opšte poznati, koji slede iz onih koji su predmet dokazivanja, ali takva digresija je neizbežna te čitalac treba samo da prati logičku dedukciju a ne i validnost pojmova u koju će se uveriti naknadno, sa iznetim dokazima.
Za razliku od zakona prirode, koji tumače komunikaciju između objekata kroz skupove istorodnih fenomena što se zasnivaju na njihovim specifičnostima saznatim kroz iskustvo, svi fenomeni se moraju potčinjavati višim principima koji definišu sam pojam fenomena. Kant ih je nazvao analogije iskustva i znao je samo za tri: princip kontinuiteta, kauzaliteta i istovremenosti što je gruba i neobjašnjiva greška za takvog genija. Fizika danas poznaje 4 principa prirode: kontinuitet, kauzalitet, princip održanja mase-energije koji je istovremeno i zakon jer ima svoj matematički izraz i drugi zakon termodinamike, princip uvećanja entropije, verovatnoće stanja sistema koji je samo jedna tautologija: verovatno će se desiti ono što je verovatnije.
Ovi principi moraju da važe za svaki fenomen u domenu iznad atomskih, dok za one subatomske ne važe, bar ne na ovom nivou znanja koje o njima imamo, ali to nimalo ne menja istinitost našeg tumačenja jer živo biće je moguće tek na formi koja je mnogo složenija od atoma kao što nalaže prva premisa – jer definišu samu mogućnost pojma fenomen:
● Princip kauzaliteta pokazuje mogućnost postojanja objekta;
● Princip kontinuiteta isključuje mogućnost beskonačno velikih brzina fenomena;
● Princip održanja mase-energije definiše samu suštinu fenomena;
● Princip entropije definiše uslov mogućnosti fenomena.
Fizika koristi principe prirode u rešavanju svih konkretnih problema, ali se ne bavi njihovim tumačenjem kao predmetom, već je to prećutno ostavila filozofiji, što je van njenog domena, ne kao tema ali kao metod, jer nema neposredan pristup prirodi, to jest ili tumači saznanja fizike ili izlazi iz iskustva i upušta se u spekulacije. Dok su prva tri principa jasna i nedvosmislena, princip entropije: verovatno će se desiti ono što je verovatnije, samo je jedna tautologija koja, kao i svaki analitički sud, dobija sadržaj tek kada joj se pridruži predmet. Kada je predmet fenomen onda je moguće matematičkim modelom dokazati da energija prelazi sa objekta višeg potencijala na objekt nižeg potencijala, te je to apsolutno istinito. Ali kada je objekt predmet onda se ne može neposredno zaključivati, već se mora ići preko fenomena.
Zato je u formiranju kosmosa njegovim hlađenjem bilo verovatnije da nastaju složeniji objekti, jer je potencijal njihove veze niži od potencijala konstitutivnih objekata i to je bio uslov da u okeanima koji su se hladili nastanu život i živa bića. Ali u niskom potencijalu organske materijalne strukture i time i našeg okruženja u svakom fenomenu energija s višeg potencijala prelazi na niži te je verovatnije da će se taj objekt degradirati, pri čemu o onom objektu višeg potencijala ne razmišljamo jer ga tumačimo kao izvor toplote: sunce, sagorevanje i drugi egzotermni procesi, trenje, vulkani i tako dalje.
Misliti da je uvek verovatnije da se u svakom fenomenu složeni i uređeni objekt degradira jeste oksimoron, jer da je tako ne bi složeni i uređeni objekti ni postojali. Prirodna selekcija, kao varijanta u kojoj je predmet živo biće: veća je verovatnoća da će opstati biće sposobnije za opstanak, apsolutno je istinita jer sposobnije za opstanak znači upravo to da je njegova verovatnoća opstanka veća, te formulacija prelazi u: veća je verovatnoća da će opstati biće čija verovatnoća opstanka je veća, što je čista tautologija, ponavljanje istog, jer pojam biće tu nema nikakvu funkciju umesto njega možemo staviti bilo koji pojam: kamen, pepeljara, crv, oblak.
Ali ako se misli da je živo biće samo jedan mehanizam, a pri tome se misli da se on kroz prirodnu selekciju usložnjava, zato što to nalaže evolucija koju neodarvinisti i evolucionisti poistovećuju s prirodnom selekcijom, onda je to jedan oksimoron, jer na potencijalu našeg okruženja mehanizam bi morao da se degradira i izgubi potencijal, dok živo biće opstaje, uvećava se i usložnjava i u filogenezi i u ontogenezi. Ideja da je živo biće mehanizam počiva na ideji sveopšte kauzalnosti, te da je sloboda živog bića privid pošto je ono u celosti određeno beskonačnim regresivnim kauzalnim nizom nekim prvim početkom. To je, naravno, grubo neznanje jer svaki kauzalni niz se gasi već posle nekoliko fenomena usled disipacije enegije.
Sada možemo definisati pojam živog bića pozivajući se na nesporno iskustvo, ali potom ćemo pokazati da je takva definicija ne samo potrebna već da je i dovoljna što znači da je validna za svaku formu živog bića. Iskustvo pokazuje da svako živo biće zadovoljava sledeće hipoteze:
►Ono je veoma složena i veoma uređena materijalna struktura:
►Ono opstaje, traje, nije neka slučajna prelazna forma;
►Ono opstaje kroz komunikaciju sa okruženjem;
►Ono je celina, entitet koji ima svoju volju.
Svako poznato živo biće zadovoljava ove premise i time su one i potrebne. Ali one su i dovoljne, jer prva i treća hipoteza su, na potencijalu organske materijalne strukture, u nepomirljivom sukobu ako je predmet neživi objekat, objekat koji se potčinjava kauzalitetu. To znači da je nastanak živih bića na organskoj osnovi moguć samo negacijom kauzaliteta, samo kroz slobodu delanja. To ne isključuje a priori mogućnost nastanka živih bića na neorganskoj osnovi, ali to se protivi evoluciji materije, jer ako bi to bilo moguće, a ni Pejlijev sat nije moguć, nastanak mnogo složenijih organskih formi bi mnogo brže stvorio uslove za nastanak života i živih bića. A tamo gde nema uslova za nastanak organske materije taj proces bio bi veoma dug, duži od života planete.
Tumačili smo nastanak života, a to ne isključuje mogućnost da biće koje je dostiglo visok nivo znanja samo uređuje svoju materijalnu strukturu i svoju osnovu, to jest da može postojati i na osnovi veoma visokog potencijala. Znači u samim premisama je sadržano da živo biće, ma kakvo da je, jeste suprotnost neživom, da se ono zasniva na negaciji kauzaliteta tako što gasi kauzalne nizove koje proizvodi okruženje, a pokreće nove po svojoj volji. Ukratko rečeno, živo biće je singularitet u opštem kauzalitetu, a to je samo jedna tautologija: živo biće je suprotnost neživom objektu.
Tek saznanjem pojma živog bića saznajemo i pojam slobode-života, jer samo živo biće poseduje i proizvodi slobodu. Tu je osnova Kantove krucijalne greške: on je hteo da iz opšteg pojma – pojma slobode – zaključuje o pojedinačnom – o živom biću – a za taj opšti pojam na raspolaganju mu je bio samo kauzalitet, te je rešenje bilo a priori nemoguće i on je u stvari dokazivao, kao i u kategoričkom imperativu, neophodnost boga.
Ostaje nam trivijalni deo posla, da dokažemo da država zadovoljava sve četiri premise. Naravno, država kao novo biće zasnovano na čoveku kao materijalnoj osnovi, kao što organizam nije bilo kakav skup ćelija već je to onaj skup koji zadovoljava sve četiri premise.
Prvu premisu država zadovoljava jer je potpuna zajednica, pod čime mislim na hijerarhijski uređene nizove podele poslova, podele dobiti i podele vlasti.
Druga hipoteza je očigledna, država je, u principu, trajna forma.
Treća hipoteza je zadovoljena posredno (kao i kod organizma) jer njena materijalna osnova, čovek, ne može opstati bez komunikacije sa okruženjem, pa time ni ona.
Četvrta hipoteza se ostvaruje kroz hijerarhijski niz podele vlasti, koji obezbeđuje ostvarenje jedne volje, što je još Luj Četrnaesti jasno izrazio: „Država to sam ja!”
Međutim, počev od nastanka potpune zajednice ljudi, nije ta zajednica, a potom ni država, ostvarila potpuni suverenitet nad sobom, suverenitet koji joj po samoj ideji pripada, jer je čovek, kao pojedinac ili kao grupa svejedno, uzurpirao vlast. Tek promocijom takozvane demokratije država je postala apsolutni suveren i potpuno isključila čoveka iz vlasti, a čovek u svom neznanju misli da je tek sada osvojio vlast. To je jedna od mnogih zabluda u kojima protiču poslednji dani čoveka.
Ali, ne samo država, već i svaki entitet koji se zasniva na potpunoj podeli poslova, dobiti i vlasti, jeste živo biće, s tim ograničenjem da – ako je u državi, onda ne poseduje potpunu slobodu – pa time ni evoluciju. Možemo zaključiti da je država, a ne čovek, jedini naslednik Homo sapiensa, da je ona vrh evolucionog niza, to jest da se kroz nju najbrže ostvaruje dalja evolucija znanja, a na našu nesreću već znamo i kako: kroz transformaciju u neorgansko biće.
