Један је онај загађени, у који се сваке године непосредно излучи милиони кубних метара нетретираних комуналних вода и отпада. У другом се плови и пеца, његова вода се пије и нашироко користи у пољопривреди…
Од изворишта у планинама југозападне Немачке до ушћа у Црно море, од укупно 2.857 километара, најзагађенији део Дунава може се наћи у нешто мање од 600 километара водотока од насеља Бездан до Неготина – то јест, у Србији. Наиме, за разлику од других земаља које такође управљају овом великом реком, као што су Румунија, Мађарска и Аустрија, у Србији готово и да не постоји третман отпадних вода које се испуштају у Дунав, пише Kлима 101. По подацима Републичког завода за статистику за 2022. годину, у Србији се чак 81,5% укупне количине отпадних вода уопште не пречишћује, што је око 260 милиона метара кубних непречишћених отпадних вода годишње. А готово све наше реке и канали завршавају у Дунаву.
Дуж тока Дунава у Србији налазе се велики градови загађивачи: ни Нови Сад ни Панчево ни Смедерево немају постројење за третман комуналних отпадних вода, а нема га ни Београд, који поседује ту част да буде једина таква престоница у Европи. А без постројења за третман, отпадне воде из канализације, али и отпад из многобројних септичких јама излучује се непрестано у реку. Следећи најчешћи облици загађења су грађевински и индустријски отпад, укључујући и пољопривредни отпад из сточарства.
Kроз Србију заправо теку два Дунава. Један Дунав је онај загађени, у који се сваке године непосредно излучи милиони кубних метара нетретираних комуналних вода и отпада. То је исти онај Дунав у којем је вода „смеђа, мутна и веома топла”, како је воду у Београду описао Андреас Фат, немачки научник који се прошле године нашао у центру медијске пажње због лошег искуства са пливањем у нашем Дунаву. Овај Дунав је у Војводини системом канала спојен са Тисом, међу којима је и Велики бачки канал дуг 118 километара, а који се годинама сматра најзагађенијом водом Европе.
Али постоји и други Дунав. У њему се широм Србије плови и пеца, његова вода се пије и нашироко користи у пољопривреди, конзумирају се његови плодови, купа се у његовом току и многобројним рукавцима. Овај Дунав у Србију улази у посебном резервату природе Горње Подунавље, а из ње излази близу још једног заштићеног подручја – Националног парка Ђердап. Kако је могуће да истовремено постоје ова два готово па супротна Дунава? Да ли је једна од ове две реке заправо – измишљена, лажна? И каква је истина о Дунаву у Србији?
Најчешће су лошије оцене дате због повећаних концентрација гвожђа и мангана, затим азота и фосфора, али и код микробиолошких параметара, укључујући и концентрације фекалних бактерија, посебно у Војводини. У свим мерним станицама у овој аутономној покрајини вода је оцењена лоше (3-5) и због повишених количина суспендованих материја.
Један одговор који често чујемо је: тачно је, ми смо изразито неодговорни житељи Подунавља, али имамо среће – Дунав је толико велики да он наш отпад просто може да свари и да остане релативно чист. Ову слику подржавају и годишњи извештаји о квалитету вода у Србији, које издаје Агенција за заштиту животне средине, а у којима је Дунав неретко оцењен као – не чист, али макар чистији од многих других река, укључујући ту и своје непосредне притоке. Мада нам овај одговор нуди решење за парадокс два Дунава, он заправо не открива пуно. Kолико је Дунав заправо велики и колико отпада он заиста може да свари? Kолико је он заправо чист?
Ово нису питања на које је могуће дати децидан одговор. Али ако загребемо испод површине, изван наших природно уских видокруга свакодневних корисника Дунава, на површину могу да испливају неке непријатне истине. Шта кажу званичне оцене? Сваке године, Агенција за заштиту животне средине (СЕПА) издаје извештај Резултати испитивања квалитета површинских и подземних вода који се односи на годину пре претходне, па је 2023. објављен извештај из 2021. У овом извештају табеларно се приказују вредности различитих параметара за процену квалитета воде (физичко-хемијски, микробиолошки…), а затим и оцене квалитета вода на основу тих вредности. Оцене за сваки од параметара крећу се од 1 до 5, где је 1 најбоља, а 5 оцена за воде „које се не могу користити ни у једну сврху”.
На Дунаву, СЕПА управља са 10 мерних станица, од Бездана до Радујевца. По последњем извештају, стање би се можда најбоље могло описати као гранично: нема много петица, тј. воде које не бисмо уопште требало да користимо, али многе оцене су тројке, што по званичној номенклатури означава воду која се гранично може користити за купање, а за пиће захтева посебне третмане пре употребе. Најчешће су лошије оцене дате због повећаних концентрација гвожђа и мангана, затим азота и фосфора, али и код микробиолошких параметара, укључујући и концентрације фекалних бактерија, посебно у Војводини. У свим мерним станицама у овој аутономној покрајини вода је оцењена лоше (3-5) и због повишених количина суспендованих материја.
У недостатку излаза на море, Дунав је наша највећа обала. Од неименованих пешчаних спрудова у мочварним пределима Горњег Подунавља до Kусјачке плаже надомак граничног прелаза Ђердап 2 са Румунијом, дуж обале Дунава нижу се плаже: Плава ружа у Апатину, Градска плажа у Бачкој Паланци, Штранд у Новом Саду, Лидо на Великом ратном острву у Београду, Бела стена на ади крај Панчева… Нису ту само уређене, градске плаже – већ и растући број дивљих купалишта која ничу широм разнолике, разуђене обале Дунава, као што је она на Острву на Дунаву у близини Сремских Kарловаца, које је у последње време због пешчане плаже познато и по надимку Kо Чанг (по чувеном острвском летовалишту на Тајланду).
Мада све популарнија, купалишта на Дунаву нису имуна на реалност његовог загађења. Нисмо ни свесни колико су она осетљива. Само прошле године на плажи Плава ружа у Апатину – граду од којег се, и узводно и низводно шири посебни резерват природе Горње Подунавље, купање је било забрањено због повећаног броја фекалних ентерокока. Сличну судбину доживела је и плажа Бела стена у близини Панчева. Београдски Лидо је посебна тема – Градски завод за јавно здравље је до пре неколико година био изричито и конзистентно против купања у Дунаву на овој локацији због мањка безбедности, а и због загађења, да би се временом та препорука свела само на децу и осетљиву популацију, све док на крају није потпуно нестала.
Данас, званичне препоруке Завода нам кажу: „Окрепимо ум и тело… на јавним купалиштима у Београду”, али уз сталну напомену да на београдским речним купалиштима не треба ронити нити гутати воду, и уз обавезно туширање након купања. У медијима се готово сваке године могу читати лична сведочења о фекалијама у води, укључујући и око понтонског моста ка Лиду. Овакве вести, нажалост, почињу и завршавају свој живот у локалним медијима и на ретко читаним страницама градских и регионалних Завода за јавно здравље.
У међувремену ређају се наслови о „српским морима“, „плажама из снова“ и „нетакнутој природи”, а шира слика остаје сасвим ван видика: колико су често дунавске плаже уопште забрањене за купаче? Да ли купање може бити опасно и онда када је дозвољено? И каква је ситуација на том растућем броју дивљих плажа, на којима се никакав мониторинг ни не врши?
Здравствене последице загађења река истовремено су познате али и тешко ухватљиве: у Србији не постоји систематско праћење, нити студије које би пратиле здравствене последице као што су тровање или повећане инцидентности одређених типова рака у крајевима у којима људи живе близу загађених вода. Али неке друге последице загађења су далеко лакше за праћење.
У посебној публикацији „Статус површинских вода 2017-2019”, СЕПА је мерила тзв. еколошки статус водотокова у Србији на истих десет локација на којима се мери квалитет воде, а где су се за оцену стања наших река користили и параметри који се тичу стања речних екосистема (рибе, бескичмењаци, микроорганизми…). Поред осталог, претпоставка је да се анализом стања екосистема могу боље сагледати последице загађења, пре свега јер су они распрострањени и повезани, у односу на изоловане узорке воде на специфичним мерним станицама.
У овој публикацији воде Дунава су по еколошком статусу оцењене у најбољем случају као умерене, с тим што је оцена на станицама Бездан, Земун, Текија и Брза Паланка слабе, а на станици у Радујевцу, што је последње насељено место на Дунаву у Србији, еколошки статус воде је лош, тј. добио је најгору могућу оцену. Најгоре оцењена категорија је – еколошки статус рибе, затим водених макробескичмењака.
Истраживања повезују високе стопе загађења и са појачаном појавом патогена. У истраживању објављеном у часопису Science of the Total Environment, међународни тим предвођен домаћим стручњацима открио је драстично повећане концентрације вируса SARS-CoV-2 у дунавским водама које су близу места излучивања отпадних вода. Мада отпадне воде нису вектор заразе за ковид 19, у питању је још једна потенцијална рупа у нашем знању о последицама и размерама загађења.
У отпадним водама налазе се наши вируси и бактерије – али и фармацеутици, антибиотици и пестициди, који се не мере у традиционалним мониторинг станицама, а који могу имати разнолике последице по људско здравље и речне екосистеме. Нека новија истраживања показују да загађење поспешује и (иначе позамашну) способност река да емитују гасове стаклене баште.
Заједнички садржалац свих ових – и многих других – видова и последица загађења јесте да су оне готово па невидљиве. Они постоје и свакодневно утичу на наш Дунав, али се о њима можемо информисати само спорадично, у документима који нису намењени широј публици – као што су званични извештаји или научни чланци. А сасвим је могуће да је у њима заправо кључ решења наша два Дунава: није ствар само у томе да је Дунав довољно велики да успева да свари све што у њега бацимо, већ и да нисмо ни свесни колико смо и на које све начине већ загадили највећу реку у Србији.
(Национална географија)
