У штампарији где би „Коначни циљ” требало да постане још једно издање, верујем да моје поступке будно мотре Езра Паунд и Џејмс Џојс, пазећи да ли ћу изговорити или написати нешто заостало у времену и простору, противно њиховим револуционарним достигнућима о слободама.
Проф. др Драган Раденовић
Годинама већ, поново читам дела или делове из књига чудовишних аутора Езре Паунда и Џејмса Џојса. Закључио сам да не постоји интелектуална заштитита од утицаја ове двојице изванвременских књижевника, а још мање је могуће ослободити га се.
Недавно ме је пријатељ замолио да прочитам рукопис „Коначни циљ”, аутора Николе Пилиповића, и напишем неку врсту предговора за будућу књигу. Под утиском читања присетио сам се догађаја од пре петнаестак година, када ми је командант „Звезданог града”, где се обучавају косманути Русије, а и САД и Кине и Индије и других држава, омогућио да доживим бестежинско стање и лебдим у „тупољеву 154”. У неколико наврата авион је слободно пропадао са око 11.000 метара до висине када су мотори поново преузимали контролу летења. За то време ми присутни у празној утроби летелице кретали смо се не осећајући своју тежину.
Један од научника демонстрирао је „ефекат Џанибекова”, који је овај космонаут открио путујући у космос свемирским бродом „саљут 7”. Једно време била је то тајна руских истраживача, коју су сакривали од конкуренције.
Догађај смо пратили гледајући завртањ с лептирастом главом који је, окрећући се, изашао у слободан простор и наставио да се обрће око своје осе и креће по уздужној оси. Изненада завртањ је начинио некакав окретај, тако да је лептираста глава заузела положај иза тела завртња, а цео склоп наставио да се врти и помера у започетом смеру. Мењање положаја главе завртња, испред па иза, десило се више пута у кратким временским интервалима, као по неком непознатом правилу.
Фриман Дајсон, теоријски физичар и математичар, био је изненађен када су га студенти Принстонског института за напредне студије усред предавања питали да ли се математички може описати „ефекат Џанибекова”. После краће паузе у размишљању, одговорио је – не. А генијални математичар Теренс Тао је процесима математичке анализе описао загонетку Владимира Џанибекова.
У мери властитих могућности изучио сам „ефекат Џанибекова”. Наравно, сложени математички опис чудног понављања мењања положаја предњег дела остао је тајна за мене. Све то побудило моју филозофску природу, коју је Никола Пилиповић својом књигом поново оживео. „Салто витале”, како сам условно назвао физичку појаву коју је уочио Владимир Џанибеков, пресликан на живот „Коначног циљ”, доживео сам као методолошко упуство у читању. Био је то јединствен, мада неизвестан напор и могућност, да разумем смисао и разлоге настанка овог „рукописа о свему”.
У штампарији где би „Коначни циљ” требало да постане још једно издање, верујем да моје поступке будно мотре Езра Паунд и Џејмс Џојс, пазећи да ли ћу изговорити или написати нешто заостало у времену и простору, противно њиховим револуционарним достигнућима о слободама. Реалност филозофског деривата слободе у оквиру свеопштег уређења живота, једино могућим избором унапред одређених решења, потврђује фактичко стање о непостојању ове мисаоне категорије као такве. Слобода као интелектуални конструкт и реликвија заблуда прошлости потврђује стање бесмисла садашње стварности доба постмодернизма.
