Nalazimo se u epicentru tri povezana šoka: rastućeg zastoja snabdevanja, naftnog šoka, a sada i početnog stadijuma finansijske krize i krize likvidnosti.
Alister Kruk
Doktor Majkl Osterholm iz Centra za istraživanje zaraznih bolesti pri Univerzitetu Minesota upozorio je nedavno da su SAD nepripremljene za COVID-19, i da će zdravstvena kriza postati mnogo gora u nedeljama koje su pred nama: „U ovom momentu, pristupamo ovome kao da se radi o snežnoj oluji u Vašingtonu”, rekao je Osterholm. „Ovo je zapravo zima koronavirusa, a tek smo u njenoj prvoj nedelji“.
Da, predsednik Tramp se zaista opredelio za lakonski stoicizam: ubeđujući nas da je virus lažna vest, da nije nimalo gori od sezonskog gripa, te da će nestati sam od sebe kada dođu topliji dani. Prosto je krivio Kineze. Sada međutim, Amerikanci i skeptični Evropljani počinju da shvataju koliko je COVID-19 drugačiji od običnog gripa.
Ekonomdki„šok”
Evropljani su reagovali na različite načine, ali sa izuzetkom Italije, uglavnom su na prvo mesto stavili očuvanje BDP-a, čak i po cenu kolapsa svojih zdravstvenih sistema, do čega dolazi u onom momentu kada akutni slučajevi probiju nivoe evropskih kapaciteta za pružanje intenzivne nege. Ujedinjeno Kraljevstvo kaže da je trenutno „u fazi obuzdavanja”, ali u realnosti ne radi gotovo ništa da zaustavi tiho širenje virusa kroz društvo.
Lombardija u Italiji ima prvorazredni zdravstveni sistem, koji je sada potopljen (sa popunjenošću kapaciteta od 200 odsto), pa funkcioniše prema strategiji „opstanak najizdržljivijih” – prepuštajući ostale da prežive ili umru bez intenzivne nege. Štaviše, starije pacijente osoblje sa intenzivne nege neće čak ni da pregleda. Evropske države koje su izbegavale mere desocijalizacije će možda zažaliti svoj odabir. Desocijalizacija je skupa, ali na kraju daje rezultate (kao što se videlo u usporavanju stopa zaraze u italijanskoj „crvenoj zoni”).
Termin „obuzdavanje” je pogrešan. Gotovo je nemoguće potpuno obuzdati ovaj virus, jer „visi u vazduhu” – tj. lebdi. Mogu ga prenositi zaraženi koji čak ni ne znaju da imaju virus u sebi. „Obuzdavanje” sada više ne može zadržati širenje virusa COVID-19, ali društvena zatvaranja mogu da uspore transmisiju, i – što je još važnije – da ublaže obim epidemije (tj. da poravnaju tzv. krivulju grafikona), popuštajući tako deo pritiska pod kojim se nalaze oskudne jedinice za intenzivnu negu. Bez desocijalizacije, dolazi do eksponencijalnog rasta stopa zaraze u onim zemljama u kojim su vlade učinile malo toga da minimiziraju personalni kontakt.
Da ne bude zabune – uslediće političke posledice za one lidere koji su se pogrešno opkladili na to da su efekti virusa preuveličani, te da će kriza proći – samo ako se „stisnu zubi” (odnosno pribegne herojskom stoicizmu). Sada je, isto tako iznenadno za tržišta, pandemija koju su mnogi investitori smatrali upitnom eskalirala u daleko veću krizu. Nalazimo se u epicentru masivnog i sve većeg globalnog ekonomskog „šoka” – tačnije tri povezana šoka: rastućeg zastoja snabdevanja, naftnog šoka, a sada i početnog stadijuma finansijske krize i krize likvidnosti.
Na Njujorškoj berzi (AP Photo/Richard Drew)
Samo da razjasnimo: virus nije izazvao ekonomsku krizu. To su prethodno učinile Federalne rezerve kada su podmetnule tempiranu bombu (svojom politikom pravljenja novca na račun podizanja duga), a onda joj 2008. godine i uključile tajmer kroz stalna naduvavanja mehura vrednosti. Tramp međutim u neku ruku jeste počeo da povlači obarač ove krize onda kada je pokrenuo „borbu titana” između SAD i Kine. Započeo je trgovinsko-tehnološki rat kako bi pokušao da zaustavi rast Kine. Međutim, radeći to, neizbežno je počeo da cepa rizome (najdublje korenje) svetske trgovine i snabdevanja. Britanija je uoči Prvog svetskog rata pokušavala da primeni ovaj trik protiv Nemačke. To se na kraju nije dobro završilo. Umesto toga, dovelo je do ekonomske kontrakcije, baš u času kad je razvučena Imperija postala podložna trgovinskim šokovima.
Danas se Sjedinjene Države masivno igraju na kartu zaduživanja kako bi održale privid kontinuiteta svetskog hegemona. Trgovinski rat, međutim, smanjio je američke prihode i trgovinski zamah – baš u momentu kada je američka imperija postala podložna dužničkom „šoku”, pa počinje da pokazuje znake sredovečne „razvučenosti” i manjka zamaha. Neizbežni neto efekat bio je slabljenje svetske trgovine, i to u času kada je ekonomski ciklus bio u poznom stadijumu. Budući da su se trgovinske arterije naduvale mnogo pre raspada OPEK-a, uz uzbijanje rata naftnim cenama, propast potražnje već je bila očigledna na naftnim tržištima, dodajući još jedan impuls početnoj tržišnoj krizi.
Sad imamo totalna zatvaranja (lock-downs) i šok snabdevanja (zahvaljujući COVID-19) i svako ko se oslanja na prihode u kešu kako bi opsluživao dugove – bilo da se radi o korporacijama ili pojedincima – neupitno će se suočiti sa krizom, jer će tokovi keša presušiti. Po svemu sudeći videćemo kaskadne posledice, jer će svako propuštanje isplate dovoditi do pucanja nekog drugog subjekta koji se takođe našao u nepovoljnim finansijskim prilikama.
Danas je sve drugačije
Tokom 2008. godine, dogodila se kriza, ali isključivo u finansijskom domenu. Tada su upotrebljavane isključivo monetarne mere kako bi se ugasili plamenovi bankarske krize. Danas je situacija potpuno drugačija: imamo šok snabdevanja, a ceo svet očekuje od centralnih banaka i vlada da zavedu red i nađu rešenje, tj. da ponude plan. Ovog puta sve je drugačije. Jer plana nema.
Razlog je što su svi „modeli” planiranja i upravljanja ekonomijom koje centralne banke imaju na raspolaganju u celosti monetarni (pri čemu se intervencija u realnoj ekonomiji tretira kao jeres slobodnog tržišta). Decenijama smo bili ušuškani u ideologiju po kojoj politika nekako uopšte nije politična, odnosno da bi ono što shvatamo kao politiku trebalo posmatrati kao prosto podešavanje mašine (ekonomiju). Tu su najbolji tehnički eksperti: bankari, akademici, poslovni lideri i njima slični. To uopšte nije politika, kažu oni, nego tehnološki menadžment.
Džim Rikards, vodeći američki finansijski analitičar, piše: „Modeli ekvilibrijuma poput onog koji koristi FED praktično kažu da svet funkcioniše kao sat koji povremeno gubi ekvilibrijum (odnosno ravnotežu). I sve što treba da učinite jeste da prilagodite politiku ili manipulišete nekom od varijabli kako biste povratili balans. To je kao da resetujete sat… Oni tretiraju tržišta i ekonomiju kao neku vrstu mašine. To je mehanicistički pristup prikladan 19. veku. Ali tradicionalni pristupi koji se oslanjaju na statične modele imaju malo veze sa realnošću. Tržišta 21. veka nisu mašine, i ne funkcionišu na taj časovničarski način”.
Čovek sa hirurškom maskom na licu izlzi iz Njujorške berze (REUTERS/Stringer)
U jednom momentu, ekonomski sistem od komplikovanog postaje kompleksan. A kompleksnost otvara vrata za sve vrste neočekivanih lomova i događaja. Ponašanje sistema ne može se svesti na ponašanje njegovih komponenti. U ekonomiji postoji raznovrsnost aktera, kao i uzajamna povezanost, ali ključni element kompleksnosti je prilagodljivo ponašanje. Kada se nešto neočekivano pojavi – ono stiže naizgled niotkuda.
Bilo koji broj sličnih zrnaca peska može se dodati na gomilu peska – ali će jedno, nimalo različito od drugih, izazvati odron i rušenje gomile. Poenta je da što komplikovaniji sistem postaje – isto tako postaje i sve nestabilniji (nestabilnost postaje inherentna nakon jedne neodređene tačke kompleksnosti) – pa tako samo jedno obično zrno peska može pokrenuti lavinu naše peščane gomile. E pa, u ovom slučaju, dodata su tri zrnca: prekid snabdevanja u gotovo čitavoj Kini, zatvaranje cele Italije usled virusa (kao i azijskih ekonomija) i pad cena nafte. Centralne banke jednostavno ne vrše kompleksne pristupe. One ostaju statične (što Rikards čvrsto pokazuje). Prema tome, kako će model pukog monatranog ekvilibrijuma iznaći rešenje za COVID-19? Ne može. Ne možete rešiti virusnu pandemiju monetarnim olakšicama.
Političke posledice ovog rastućeg požara su ogromne. Opcija „fiskalnih lekova” mogla bi da se pokaže kao još jedna zabluda: ako petljanje kamatnim stopama ne bude restartovalo fabrike koje je ispraznila pandemija, onda neće ni petljanje marginalnim porezima. Fiskalne mere će po svemu sudeći da se svedu na to da porseki obveznici spasavaju potopljene kompanije (npr. američku industriju naftnih škriljaca). Ili, još verovatnije, centralne banke će prosto „stvoriti” novac za spasavanje, time dodatno krivotvoreći i korumpirajući svoje proizvoljne valute. Ova kriza budi osećaj kraja epohe. Na koga i na šta će bes masa biti usmeren kada ljudi shvate da njihovi lideri nemaju plan?
Evropa na istorijskom raskršću
Ovo bi naročito moglo da se ispolji u Sjedinjenim Državama. Većina američkih penzionera investira svoje penzije u tržišta (preko penzionog plana koji nosi naziv „401k”). Trampovo hvalisanje teško da će ponovo naduvati taj mehur za američke penzionere. Ono gde bi međutim on mogao da postane eksplozivan je zdravstvo. Da, američke države imaju odeljenja intenzivne nege – ali samo za one koji plate. Mnogi Amerikanci žive od jednog do drugog plaćanja računa, a čak i onda kada imaju osiguranje, odbici su ogromni. Mnogi Amerikanci nemaju ni ušteđevinu, ni zdravstveno osiguranje. Hoće li žrtve virusa prosto biti prepuštene umiranju na ulicama?
Dok u Americi stopa eksponencijalne zaraze neprimetno raste, privlačnost politike Bernija Sandersa za „zdravstvo dostupno svima” mogla bi da postane nezaustavljiva. Već to bi moglo da ispretumba američku politiku. Što se tiče Evrope (koja ima javni zdravstveni sistem), Embrouz Evans-Pričard primećuje drugačiju zagonetku: Kako će Italija finansirati sebe – dok joj je ekonomija zaustavljena („Fajnenšel tajms” javlja da Italija sada radi sa 10 odsto svojih kapaciteta) i dok društveni izdaci dolaze do pucanja?
Koronavirus mogao bi da se pokaže kao ona kriza koja dovodi Evropu do istorijskog raskršća: još jedan „ciklus negativne povratne reakcije” će sasvim sigurno ili isterati Italiju iz evrozone, ili rezultovati time da EU usvoji ujedinjenu fiskalnu i monetarnu uniju. Međutim pitanje je da li je puna poreska i fiskalna unija uopšte izvodljiva u ovom trenutku (nakon Bregzita). Francuska će se verovatno pridružiti Nemačkoj u zahtevanju ogromnog projekta socijalne pomoći, ali ko će uopšte to da plati? Druge članice severnog dela EU će posumnjati da se radi o trojanskom konju čiji je cilj da uništi njihove rigorozno vođenje finansije. MMF to ne može, a SAD su već u deficitu, pri čemu samo što nisu potonule još dublje. Smatram da će ovo biti najveći problem pred nama.
Živeći ovde u Italiji pod karantinom, čovek oseća ogromnu sumnju koju budi dolazak svakog stranca u lokalnu zajednicu. Svi izazivaju strah kao potencijalni „prenosioci virusa” (čak i drugi Italijani). Očigledno je da će ovaj virus dodatno ojačati sentiment Evropljana protiv imigracije (koja se već smatra donosiocem zaraze u Italiju), kao i protiv agende „otvorenog društva”. Takođe je evidentno da se Italijani vraćaju u okvire državne i lokalne zajednice. Kada je Italija zatražila pomoć protiv virusa (maske i respiratore), članice EU nisu odgovorile (želele su tu opremu za sebe). Ko je odgovorio? Pa… Kina.
Kineski medicinski radnici na aerodromu u Rimu (AP)
COVID-19 ne čini Italiju privrženijom EU. Upravo suprotno. Italija verovatno nije jedini primer – kako jedan britanski komentator piše, „globalni odgovor na koronavirus pokazuje da su se nacionalne države vratile”. EU se ponovo pojavljuje kao disfunkcionalna pred velikom krizom. Konačno, hoće li zapadni neoliberalni, hiperfinansijalizovani model preživeti neizbežni post-mortem koronavirusa? Ili ćemo svedočiti povratku na nešto nalik na političku ekonomiju ili „realnu” ekonomiju? Hoće li politički sentiment na kraju otići udesno u potrazi za funkcionalnijom upravom, ili ulevo u potrazi za manje neravnopravnim, manje nameštenim sistemom?
(Izvor Sputnjik)
