Prema novoj analizi drevnih tekstova i genetskih podataka, uticaj Justinijanove kuge bio je mnogo ozbiljniji nego što su ranije studije sugerisale.
Prema novoj analizi drevnih tekstova i genetskih podataka, uticaj Justinijanove kuge je bio mnogo ozbiljniji nego što su ranije studije sugerisale.Justinijanova kuga se proširila zapadnom Evroazijom između 6. i 8. veka nove ere, i tako postalo prvo poznato izbijanje bubonske kuge u ovom delu sveta.Prema novoj analizi drevnih tekstova i genetskih podataka, njen uticaj bio je mnogo ozbiljniji nego što su ranije studije sugerisale.
Neki naučnici smatraju da je ova „prva pandemija” možda ubila skoro polovinu stanovništva mediteranskog regiona u to vreme, što je pomoglo u rušenju Rimskog carstva.U međuvremenu, drugi istoričari tvrde da su posledice bile daleko manje značajne, i sugerišu da epidemija možda nije imala veću snagu od gripa u modernom društvu.Šts nas dovodi do ove najnovije studije?
„Svedočenje o kugi iz prve ruke primoralo je onovremenog istoričara Prokopija da se odvoji od svog vojnog narativa i napiše mučan izveštaj o dolasku kuge u Carigrad koji će ostaviti dubok utisak na sledeće generacije vizantijskih čitalaca. Sama poruka je jača od broja reči u vezi s kugom koje je napisao.”
Istoričar Peter Saris sa Univerziteta u Kembridžu kaže da istoričari i arheolozi moraju da rade zajedno s genetičarima i naučnicima iz oblasti životne sredine da bi u potpunosti razumeli obim i razmere izbijanja drevnih bolesti – uključujući u konkretnom primeru izbijanje bubonske kuge. „Neki istoričari su i dalje duboko neprijateljski nastrojeni prema mišljenju da su spoljni faktori kao što je bolest imali veliki uticaj na razvoj ljudskog društva, a ,skepticizam u odnosu na kugu’ je u centru pažnje poslednjih godina”, kaže Saris.
Saris ukazuje na brojne tragove koji pokazuju razarajući uticaj Justinijanove kuge, uključujući nalet zakona o kriznim merama koji su doneti između 542. i 545. godine.Na primer, zakon usvojen 542. osmišljen da podrži bankarski sektor Rimskog carstva, sadrži opise koji ukazuju da je napisan usred „prisustva smrti od strane Justinijana”. Drugi zakoni u to vreme imali su za cilj da se izbegne eksploatacija radnika tokom onoga što je izgledalo kao ozbiljan nedostatak radne snage.Štaviše, izdata je serija lakih zlatnika, što je predstavljalo prvo smanjenje vrednosti zlatne valute – nešto što bi se u to vreme smatralo hitnim bankarskim zakonima. Otprilike u isto vreme smanjena je i težina bakarnog novca koji je bio u opticaju u Carigradu.
Neke studije koriste relativno retko pominjanje kuge u drevnoj literaturi kao dokaz da njeni efekti nisu bili toliko rasprostranjeni ili štetni po društvo, ali upravo ovi zakoni su veoma važni znaci da je postojala velika kriza, tvrdi Saris. „Svedočenje o kugi iz prve ruke primoralo je onovremenog istoričara Prokopija da se odvoji od svog vojnog narativa i napiše mučan izveštaj o dolasku kuge u Carigrad koji će ostaviti dubok utisak na sledeće generacije vizantijskih čitalaca”, kaže Saris. „Sama poruka je jača od broja reči u vezi s kugom koje je napisao.”
„Sve veći broj genetskih dokaza će voditi u pravcima koje još jedva možemo da predvidimo, a istoričari moraju biti u stanju da odgovore pozitivno, a ne sleganjem ramenima.”
Peter Saris takođe ističe rastuću količinu DNK dokaza koji pokazuju koliko se daleko proširila bubonska kuga tokom tog vremena – sve do Ediks Hila u Engleskoj, što je potvrdila genetska analiza iz 2018.DNK analiza je mnogo pouzdanija metoda utvrđivanja gde se sve kuga proširila, kaže Saris, od listanja drevnih tekstova. Takođe može da baci novo svetlo na puteve kojima je bolest putovala širom Evrope.U konkretnom slučaju, bolest je možda došla u Englesku preko baltičkih i skandinavskih zemalja, stigavši tamo i pre nego što je pogodila Mediteran – i dajući istoričarima novo razumevanje o tome kako je „prva pandemija” evoluirala.
„Možemo mnogo da naučimo iz toga na koji način su naši preci reagovali na epidemijske bolesti i kako su pandemije uticale na društvene strukture, raspodelu bogatstva i načine razmišljanja”, objašnjava Saris. „Sve veći broj genetskih dokaza će voditi u pravcima koje još jedva možemo da predvidimo, a istoričari moraju biti u stanju da odgovore pozitivno, a ne sleganjem ramenima.”
Istraživanje je objavljeno u Past & Present, a prenosi ga Science Alert.
(Izvor Nacionalna geografija)
