Према новој анализи древних текстова и генетских података, утицај Јустинијанове куге био је много озбиљнији него што су раније студије сугерисале.
Према новој анализи древних текстова и генетских података, утицај Јустинијанове куге је био много озбиљнији него што су раније студије сугерисале. Јустинијанова куга се проширила западном Евроазијом између 6. и 8. века нове ере, и тако постало прво познато избијање бубонске куге у овом делу света. Према новој анализи древних текстова и генетских података, њен утицај био је много озбиљнији него што су раније студије сугерисале.
Неки научници сматрају да је ова „прва пандемија” можда убила скоро половину становништва медитеранског региона у то време, што је помогло у рушењу Римског царства. У међувремену, други историчари тврде да су последице биле далеко мање значајне, и сугеришу да епидемија можда није имала већу снагу од грипа у модерном друштву. Штс нас доводи до ове најновије студије?
„Сведочење о куги из прве руке приморало је оновременог историчара Прокопија да се одвоји од свог војног наратива и напише мучан извештај о доласку куге у Цариград који ће оставити дубок утисак на следеће генерације византијских читалаца. Сама порука је јача од броја речи у вези с кугом које је написао.”
Историчар Петер Сарис са Универзитета у Kембриџу каже да историчари и археолози морају да раде заједно с генетичарима и научницима из области животне средине да би у потпуности разумели обим и размере избијања древних болести – укључујући у конкретном примеру избијање бубонске куге. „Неки историчари су и даље дубоко непријатељски настројени према мишљењу да су спољни фактори као што је болест имали велики утицај на развој људског друштва, а ,скептицизам у односу на кугу’ је у центру пажње последњих година”, каже Сарис.
Сарис указује на бројне трагове који показују разарајући утицај Јустинијанове куге, укључујући налет закона о кризним мерама који су донети између 542. и 545. године. На пример, закон усвојен 542. осмишљен да подржи банкарски сектор Римског царства, садржи описе који указују да је написан усред „присуства смрти од стране Јустинијана”. Други закони у то време имали су за циљ да се избегне експлоатација радника током онога што је изгледало као озбиљан недостатак радне снаге. Штавише, издата је серија лаких златника, што је представљало прво смањење вредности златне валуте – нешто што би се у то време сматрало хитним банкарским законима. Отприлике у исто време смањена је и тежина бакарног новца који је био у оптицају у Цариграду.
Неке студије користе релативно ретко помињање куге у древној литератури као доказ да њени ефекти нису били толико распрострањени или штетни по друштво, али управо ови закони су веома важни знаци да је постојала велика криза, тврди Сарис. „Сведочење о куги из прве руке приморало је оновременог историчара Прокопија да се одвоји од свог војног наратива и напише мучан извештај о доласку куге у Цариград који ће оставити дубок утисак на следеће генерације византијских читалаца”, каже Сарис. „Сама порука је јача од броја речи у вези с кугом које је написао.”
„Све већи број генетских доказа ће водити у правцима које још једва можемо да предвидимо, а историчари морају бити у стању да одговоре позитивно, а не слегањем раменима.”
Петер Сарис такође истиче растућу количину ДНK доказа који показују колико се далеко проширила бубонска куга током тог времена – све до Едикс Хила у Енглеској, што је потврдила генетска анализа из 2018. ДНK анализа је много поузданија метода утврђивања где се све куга проширила, каже Сарис, од листања древних текстова. Такође може да баци ново светло на путеве којима је болест путовала широм Европе. У конкретном случају, болест је можда дошла у Енглеску преко балтичких и скандинавских земаља, стигавши тамо и пре него што је погодила Медитеран – и дајући историчарима ново разумевање о томе како је „прва пандемија” еволуирала.
„Можемо много да научимо из тога на који начин су наши преци реаговали на епидемијске болести и како су пандемије утицале на друштвене структуре, расподелу богатства и начине размишљања”, објашњава Сарис. „Све већи број генетских доказа ће водити у правцима које још једва можемо да предвидимо, а историчари морају бити у стању да одговоре позитивно, а не слегањем раменима.”
Истраживање је објављено у Past & Present, а преноси га Science Alert.
(Извор Национална географија)
