Када се узме у обзир узраст, Србија се по оболевању од рака не разликује од европског просека, али је при самом врху одговарајуће европске листе по умирању. Несразмера између неупадљивог оболевања и скоро рекордерског умирања има два тумачења: а) касно јављање лекару и б) ни дијагностика, ни лечење нису на потребној висини!
Проф. др Зоран Радовановић
Огромна већина наших грађана, укључујући многе лекаре, чврсто верује да Србија доживљава епидемију рака великих размера. Штавише, „јасан” им је и узрок – наводна изложеност осиромашеном уранијуму (ОУ). Обе заблуде наметнула је групица људи склоних сензационализму, саморекламерству и/или промицању политикантских порука. На свако аргументовано супростављање овој лажној стварности они реагују агресивним увредама, тако да се стручњаци, пре свега епидемиолози, чији је то посао, устежу да се јавно супротставе.
Чак и ако се остави по страни излагање непријатностима, објашњавање стварног стања није лако јер захтева познавање демографских кретања и методолошких техника неопходних за поређење. То се пре свега односи на чињеницу да је популација Србије све старија и да је рак болест старих (само један одсто свих оболелих чине деца), те да запостављање тих околности даје лажну слику. Покушајмо, ипак, да сагледамо истину.
Према званичним подацима Института за јавно здравље Србије, стопа смртности од свих узрока временом се повећава, па данас достиже 14,2 умрлих на 1.000 становника, што Србију сврстава уз сам светски врх. Поређења ради, одговарајућа стопа за Европу износи 10,2, а за цео свет 7,8; дакле скоро је двоструко нижа од наше.
Стандардизоване стопе
смртности су исте 2004. и
2014. године, а од 2010. се
чак запажа њихов лаки пад.
Разлог тим разликама је што Србија има једну од најстаријих популација у свету, па стално продужавање очекиваног трајања живота (заустављено, додуше, током последње две године) бива надмашено брзином старења становништва услед ниске стопе рађања и исељавања младих.
На дну преживљавања
Како је јасно да нисмо подручје у којем је баш највећи планетарни ризик умирања, за смислено сагледавање стварног стања и, посебно, поређења у времену и простору, постоје само две могућности: а) издвојено посматрање по узрасним групама или, што је уобичајеније, б) стандардизација, тј. поступак којим се нивелишу узрасне разлике између упоређиваних популација.
Тако посматрано такозвана узрсна специфична стопа смртности у Србији је само 5,5 на 1.000, тј. скоро троструко је нижа од „сирове” стопе. Овај проблем се некада игнорише из незнања или лоше намере, па се тврди како грађане Србије 2,8 пута чешће погађа рак него што је светски просек, уз драматичну поруку о „српској катастрофи”.
Међутим, када се поштено приказују подаци, тј. када се узме у обзир узраст, Србија се по оболевању од рака не разликује од европског просека, али је при самом врху одговарајуће европске листе по умирању. Несразмера између неупадљивог оболевања и скоро рекордерског умирања има два тумачења: а) касно јављање лекару и б) ни дијагностика, ни лечење нису на потребној висини. Резултат је да смо били на самом европском дну по преживљавању од рака, а ни данас се нисмо приметније одмакли од тог нивоа.
Када се остави по страни старење популације, нема упорно најављиваног скока учесталости оболевања и умирања од рака, као наводне последице НАТО бомбардовања. Стандардизоване стопе смртности су исте 2004. и 2014. године, а од 2010. се чак запажа њихов лаки пад (табела 1).
Табела 1. Општа и стандардизована стопа смртности од малигних тумора на 100.000 становника, Србија, 2004–2014.
2004. 2005. 2006. 2007. 2008. 2009. 2010. 2011. 2012. 2013. 2014
Општа 259,4 265,3 272,8 276,6 279,9 287,3 289,9 289,4 295,4 294,4 299,0
Стандард. 136,0 137,9 140,0 139,8 140,3 141,9 142,6 141,0 137,6 135,2 136,0
(Извор: Институт за јавно здравље Србије, 2010, 2015.)
Ову лако доказиву истину директно оспорава само један радиолог, док се остали позивају на његова „открића”. По тој теорији завере, удружили су се сви епидемиолози и онколози Србије, кријући сваке године податке о више хиљада измишљених жртава рака. Концепција звучи настрано, али је, нажалост, широко прихваћена.
Радиологово „пророчанство”
Радиолог је „предвидео” да ће 2004, пет година после бомбардовања, доћи до епидемије рака, а када се то није десило, фалсификовао је податке Регистра за рак Србије. „Експлозију” оболевања од рака померио је затим за 2014, па онда за 2019. Његову запаљиву реторику, посебно „пророчанство” да ће се 2019, тачно на 20. годишњицу бомбардовања, удвостручити учесталост рака у Србији, спремно преносе булеварска гласила и „патриотски” медији.
Уранијум углавном емитује
алфа зраке који не могу да
пробију лист папира, па
следствено ни кожни покров.
И студентима медицине јасно је да, након тако дуге инкубације, епидемијска крива не може да има облик гејзира, већ попречног пресека Фрушке горе. Другим речима, када би епидемијски врх оболевања следио 2019, већ сада би учестлост рака била знатно повишена.
Уранијум је један од 20 најраспрострањенијих елемената у природи. Саставни је део преко 100 минерала и налази се у стенама, земљишту и води. У тони земљишта може да га буде и до 10 грама. Постоје чак и двадесетоструке разлике у његовој концентрацији између појединих подручја у свету. Само Американци годишње ђубривом разбацају по њивама 180 тона уранијума. Токсичан је као и сви тешки метали, али мање од олова или живе. Слабо је радиоактиван, а углавном емитује алфа зраке који не могу да пробију лист папира, па следствено ни кожни покров.
Човек уноси водом и храном више од 1 микрограма (µг) уранијума дневно, односно око 500 годишње. У организму га има око 90 микрограма, највише у плућима, костима и бубрезима. Нерастворљив се излучује столицом (до 99 одсто), а из крви 98 кроз бубрег и 2 са столицом. Полуживот у костима му је 11 дана.
ОУ је скоро упола мање радиоактиван од природног уранијума. Широко се користи у медицини (рецимо за додавање порцеланској смеси ради повећање сјаја вештачких зуба), у спортском (повећање стабилности једрилица) и цивилном ваздухоловству (сваки „боинг 747-100” садржи између 500 и 1.500 килограма ОУ), у војној индустрији за повећање отпорности тенковских оклопа итд.
Ризик од ОУ првенствено је везан за две ситуације: а) изложеност честицама ОУ у тренутку експлозије и б) задржавање гелера у телу. Ефекат је превасходно токсичан. Удисан у великој дози, ОУ може да води „надутости” (емфизему) и фибрози плућа, а гелери обично повратном оштећењу бубрежних каналића. Удаљеност преко 100 метара од погођеног циља и накнадни боравак на месту експлозије не носе реалан ризик излагања већим дозама од дозвољених.
Неповишена радиокативност
На нашу земљу извршено је 112 напада на 96 циљева са по 50-1.300 (просечно 240) метака, а сваки је садржавао по 300 грама ОУ. То је, бар, тридесетоструко мање него што је 1991. пало на Кувајт, где није могла да се покаже повезаност ОУ са оштећењем здравља. У централној Србији гађано је 10 (НАТО подаци), односно 7-8 циљева (домаћи подаци) уз саму административну линију са КиМ, а тачност погађања је била 10 посто. Неексплодирани меци су прикупљани и депоновани у Винчи.
Италијански војници с Балкана
су, чак, мање су оболевали од
рака у односу на своје парњаке
из других гарнизона.
Мерењима обављеним 2002. наше власти су констатовале да у Србији нема повишене радиоактивности, што се подудара с ранијим подацима за КиМ. Исто важи и за храну и воду са угрожених локалитета у Пчињском округу. Нису нађени знаци загађења осиромашеним уранијумом ни другим фисионим продуктима у животињама ни њиховој храни из тог подручја.
Чак и на Космету 2001. присуство ОУ откривено је само на строго ограниченим подручјима експлозије. У највећем броју узорака концентрација уранијума била је слична као и другде у Европи. Пре тога, фебруара 2000, тимови међународних стручњака закључили су да: а) сукоб на Косову није изазвао еколошку катастрофу, б) у погледу садржаја ОУ постоје само небитне промене, в) детектовано (хемијско, а не радиолошко) загађење је на неким одредиштима озбиљно и могло би да угрози људско здравље и г) део загађења (Панчево, Крагујевац, Нови Сад, Бор) настао је пре бомбардовања због дугорочних пропуста у складиштењу опасног отпада.
Почетком 2001. велико узбуђење изазвала је вест да је шесторо од, до тада преко 60.000 италијанских војника послатих на КиМ, добило рак крви и крвотворних органа. Почело је да се говори о „балканском синдрому”, а донете су, у првом степену, и неке првостепене пресуде, уз запостављање елементарних епидемиолошких чињеница (учесталост рака крви код војника ван КиМ, алфа зраци не продиру до коштане сржи, латентни период није толико кратак, одсуство тог рака код америчких војника раније излаганих ОУ).
Озбиљна анализа показала је да су италијански војници с Балкана, чак, мање оболевали од рака у односу на своје парњаке из других гарнизона. Тај налаз се подудара са резултатима испитивања војника из других земаља послатих у овај део света и последица је тзв. ефекта здравог рад/тника. Наиме, нико не бира за мисије сипљиве и обољењима склоне, већ своје најздравије војнике.
Европски парламент је 2001. усвојио извештај свог Генералног директората за истраживања у којем се констатује да „коришћење муниције са ОУ у Ираку и на Балкану није довело ни до озбиљног распрострањеног загађења животне средине, нити представља било акутни, било знатнији дугорочни ризик за људско здравље”. Упркос томе, предложене су извесне мере заштите и праћења.
Некласификовани уранијум
Међународна агенција за истраживање рака саставља најауторитативније листе сигурних (119), вероватних (81) и могућих (292) канцерогена за људе. У том прегледу ОУ је разматран само уколико се налази у организму као страно тело и сврстан је, као једна од 505 категорија, у групу „некласификовано у односу на канцерогеност за људе”. Помињу се као канцерогени, додуше радионуклиди који емитују алфа честице и то једино ако су „интерно депоновани” (значи, задржани у телу), али уз напомену да је реч о специфичним радионуклидима за које постоји довољно доказа да изазивају рак код људи. Јасно је да ОУ ту не спада.
Ни на КиМ, где је концентрисано
90 одсто напада ОУ, нема разлога
за панику (мада има за одговоран
поступак са неексплодираним мецима).
У документима Светске здравствене организације (СЗО) наводи се евентуална могућност појаве рака плућа уколико би се врло велике дозе уранијума удисале током дугог периода. То је теоретска спекулација, јер би се доза мерила у грамима и била би неколико десетина хиљада пута већа од уобичајене изложености удисањем 0,6 микрограмаприродног уранијума током године дана.
Срушен студио РТС-а (Википедија)
Норма уноса уранијума пијаћом водом била је ограничена на 2 микрограма по литру, да би се потом петнаестоструко повећала на 30. Изразито велики унос уранијума храном и водом могао би, после више година, да доведе до оштећења бубрега.
Агенција за токсичне супстанције и регистар болести САД, њихово Министарство здравља и још неколико институција не класификују уранијум као канцероген за људе. Агенција за заштиту животне средине те земље имала је извесне резерве према ОУ и уранијуму, али их је повукла. Постоје у САД и организације које помињу уранијум као потенцијални или чак несумњив професионални канцероген, али се превасходно ради о дугогодишњој изложености у рудницима уранијума. Баш у тим условима СЗО кривца види у гасу радону, а не у уранијуму.
Имајући у виду да ОУ може да угрози само особе рањене шрапнелима и затечене у погођеном возилу или у његовој близини, СЗО одбацује као непотребне систематске прегледе становника бомбардованих подручја. У извесним случајевима, међутим, потребна су теренска праћења узорака земље и воде.
Остаци путничког воза код Грделице (Википедија)
У централној Србији су резултати таквих мерења, сходно очекивању, били негативни. Чак ни на КиМ, где је концентрисано 90 одсто напада ОУ, нема разлога за панику (мада има за одговоран поступак са неексплодираним мецима). Доказ је и што су Американци направили своју највећу базу, Бондстил, крај Урошевца, у делу КиМ изложеном жестоком бомбардовању.
НАТО агресија била злочин
НАТО агресија била је злочин, и то пре свега зато што су побијени многи невини људи. Поред тога, уништена је индустрија, оштећена је силна инфраструктура и дошло је до загађења животне средине због бомбардовања петрохемијске индустрије. Натурањем непостојећег осиромашеног уранијума и наводне епидемије рака као кључне теме, оглушујемо се о стварно почињене штете и, уз то, испадамо ситни преваранти у очима светске јавности.
Стручно гледано, ако се два лекара не слажу о тако лако решивој дилеми као што је епидемија рака, једино објашњење је да је један од њих или свесни манипулант или потпуни игнорант. Уз ову другу могућност ваља напоменути да је и некритичко наметање свог незнања као критеријума истине морално спорно.
Зато су Етички комитет и Епидемиолошка секција Српског лекарског друштва 29. новембра 2016. организовали јавну трибину „Рак у Србији”. Том приликом је закључено: а) не постоји епидемија рака у Србији, б) нема доказа да је ОУ повезан с раком, в) концентрација уранијума у Србији је као и другде, а ОУ практично нема и г) морално је неприхватљиво да лекари измишљају епидемију рака и њене узроке.
(Аутор је редовни професор епидмеиологије у пензији и председник Етичког комитета Српског лекарског друштва. Научну литературу на којој заснива своје тврдње радо ће уступити заинтересованима).
