ФИЗИКА НИЈЕ ТЕОРИЈСКА

Јер не можемо сазнати шта нам је дошло са „Великим праском” што називамо материја. Значи основни појам од којег је сачињен цео космос остаје ван могућности нашег сазнања. Из тог непосредно следи да физика не може дефинисати своју основу, своје тврдо језгро из којег би могла тумачити сваки феномен и већ уочени и било који откривен у будућности. И друго, следи да еволуција не може имати крај, јер никада ниједно биће не може сазнати појам материје.

Никола Пилиповић

 Пре него што се упустимо у тумачење физике као могуће теоријске науке и онога због чега је то значајно, морамо растумачитти појмове који су релевантни за ову тему, као и сам појам теоријска наука. Свакако први, основни и најзначајнији појам је сам појам знање, као општи појам иманентан самом живом бићу: знање је искуствено истинита представа окружења. Та дефиниција је апсолутно истинита јер је само једна таутологија пошто једини могући садржај појма знање произлази из искуства, јер не можемо прихватити било какву идеју сазнања a priori, а под окружењем мислимо на оно што је доступно искуству.

Иако је само таутологија, само аналитички суд ова дефиниција је од несагледивог хеуристичког значаја, јер из ње непосредно следи нова таутологија: знање се може само увећавати, пошто оно што је искуствено истинито не може истовремено и у истом смислу бити и неистинито. А то значи да је еволуција знања апсолутно истинита, да је иманентна самом појму знање а тиме и ономе што је у поседу знања, а то значи, у најопштијем случају, самој материји и њеној форми коју знамо, материјалном објекту.

Нешто другачије тумачење појма знање: знање је постављање последице за узрок феномена, који претпоставља и живо биће као субјект и као сингуларитет у свеопштем каузалитету, назвао сам првим принципом знања, еволуција знања је други принцип а из самог појма сазнања као одређењу новог појма у односу на већ познате следи и трећи принцип знања: знање еволуира експоненцијално, што се, као таутологија такође, може и математички доказати. Јасно је да са еволуцијом знања еволуира и искуство и увећава се окружење, али не по неком закону, што је и логично јер окружење је део материје који подлеже агресији живог бића, а она (материја) има своје атрибуте који се супротстављају агресији и тиме је и  ограничавају. Појам знање, је ограничен на каузално настале феномене, јер они некаузално настали, то јест настали из слободе, самим својим настанком ремете законитост и тиме укидају саму могућност појма знања као искуствене истине. Узгред речено, принцип проверљивости Kарла Попера је апсолутно истинит јер он је услов могућности примене теорије на искуство, па је тиме и услов могућности њене истинитости.

Други појам, који морамо растумачити је појам еволуције знања. Еволуцију знања проучава теорија еволуције материје, али њену суштину можемо и непосредно схватити полазећи од оног што нам даје физика о еволуцији космоса, почев од „Великог праска”, уз неопходно задржавање резерве према проблематичним идејама и претпоставкама, као што су инфлација, брзина ширења, одржање укупне масе – енергије и друге, које немају утицај на тумачење еволуције, на настајање све сложенијих објеката. Апсолутно је неспорно да честица која настаје мора имати енергију везе једнаку енергији окружења, пошто већу не може имати, јер нема одакле да је добије, а не може бити ни мања јер онда не би ни настала, то јест одмах би се и распала. А са хлађењем космоса, што се мора прихватити као искуствена истина, могле су настајати само честице нижег потенцијала, а потом и њихове комбинације с још мањом енергијом везе.

Тај процес се наставио у звездама у периоду њиховог хлађења, када су настали хемијски елементи, а затим и на планетама и другим небескоим телима хлађењем њихове површине, када су настала једињења најпре неорганска, а потом и органска као што су РНK и ДНK. Значи историја космоса, али и логичка дедукција показују да са хлађењем окружења настају све сложеније форме објеката и са све мањим потенцијалом енергије везе, то јест да Други закон термодинамике не налаже распад, већ напротив настанак сложенијих форми. То сазнање је веома важно за разумевање настанка живота и живих бића. Узгред, можемо закључити да такозвана топлотна смрт космоса коју налаже Други закон термодинамике не значи распад свих форми, већ само престанак свих активности, свих феномена услед изједначавања потенцијала свих објеката (не и потенцијала везе самог објекта).

Међутим физика не може знати свој основни појам – појам материје – те не може засновати никакву теорију, и зато није теоријска наука, већ се мора задовољити тумачењем постојећег искуства на основу тог самог искуства.

 За нашу тему значајне су две последице еволуције материје у овом домену, домену каузалитета. Прва је да настају све сложенији објекти, што значи са све више атрибута, те можемо еволуцију дефинисати као увећавање броја атрибута, карактеристика објекта, као умножавање начина његовог деловања а тиме и начина његовог постојања, што достиже врхунац у низовима РНK и ДНK. У том периоду знање је запретено као памћење, као могућност враћања атрибута а тиме и објекта у претходно стање, што је услов могућности постојања објекта, иначе би се објект у сваком феномену неповратно мењао. То исто можемо изразити и кроз појам феномена, кроз то да атрибут садржи неку врсту памћења, које омогућава законитост феномена, без које би настао хаос јер би објект био у сталној промени.

Друга последица је да се смањује број објеката који настају: прво су настали електрон и позитрон од којих су саздани сви познати материјални објекти, затим су настали специфични атоми у звездама, потом још ређи објекти – неорганска једињења, потом још ређи – органска једињења и најзад у посебним условима и најређи и најсложенији органски објекти – РНK и ДНK. Тај период еволуције материје можемо назвати пасивним јер се еволуција – настајање објеката и умножавање атрибута дешава искључиво у домену каузалитета, у домену закона природе, то јест без могућности избора.

Еволуција наставља даље кроз поједине објекте – жива бића, која су стекла особину да сама производе своје атрибуте, то јест да сама покрећу нове феномене кроз које остварују добит из окружења и на тај начин опстају упркос Другом закону термодинамике. Већ на охлађеној планети настали сложени објекти постају нестабилни ако им се дода извесна количина енергије, а у сваком феномену енергија са узрочника прелази на следбеника, те тај закон сада мора да гласи: у сваком феномену већа је вероватноћа да ће се уређена и сложена материјална структура упростити и деградирати.

Живо биће је сингуларитет, прекидна тачка каузално насталих низова, јер ниједан феномен не пролази кроз њега, већ се гасе у њему а оно, по своме разлогу, покреће нови феномен. Kао конкретно настала жива бића су случајност, јер из каузалитета не може настати слобода, али небројено мноштво кандидата и кроз небројено много мутација и еволуција, настанак живог бића је била неминовност. Еволуција даље наставља кроз сингуларитете, жива бића, тако што се увећава њихов потенцијал за деловање на окружење а то значи да се увећава њихов потенцијал стварања нових атрибута, а то је знање. Можемо закључити да се у домену слободе – живота еволуција остварује напредовањем знања а материјална структура је њена последица, док је у домену каузалитета било обрнуто: материјална структура је настајала примарно а умножавање атрибута је било скундарно, последично.

Трећи појам који морамо растумачити јесте принцип хијерархије. Тако сам назвао принцип да је сазнање дела неке целине немогуће без сазнања целине. Примера ради не можемо доћи до појма осовине ако знамо само за штап, већ тек када сазнамо да је он део точка, а ни појам точка док не сазнамо уређај коме припада. У логици то је познато као принцип circulus in probando, кружни доказ, као немогућност да се два појма одреде само из међусобног односа, што се у математици своди на две непознате у једној једначини. То значи да ми не можемо сазнати овај нама доступни космос, знајући га само изнутра, само као дат. Јер не можемо сазнати шта нам је дошло са „Великим праском” што називамо материја.

Значи основни појам од којег је сачињен цео космос остаје ван могућности нашег сазнања. Из тог непосредно следи да физика не може дефинисати своју основу, своје тврдо језгро из којег би могла тумачити сваки феномен и већ уочени и било који откривен у будућности. И друго, следи да еволуција не може имати крај, јер никада ниједно биће не може сазнати појам материје. Наравно, то не значи да ће и живо биће вечно трајати, јер када у својој еволуцији, а то значи и у агресији достигне потенцијал енергије везе сопствене материјалне основе оно ће само себе уништити или ће, као што је то и до сада било, прећи на нову материјалну основу са енергијом везе на вишем потенцијалу. Ипак на крају се мора урушити када достигне потенцијал „Великог праска”.

Остаје нам да дефинишемо и појам теоријска наука онако како то налаже проучавање природе. Ту влада заиста велико шаренило, што је и незбежно јер не сазнавши појам слободе филозофско и научно мнење није могло доћи до јасног разграничења између каузално насталих феномена који су подложни законима природе и који су по дефиницији проверљиви, и феномена насталих из слободе који су, такође по дефиницији, својим настанком негација каузалитета и законитости. Под науком се може мислити на изучавање било каквог скупа сродних појмова, као и изучавање саме основе сродности. А под теоријском науком (ТН) се може мислити на сваку науку (у реченом смислу) која се може раставити на теоријски део који се бави односом између појмова и практични део који се бави односом тих појмова и окружења.

Илустрација (Geralt/Pixabay)

Примера ради, правна наука се може сматрати ТН ако под тим мислимо на идеју уређења државе у функционалну целину, а под праксом мислимо на дефинисање легислативе. У том најширем појму ТН не поставља се питање њене истинитости а за физику је истинитост – наравно као искуствена категорија – од суштинског значаја, јер физика је тај органон кроз који ми сазнајемо и владамо нашим окружењем, нама доступним делом материјалног света. Под појмом ТН ми морамо мислити на науку засновану на тврдом језгру као њеном теоријском делу из кога она математичком дедукцијом искуствено истинито тумачи сваки феномен у домену каузалитета, односно логичком дедукцијом искуствено истинито тумачи феномене довољне вероватноће у домену слободе, јер ниједан феномен у том домену не подлеже законитости, али са увећањем његове вероватноће и приближавању ка јединици он може и мора бити искуствено истинито растумачен.

Оваква дефиниција произлази из природе материјалног света, из тога да њега чине две класе потпуно различито насталих феномена: феномени настали каузално и феномени настали из слободе, и из тога да свака од ових класа може имати само једну теорију која обухвата све феномене из њеног домена. Она је отворена за сваки феномен већ сазнат и било који могући, али њена основа, њено тврдо језгра, њена теорија мора бити затворена, коначна, непроменљива. Тај услов произлази из принципа хијерархије, из тога да сазнање не може произаћи из затвореног круга, из тога да теорија произлази из искуства а искуство се тумачи из теорије, јер се из тог затвореног круга не може сазнати ни теорија ни искуство, већ се све своди на искуство искуства, на констатацију искуства и на евентуално проналажење законитости у конкретним феноменима, законитости која се мења са променом искуства.

Теорија еволуције материје задовољава те услове у свом домену, у домену слободе, јер она своју основу узима споља, из домена каузалитета, али не из онога што је непознато у домену каузалитета, из појма материје, већ из онога  што је основна форма нашег космоса, из појма материјалног објекта. Тиме је она ограничена на овај космос али је у њему искуствено истинита у тумачењу сваког могућег феномена (довољне статистичке вероватноће). Међутим физика не може знати свој основни појам – појам материје – те не може засновати никакву теорију, и зато није теоријска наука, већ се мора задовољити тумачењем постојећег искуства на основу тог самог искуства.

Последице те чињенице су веома значајне и морамо их имати на уму, иначе заблуде и догме, на којима смо засновали сва наша тумачења света слободе – живота, прете и у домену каузалитета иако их је ту лако превазићи.

Прво, морамо бити свесни да физика тиме што није теоријска наука није ни довршена, целовита и никад не може бити довршена, никад неће бити сазнат појам материје, јер она долази из неког другог света, који такође никада не може сазнати свој основни појам. У томе се и састоји еволуција знања и зато ни она никада не може бити довршена.

Друго, из незавршености еволуције, из њене незаустављивости и самодовољности, следи да је она космичка сила јер кроз сингуларитете, кроз жива бића, ремети општи каузалитет а са својим напредовањем, неограничено увећава домен своје агресије и њен интезитет.

Треће, из незаустављивости еволуције и из тога да се она остварује кроз живо биће, следи да оно мора само себе уништити или препустити еволуцију савршенијој форми, јер у сталној еволуцији оно достиже агресију чији потенцијал је већи од потенцијала везе саме материјалне основе бића, те се мора или урушити или прећи на напреднију форму засновану на основи вишег потенцијала. Ипак на крају свако живо биће мора само себе уништити у експлозији потенцијала нивоа експлозија звезда или, чак, „Великог праска”.

Четврто, самоурушавање или трансформација бића је природан и тиме и неизбежан процес, и он се управо дешава бићу цивилизације, које већ извесно време држи под контролом нуклеарну енергију да би могло да пређе на основу вишег потенцијала, на неорганску основу. А човек је само основа бића цивилизације и пошто није дошао до ових сазнања он не зна да може и да мора да заустави трансформацију бића цивилизације – државе да би опстао.

Пето, сва сазнања која даје физика у домену искуства су искуствено истинита, али се непрестано мењају и немогу бити кориштена ван окружења, ван домена искуства. Из тога следи да је све што мислимо да знамо о космосу заблуда настала пројектовањем искуства на домен ван могућег искуства. Не можемо знати димензије космоса, његову старост, његову прошлост, његову будућност, не можемо разликовати космичке феномене настале каузално од оних насталих из слободе, које производе бића на вишем нивоу еволуције.