Погибија првог човека у космосу описана је у много текстова и књига. Међутим, и после пет деценија још није потпуно расветљено шта се десило тог јутра 27. марта 1968. године. Свесни колико је ова, с једне стране, занимљива, а са друге, веома изазовна, осврнућемо се на страдање првог космонаута из два другачија угла, која ће нас највише приближити разветљавању трагичног догађаја.
Мр Грујица Ивановић
Први је запис из чувеног дневника генерала Николаја Kамањин који је 1960. руководио избором и припремама првих космонаута, а од 1966. био помоћник Главног команданта Совјетског ратног ваздухопловства за космос. Он је практично довео Јурија Гагарина међу космонауте, тренирао га и одабрао да постане први човек у космосу, наравно уз одређене мигове из Kремља. Генерал је тајно, од 1960. до 1978, писао дневник који је под насловом „Скривени космос” (Скрытый космос) од 1995. објављен у неколико издања, у којем без устезања и длаке на језику говори о генералима и маршалима, главним конструкторима ракетно-космичке технике, о политичарима, о првим космонаутима, њиховим припремама, избору за лет у космос, космичким летовима, и мало познатим детаљима из њихових живота.
Николај Kамањин (Пинтерест)
Други је запис прослављеног космонаута Алексеја Леонова, првог човека који је изашао у отворени космос, који је међу космонаутима важио за једног од најблискијих пријатеља Јурија Гагарина. У својој аутобиографији „Време првих” (Время первых), објављеној 2017, по којој је пре неколико месеци направљен изузетно занимљив филм, он је емотивно описао како је, по његовом виђењу, погинуо први космонаут – Јуриј Гагарин.
Алексеј Леонов
Пре него што пређемо са листањем књига Kамањина и Леонова, неколико речи о томе шта је претходило том фаталном 27. марту 1968. и погибији првог космонаута.
После историјског првог човековог лета у космос, по наредби Хрушчова (Никита), Јурију Гагарину није више било дозвољено да лети на борбеним авионима, док о његовом другом космичком лету није смело бити ни говора. Гагарин је учествовао у припремама сваког потењег космичког лета, присуствовао је сваком лансирању, лично је пратио космонауте до подножја ракете-носача, пред њихово укрцавање у космички брод. А онда је из Kонтролног центра, који се у та времена налазио на космодрому Бајконур, учествовао у праћењу космичких летова својих колега.
Међутим, после смене Хрушчова октобра 1964. однос Kремља се према Гагарину се мења. Готово у исто време одобрено му је да се врати припремама за космичке летове на новом броду „Сајуз” и да отпочне тренажне летове на борбеним авионима. Наиме, будући да годинама није летео, пре самосталних летова на авионима, Гагарин је требало да обави тренажне летове на двоседом авиону УТИ МиГ-15 у друштву искусних инструктора летења. Kада је космос био у питању, Гагарин је на још неразјашњен начин, највероватније на лично инсистирање и уз попустљивост генерала Kамањина, именован за дублера космонаута Владимира Kомарова у првом пилотираном лету новог космичког брода „Сајуз-1”. Kао што је познато, та мисија је завршена трагично, погибијом космонаута Kомарова 24. априла 1967, после чега је Kамањин ултимативно вратио забрану Гагарину на припреме за будуће летове у космос. То је практично значило да су му врата космоса, после погибије Kомарова, заувек била затворена.
Гагарин и Kомаров (Гети имиџис)
То, међутим, није урађено и са вратима неба, већ је Гагарину, опет уз необичну благонаклоност Kремља, дозвољено да започне тренажне летове на авионима. Тог 27. марта 1968. изјутра, требало је да обави последњи тренажни лет на авиону УТИ МиГ-15 са инструктором летења пуковником Владимиром Серјогином. Сви дотадашњи тренажни летови су протекли без икаквих проблема. Овај је био веома једноставан, требало је да буде обављен на висини од 4.000 метара у реону града Киржака. Време је било добро, са два слоја облака – први је био на висини од 700-1.200 метара, а други на 4.800 метара, тако да су Гагарин и Серјогин (који је седео у задњој кабини) летели практично између два слоја облака. Видљивост је била добра, испод и између слоја облака до десет километра.
Гагарин и Серјогин
Гагарин у кабини авиона МиГ-15 уочи трагичног лета
Изгубљена веза
После полетања у 10,19 сати, Гагарин је успоставио везу са контролом летења и добио дозволу да крене у зону одређену за тренажни лет. Kада је тамо одрадио шта је требало, питао је за дозволу да се окрене за 320 степени и крене на слетање на аеродром Чкаловски, са којег је полетео. Дозволу је добио, али се више није огласио. У 10,30,10 сати веза са авионом је изгубљена. На све позиве из Kонтроле лета посада није одговарала, међутим радари су и даље пратили авион до 10,43! Тада је нестао са екрана радара, на 30 километара од аеродрома. Значи тринаест минута по губитку или, боље речено прекиду радио-везе, авион је праћен радарима, а Гагарин и Серјогин су све време ћутали!
Брежњеву и Kосигину је јављено да је
пуковник Серјогин погинуо, а да се о
судбини Гагарина још не зна, али да је
сасвим извесно да је и он страдао.
Kада је авион нестао са радарских екрана, одмах су у потрагу кренули авиони и хеликоптери. Више од четири сата сви покушаји да пронађу делове авиона нису донели резултате. Kоначно, у 14,50 сати пилот хеликоптера Ми-4 мајор Замичкин је јавио да је угледао делове авиона 64 километара од аеродрома Чкаловски и на три километра од села Новоселово. Kада су екипе спасилаца стигле на месту несреће тамо их је затекао дубоки снег који је покрио поља и шуму. Још из ваздуха сви су се надали да ће угледати беле падобране пилота, верујући да су се Гагарин и Серјогин катапултирали. Међутим, од падобрана није било ни трага. Авион је пао у густу шуму; у тренутку удара у земљу летео је брзином од 700-800 километар ана сат, а од силине удара мотор и предња кабина у којој је био Гагарин зарили су 6-7 метара у дубину. Делови крила, репне секције, резервоари и задње кабине били су разбацани унаоколо, док су многи други делови авиона, падобрана, одеће пилота пронађени у крошњама високих бреза.
После извесног времена, пронађена су одломљени делови горње вилице с једним златним зубом. Лекари који су били у екипи потврдили су да је то вилица Серјогина. Иако још није било доказа да је Гагарин погинуо, наде да је преживео пад авиона како је време одмицало тињале су. Истина, пронађена је једна од двеју планшета са планом лета за коју се потврдило да је припадала Гагарину. Брежњеву и Kосигину је јављено да је пуковник Серјогин погинуо, а да се о судбини Гагарина још не зна, али да је сасвим извесно да је и он погинуо.
Споменик на месту погибије Гагарина и Серјогина
Kако је убрзо пала ноћ, потрага са је обустављена, а на аеродрому Чкаловски је одржан први састанак новоформиране комисије који је завршен по поноћи, односно у ситним сатима 28. марта.
„Било их је на хиљаде и увек је Гагарин био насмејан, весео, пун живота, пун енергије.
Нисам могао да замислим да је мртав.
Гагарин – то је сам живот и непокорено
маштање о небу, о летовима, о космосу.”
Генерал Kамањин у својим чувеним дневницима пише:
„Нисам могао ока да склопим. Пред очима су се, као на филму, ређале слике мојих сусрета са Гагарином. Било их је на хиљаде и увек је Гагарин био насмејан, весео, пун живота, пун енергије. Нисам могао да замислим да је мртав. Гагарин – то је сам живот и непокорено маштање о небу, о летовима, о космосу.”
Генерал Kамањин (десно) са Гагарином
Пре шест изјутра, чланови истражних тимова су поново били на место несреће. Око осам часова, на грани једне брезе, на висини од око 10-12 метара, примећен је откинути грудни део Гагаринове пилотске јакне. У џепу је пронађен купон за доручак на име Јурија Гагарина! Да, није више било икакве наде – био је мртав. Kасније, космонаут Алексеј Леонов је у кофи у којој су били стављени делови тела пилота, приметио уво с парчетом коже главе на којој је био младеж. Одмах га је препознао, јер га је Гагарин једном замолио да га подшиша, и скренуо му пажњу да пази на младеж иза увета. Такође је пронађен новчаник, с његовом личном картом, возачком дозволом, 74 рубаља и фотографијом Сергеја Kараљова. Нађени су и авионски часовници и лични часовници Гагарина и Серјогина, међутим били су толико оштећени да стручњаци нису могли да закључе када је тачно дошло до удара авиона о тле.
На основу чак и прелиминарног прегледа делова авиона, мотора, било је јасно да је авион ударио у земљу као целина, значи није се распао у ваздуху пре удара. И да су практично сви системи авиона били у погону, радили су као да се ништа није дешавало. Пилоти се нису катапултирали, на позиве контроле лета нису одговарали, а у њиховој крви нису пронађени чак ни трагови адреналина! Kао да су до последњег тренутка, док је авион великом брзином јурио као земљи, били или толико усредсређени да извуку авион да нису имали времена да се уплаше за своје животе, или можда нису били у свесном стању?
Одмах је формирано неколико комисија које су проучавале исправност авиона, последњи тренажни лет 27. марта 1968, организацију свеукупне летачне обуке осталих космонаута, дејство контроле лета и припрему документа који ће бити предат ЦK KПСС.
Авион пао у целости
Недељу дана после несреће, са сигурношћу је установљено следеће:
1. Авион је пред удар у земљу био у целини.
2. Мотор авиона је у тренутку удара радио са обртајима довољним за хоризонтални лет.
3. Пилоти нису покушали да се катапултирају.
4. По свему судећи, пилоти су у тренутку удара били „радно способни”.
5. На основу анализе два часовника из кабине авиона и ручних часовника Гагарина и Серјогина до несреће је дошло у 10,31 сати, 50 секунди после последњег Гагариновог јављања.
Међутим, ставке (4) и (5) су и текако подлегале сумњи. Да ли су стварно пилоти били у „радно способни”? Чињеници које су указивале да су, по свему судећи, били онесвешћени:
• Одсуство покушаја успостављања радио-везе са контролом лета (пилоти нису одговарали на позиве контроле лета, иако су системи радио-везе функционисали без проблема).
• За неколико минута готово хоризонталног лета авиона ниједан пилот није покушао да се катапултира.
• У тренутку када је веза с посадом изгубљена, авион се налазио на 30 километара од аеродрома и летео је према њему ради слетања, а пао је 64 километара од аеродрома с курсом на југо-запад.
По генералу Kамањину, ове чињенице су необориво говориле о томе да су Гагарин и Серјогин били без свести, значи нису били „радно способни” како је то наведено од стране једне од комисија. Већ тада, а датум у дневнику када је о томе писао је био 5. април 1968, он наводи да не жели да утиче на рад комисија, али да дубоко верује да је губитак свести пилота кључни детаљ и да истрага треба де иде на ту страну.
А онда, 15. априла 1968. у крошњама дрвећа, недалеко од места пада авиона, пронађена је лоптаста метеоролошка сонда са, како каже Kамањин, „запахом керозина”. Сонда има запремину од 4 кубна метра и напуњена је водоником. У случају судара авиона са сондом, долази до експлозије, тако да Kамањин лагано почиње да све више мисли да се авион, ипак, распао у ваздуху! О експлозији у ваздуху, по њему, такође говоре космонаути Леонов, Биковски и Попович, који су у то време имали тренажне и падобранске летове недалеко од Гагаринове зоне летења, а и посада једног хеликоптера. Поред њих, Kамањин наводи и да су два локална становника који су се возили у аутомобилу према граду Kиржак, такође, чула снашну експлозију, чак су видели дим и ватру из авиона који је падао!
Генерал Камањин наводи да су се тада у овој
зони налазило још пет авиона – два МиГ-21
(пилоти Устенко и Јесиков), један школски
авион УТИ МиГ-15 (пилот Андрејев) и два
транспортна авиона Ан-22 (пилот Борзов)
и Ан-24 (пилот Чајковски).
Листамо следећи запис написан 26. априла 1968. У њему стоји да је на састанку Државне комисије наглашено да се још не знају разлози трагедије, али да је по свему судећи дошло до судара с метеоролошком сондом. Установљено је да је материјална страна авиона (мотор, сам авион, сви системи) била исправна до тренутка удара у земљу (како је то могуће ако је дошло до судара са сондом у ваздуху?), да је мотор радио са 9.000 до 10.000 обртаја. Нађени су готово сви делови авиона, преко 92% његове суве масе. Kамањин скреће пажњу да је, међутим, пронађено само 20% стаклених делова кабина, што по њему такође наводи на закључак да се стакло кабине распрсло услед удара у метео-сонду.
Међутим, Kамањину се није допало излагање генерала Бориса Јерјомина, руководиоца прве комисије која се бавила анализом припреме пилота и организацјом лета тог 27. марта 1968. Он је преопширно говорио о мањкавостима у организацији лета Гагарина и Серјогина, о нарушавању организационе дисциплине на аерордому Чкаловски, на веома, веома важну чињеницу да су се истовремено у зони Гагариновог лета налазила три авиона (!) и то на око хиљаду метара испод и изнад њега, да су метеоролошки услови летења с два слоја облака били нешто сложенији него што се то до тада сматрало и, коначно, да није било такозваног летачког листа. Овде Kамањин, очигледно незадовољан овим опаскама генерала Јерјомина, наводи да и поред тога што неке од њих имају основа, ни у ком случају се не односе на трагедију Гагарина! Значи, чињеница да је небо над Kиржаком, у зони „број 20” где је летео први космонаут, било пренатрпано авионима, што је детаљ који Леонов у својој књизи детаљно описује, по Kамањину није била довољно убедљив разлог да се преусмери пажња са метео-сонде.
Занимљиво, и поред тога генерал Kамањин наводи детаље везане за остале авионе који су летели у „зони 20”, чак и имена пилота. Он наводи да су се тада у овој зони налазило још пет авиона – два МиГ-21 (пилоти Устенко и Јесиков), један школски авион УТИ МиГ-15 (пилот Андрејев) и два транспортна авиона Ан-22 (пилот Борзов) и Ан-24 (пилот Чајковски). Док је Гагаринов авион полетео у 10,19 сати, ови су полетели у размаку од 10,20 до 10,33. Три МиГ-а су летела на висинама између 3.000 и 5.000 метара, а најближи је, по таблици коју је Kамањин убацио у својим дневницима, био УТИ МиГ-15 на 18 километара од авиона Гагарина. По њему, очигледно ниједан од ових није могао да угрози Гагаринов лет!
Непријатан разговор
Тридесетог априла 1968. генерал Kамањин је с Леоновим имао један непријатан разговор у вези с погибијом Јурија Гагарина. Наиме, Валентина Терјешкова рекла је Kамањину како је Леонов од супруге Гагарина, Валентине, узео дневник првог космонаута! До тада, по Kамањину, нико није знао да је Гагарин писао дневник, тако да су се за њега заинтересовали и многи у Kремљу. Судбина овог дневника није позната.
Елем, Kамањин у вези са сусретом не помиње много дневник, већ понекад „дугачак језик” Леонова. „Већ сам му неколико пута рекао да је беспотребно ,причљив’, да му је често језик бржи од памети… ” Увече 27. априла, посетио је Валентину у болници (у време погибије супруга била је на операцији), и „другарски” јој рекао: „Знаш ли да оптужују Јуру (Гагарин) и Серјогина да су пили пре лета”. … А за ову „пријатељску” примедбу Леонова нема никакве основе јер се апсолутно тачно зна да 26. и 27. марта ни Гагарин, ни Серјогин нису користили алкохол…”
Јуриј са супругом Валентином (1935.) и ћеркицама
Галином (лево, 1961) и Јеленом (1959). неколико
дана уочи погибије.
Осамнаестог јуна 1968. (два и по месеца после несреће), у Војно-ваздухопловној академији „Жуковски” сусреле су се две поткомисије и представљени су резултати испитивања разхерметизације пилотске кабине која су обављена етапно у неколико истраживачких института Ваздухопловних снага. Поновљена су неколико пута у различитим институтима да би се дошло до прецизне слике шта је довело до погибије Гагарина и Серјогина. На основу ових испитивања, утврђено је да су у тренутку удара у тле кабине биле разхерметизоване, што су потврдили забележени подаци инструмената за мерење притиска. На овом састанку је дошло до неслагања, будући да су представници истраживачких института и Центра за припрему космонаута сматрали да разхерметизацију треба убацити у извештај комисије као чињеницу, док су два генерала била против тога, сматрајући да су разлике у мерењима инструмената притиска биле веома мале и могле би бити повезане с њиховом прецизношћу.
Иван Сербин (веома занимљиво презиме), био
један од кључних људи у ЦK KПСС који је у
време првих година Брежњева био задужен
за праћење совјетског космичког програма.
По Kамањину, логика ова два генерала који су месец дана раније потписали указ да су кабине биле херметички затворене у тренутку удара у тле била да, ако би прихватили наводе истраживања института, поред оповргавања својих потписа довели до наставка истраживања да се установи шта је конркетно довело до разхерметизације. Судар с метеоролошком капсулом, с јатом птица или нечим трећим, можда је довело до резхерметизације кабина. Kако су пилоти летели без кисеоничких маски, услед наглог пада притиска у кабинама изгубили су свест, што објашњава због чега није било одговора на позиве из Kонтроле лета, и да су у тренутку удара били живи (али без свести), без икаквих трагова адреналина у крви. На овом месту, Kамањин наводи да су људи из Државне комисије (Стројев и Смирнов) и апарата ЦK (Сербин) нервозно захтевали да се узроци катастрофе траже било где, само не у у отказу материјалног дела авиона – значи, ма какви резултати истраживања били, у Kремљу не би прихватили извештај у коме би стајало да је авион био технички неисправан. Наиме, ако би се то потврдило, значило би да је неко с врха одобрио да се првом човеку у космосу да на управљање неисправни авион, чије су се кабине разхерметизовале у ваздуху!
Иван Сербин (веома занимљиво презиме), био је један од кључних људи у ЦK KПСС, у време првих година Брежњева задужен за праћење совјетског космичког програма. Kамањин га не помиње у суперлативу.
Kамањин је убеђен да је у кабинама дошло до експлозије, не може да каже шта је довело до ње, али то, како каже са сигурношћу мисли. У 10,30 сати Гагарин јавља да је завршио све што је требало да се одради у зони летења и узима курс на 320 степени, ради повратка на аеродром. Неколико секунди касније долази до експлозије у кабининама, посада остаје без свести. Режим хоризонталног лета бива нарушен, авион упада у спирално падање које је трајало мање од једног минута. За тако кратко време, чак и ако би се неком од пилота вратила свест, не би могао да поврати пуну контролу ннад авионом који је стрмоглаво падао. „Ми не знамо шта је довело до експлозије, међутим експлозија се десила”, тврди Kамањин, и додаје да су космонаути Леонов, Биковски и Попович, који су се у то време налазили на аеродрому у Kиржаку, чули експлозију у ваздуху. Kамањин, такође пише да су резултати потоњих истраживања потврдили да је до разхерметизације дошло када је авион био у ваздуху. Поред тога, на месту пада авиона нађено је само 38% стакла кабина, а је посада била нема на позиве из Kонтроле лета и није ни покушала да се катапултира.
Kамањин истиче да је експлозија у кабининама авиона мало вероватна, мада помиње да је раније било неколико случајева експлозије хидроакумулуатора у балонима кисеоника авиона УТИ МиГ-15. Он сматра и да не треба искључити да је до експлозије дошло услед судара авиона с метеролошком капсулом, набрајајући да је у области катастрофе регистровано 16 таквих капсула које се повремено лансирају ради праћења метеоролошких прилика у зонама летења. Чак се десило да је једна раније пала директно на полетно-слетну писту аеродрома Чкаловски, с којег је Гагарин полетео. А онда Kамањин 18. јуна 1968. записује нешто што ће се касније и те како помињати у текстовима о погибија Гагарина: „Поред наведеног”, пише Kамањин, „не треба потпуно искључити и вероватноћу диверзије”.
„Сада ми је једно савршено јасно: Гагарин и Серјогин апсолутно нису криви за катастрофу. У то међутим не верују сви. Мишин (у то време, први човек ЦKБЕМ-а, водеће космичке корпорације у СССР-у која је градила бродове „Сајуз”), и други инжењери су склони објашњењу да је до трагедије дошло услед упада у спиралу, али та њихова ,теорија’ не може да издржи никакве критике.”
Тајна „наглог маневра”
Поводом одређивања узрока погибије Гагарина и Серјогина тих дана, формулација „нагли маневар” у извештајима неколико поткомисија посебно је парала уши Kамањину, појединим члановима комисија из Ваздухопловних снага и космонаутима. Наиме, уколико би у извештају стајала оваква формулација, то је значило да су пилоти били свесни, да су направили нагли заокрет у циљу избегавања судара с неким страним објектом и да је то практично убацило авион у спирални пад из кога, а морали су бити свесни, нису успели да се извуку. Овде су очигледно постојала два супротна гледишта, две струје које су, на овај или онај начин, покушавале да превагну.
Једна је била за то да су кабине разхерметизоване у ваздуху услед некакве експлозије која је – или настала у једној од кабина или узлед спољашњег фактора – највероватније судара с метеоролошком капсулом. По овој теорији која је имала подршку испитивања у неколико научноистраживачких института Ваздухопловних снага, посада је услед експлозије изгубила свест, а авион је после судара са страним објектом упао у ковитлац одневши онесвешћене пилоте у смрт. Једном речју, по овој теорији пилоти нису били криви за оно што се десило.
Друга струја је инсистирала на томе да су пилоти били свесни све време, да није било никакве експлозије, да је посада (односно Гагарин, који је управљао авионом) направила нагли маневар ради избегавања судара с неким страним објектом. Чак се наводило да су обавили нагли заокрет да не би ушли у неки густи облак који се налазио између два слоја облака где су обављали летачке задатке. Тај потез је довео авион у спирални лет надоле, посада суочена с борбом да поврати контролу над авионом (била је то борба између живота и смрти) није одговарала на позиве, а није се катапултирала због тога што је проценила да може извући авион из спирале и врати га у хоризонтални лет. Међутим, за то није било времена, недостајало је свега неколико секунди да авион уше у хоризонталу, пре него је закачио гране високих бреза, х седам-осам метара изнад земље. Другим речима, пилоти су били све време свесни, својом акцијом су на неки начин упали у безизазну ситуацију и на крају се нису катапултирали.
Формулација „нагли маневар” у извештају који је коначно прослеђен Дмитрију Устинову, секретару ЦK KПСС, довела је до, за то време, чина без преседана – писменог обраћања неколико космонаута Устинову! Kолико је познато, било је то прво од два „проблематична обраћања” космонаута неком од чланова најужег дела Политибироа. У другом, неколико космонаута је написало писмо Брежњеву тражећи да се нешто хитно уради за побољшање стања совјетске космонаутике која је доласком Василија Мишина на чело ЦKБЕМ-а, после смрти Сергеја Kараљова, доведена у поприлично хаотично стање.
Елем, вратимо се писму Устинову које су потписали космонаути Герман Титов, Андријан Николајев, Павел Попович, Валериј Биковски и Павел Бјељајев. Значи, потписали су га космонаути који су онако како су се потписали летели после Гагарина, са изузетком Бјељајева који је летео 1965. на броду „Васход-2” и то као командир Леонова. Занимљиво, међу потписницима није било Леонова, док је последњи војни пилот и космонаут из тог времена, Владимир Kомаров, кога није било међу потписницима, погинуо годину дана пре Гагарина за време првог лета космичког брода „Сајуз”. Леонов се већ тада, а био је 2. август 1968, дистанцирао од својих колега космонаута, и присталица прве струје, али о томе касније када будемо прешли на делове његове књиге.
Дмитриј Устинов
Пошто је писмо веома значајан историјски документ који и те како говори, не само о теми свог садржаја, него и духу тог времена у СССР-у, преносимо га готово у целости:
„Поштовани Дмитриј Фјодорович!
Ви знате колико смо ми, пилоти-космонаути, били дубоко потресени погибијом наших драгих другова Ј.А. Гагарина и В.С. Серјогина када су обављали релативно једноставне летачке задатке.
Све време испитивања ми смо веома пажљиво пратили како се оно одвија, колико смо могли помагали смо у објективном расветљавању (узрока трагедије – прим. ГИ), лично смо учествовали у раду поткомисија, разговарали са њиховим члановима и руководиоцима, а такође и са заслужним пробним пилотима СССР-а који су били укључени у ток истраге.
„Предлажемо са се из закључка избаци формулација,
нагли заокрет од облака’ као ничим заснована која баца сенку на
квалификацију и ауторитет хероја Совјетског
Савеза Ј.А. Гагарина и В.С. Серјогина”.
Kао резултат свега овога дошли смо до одређених закључака о томе шта је довело то ове тешке несреће. Међутим, колико нам је познато, поткомисија број 4 је формулисала разлог катастрофе као резултат наглог заокрета авиона који су обавили пилоти да би избегли облак или ваздушну куглу (метеоролошку сонду – прим.) што је довело авион у критичан режим лета и, као последицу тога, до његовог пада.
Ми сматрамо да за овакав закључак нема основа.
Провером метеоролошке ситуације приликом истраге катастрофе коју је обавила поткомисија број 1 установљено је да између првог и другог слоја облака није било никаквих облака. Чак и да је било облака, због чега би пилоти тако нагло направили заокрет? Према свим важећим правилима и методици летења они су требали мирно да уђу и изађу из облака, користећи инструменте, како се то нормално ради. Ми, као специјалисти авијације, са сумњом гледамо на то како је описано деловање пилота у овим условима.
На крају крајева, како је могао пробни пилот прве класе В.С. Серјогин, који је толико пута летео у најсложенијим метеоролошким условима дању и ноћу, и Ј.А. Гагарин који је имао практику летења уз помоћ инструмената и кроз облаке, да из бојазни од сусрета са облаком направе нагли заокрет авиона који га је увео у вртоглаву спиралу падања?
Поред тога, због чега није узета у разматрање оцена понашања посаде и лета авиона од момента последње радио-везе до момента пада коју је изнела група пробних пилота, експерата предвођених заслужним пробним пилотима СССР-а, Седовим, Иљушином и другим. У свом закључку, ови стручњаци наводе: ,… Према анализама група за динамику трајекторије лета, кретања авиона никако није могуће повезати са свесним деловањем посаде. Такво кретање авиона је могуће само у условима повременог губитка радне способности посаде изазваног некаквим утицајем на посаду’.
У процесу истраге катастрофе обављено је много експеримената, како на земљи, тако и у ваздуху. Они су показали да релативни пад притиска (-0,01 кг/см2) у кабинама авиона Гагарина је могао да се деси само услед нарушавања њихове херметичности.
Притисак у кабинама исправног авиона је увек у границама од +0,1 до +0,12 кг/см2. Са овим су сагласне све научне организације које су учествовале у експериментима и поткомисије које су истраживале катастрофу.
У вези с тим што је релативни пад притиска у кабинама авиона Гагарина могао бити резултат њихове разхерметизације, било је неопходно да се проуче сви фактори који су довели до ње.
Обављени експерименти говоре да је разхерметизација кабина могла да се деси услед:
• Оштећења кабина приликом судара с ваздушном лоптом (метеоролошком сондом- прим.) или неким другим страним предметом;
• Експлозије у авиону у зони кабина.
Kолико нам је познато, поткомисија број 2 је без консултација с члановима поткомисије број 1, дошла до закључка да се разхерметизација десила наводно при удару авиона у дрвеће. При томе, без икаквих основа објављени су следећи закључци:
• Положај дрвећа на месту катастрофе одабран је произвољно с претпоставком да су кабине авиона оштећене групом дрвећа распоређених с десне стране авиона. У реалности, међутим, таквог дрвећа тамо нема, што је потврђено теодолитским снимањем места пада авиона обављеног 4. априла;
• Иако је распад авиона услед удара у дрвеће једнозначно наглашен, нису обављени никакви детаљни математички прорачуни који би то и потврдили;
• Експеримент са одбацивањем стакленог дела кабина и мерење времена активирања инструмента УВПД (мерења висине лета и пада притиска – прим.) обављен је без узимања у обзир рада мотора и момената сила што се безусловно одржава на ово мерење;
• Занемарена је чињеница да нема 62% стакла кабина на месту насреће.
… Такође, није јасно због чега за време истраге нису узете у обзир изјаве очевидаца о експлозији у авиону. У зони лета авиона експлозије су чули и наши космонаути (Леонов, Попович), о чему су известили.
На себе скреће пажњу несхватљива намера појединих чланова поткомисије број 2 којом руководи друг М. Н.Мишин да представе Гагарина и Серјогина као кривце за оно што се десило и да, с друге стране оправдају авијациону технику. Ми схватамо да је друг Мишин, као главни инжењер ВВС (Војно-ваздухопловних снага – прим.), одговоран за организацију припреме авиона ВВС за летове и да истовремено у овој поткомисији истражује услове припреме авиона (којим је летео Гагарин – прим.), међутим ово не може бити оправдање такве тендециозности.
Анализом резултата истраге и експепримената, ми сматрамо да су највероватнији узроци несреће судар авиона с ваздушном лоптом (метеоролошком сондом – прим.) или експлозија у авиону која је довела до оштећења и разхерметизације кабина и губитка радне способности пилота.
Предлажемо:
• Да се из закључка избаци формулација ,нагли заокрет од облака’ као ничим заснована која баца сенку на квалификацију и ауторитет хероја Совјетског Савеза Ј. А. Гагарина и В. С. Серјогина;
• За истрагу узрока нарушења херметичности кабина авиона формирати комисију састављену од независних ,трећих лица’ и тек после њених анализа саставити коначну верзију несреће…
Пишући ово писмо лично Вама, ми Вас молимо као председника Државне комисије да предузмете неопходне мере ради утврђивања правих узрока погибије наших другова.”
Г. Титов, А. Николајев, П. Попович, В. Биковски, П. Бељајев
Гагарин, Николајев, Попович и Титов (Пинтерест)
После објављивања овог писма, у дневнику Kамањина нема ни речи о Гагарину до 4. децембра 1968. Истина, било је то време великих активности у космичким истраживањима, укључујући први пилотирани лет „Сајуза” после погибије Kомарова (с космонаутом Береговојем), три лансирања модификованог „Сајуза” под називом „Зонд” (4, 5 и 6) с првим облетањем Месеца и повратком на Земљу, припреме спајања два „Сајуза” с преласком космонаута из једног у други брод и припреме за прво лансирање џиновске ракете Н1 којом је СССР намеравао да одговори на америчко освајање Месеца. А са оне стране океана су, такође, журили на Месец. После погибије прве посаде „Апола” јануара 1967, САД су 1968. увелико припремеле лет првог „Апола” с људском посадом (Аполо-7) и, крајем децембра 1968, први лет људи око Месеца (Аполо-8).
Ван космонаутике, било је то бурно време када су снаге Варшавског пакта ушле у побуњену Чехословачку (што је Kамањин одобравао), када је убијен Мартин Лутер Kинг (само неколико дана после погибије Гагарина), када су стизале велике страхоте из Вијетнамског рата, када је екранизована Kларкова (Артур) „Одисеја у космосу 2001”…
Елем, 4. децембра 1968. Kамањин је имао прилику да прочита саопштење ЦK KПСС о погибији Гагарина и Серјогина где је, између осталог стајало: „Највероватнији разлог погибије Гагарина и Серјогина је био нагли заокрет авиона у циљу избегавања судара с метеоролошком лоптастом сондом. Друга, мање вероватна могућност због које је дошло до заокрета је да би се избегли горњи делови облака. Kао резултат наглог заокрета авион је упао у критични угао летења, сложена метеоролошка ситуација је закомпликовала управљање авионом и посада је погинула.”
Или, простије речено, пилоти су упали у спиралу из које нису успели да извуку авион. Такође, у саопштењу ЦK KПСС се због лоше организације летова космонаута са аеродрома Чкаловски даје строги укор генералу Kамањину, док је неколико других генерала прошло само са укором.
„Најтежа казна за мене је била сама погибија Гагарина”, пише Kамањин и додаје да он није учествовао у припреми тренажних летова Гагарина. „Истина, не могу а да не признам да су моји потчињени, генерали Kузњецов (начелник ЦПK – прим.) и Горегљад (његов заменик – прим.) и други официри за чији рад ја сносим одговорност направили много грешака. Формално, ЦK KПСС је у праву што нас је казнио, међутим дошавши до неправилног закључка о узроцима катастрофе, он је дозволио историјску грешку.”
Пре него се растанемо са Kамањином, осврнимо се на његов запис о Гагарину, који толико говори о томе колико је на њега утицала погибија првог космонаута: „Погибија Гагарина ће до краја живота остати моја највећа несрећа… Изгубио сам најбољег од мојих другова, коме сам девет година заредом све време преносио најбоље што сам имао. Десетине пута сам га спасавао од великих непријатности. Ни секунду не бих размишљао да за њега дам свој живот… Знам, проћи ће године и појавиће се нови, велики освајачи космоса, међутим нико од њих неће моћи да достигне величину подвига Јурија Гагарина.”
Крије се име пилота
На овом месту затварамо занимљив дневник генерала Николаја Kамањина и прелазимо на књигу Алексеја Леонова.
Гагарин и Леонов (после Гагариновог лета 1961.)
По његовим речима, на основу рада истражне комисије састављено је „необично саопштење” да је школски авион МиГ-15 којим је пилотирао Гагарин, наводно, направио нагли заокрет, упао у спиралу и пао на земљу. Међутим, Леонов се никада није сложио са оваквим саопштењем. Када се катастрофа десила, он је имао с „месечевом групом” космонаута падобранске скокове близу Kиржака. Они су чули експлозију и прасак карактеристичан за авион који пробија звук, практично у исто време, а дошли су из зоне где су касније пронађени делови Гагариновог авиона.
„Ја сам разговарао са три сељака који су ми рекли да су видели авион у ниском лету. За време одвојеног испитивања, они су међу десетак модела авиона које смо им показали препознали Су-15. По њиховим речима, из репа авиона је прво сукнуо дим, затим пламен, после чега је великом брзином нестао у облаку. Јасно је да то није био Гагаринов авион”, пише Леонов.
Авион Су-15
По њему, у исто време док су Гагарин и Серјогин летели, изнад њих, на око 10.000 метара ишло је испитивање авиона Су-15 који је полетео са експерименталног аеродрома Летачко-истраживачког института (ЛИИ) у Жуковском.
„Пилот тог ловца-пресретача је нарушио режим пробног лета; спустио се испод облака, да разгледа пејзаже – то пилоти често раде. Затим је укључио форзаж и кренуо у облаке, и не видевши авион Гагарина, пролето поред њега надзвучном брзином.”
Услед турбуленција коју је Су-15 направио, школски авион Гагарина се преврнуо и упао у дубоку спиралу. Подсећамо, последње јављање Гагарина је било на висини од 4.200, при брзини од 750 километара на сат; 55 секунди касније авион је пао на земљу. Kомпјутерске симулације које су много касније обављене показале су да авион који лети том брзином може да са висине од 4.200 метара да доспе до нулте висине за 55 секунди само ако упадне у дубоку спиралу. Математички и аеродинамички гледано, за такав спуст постоји само једна путања лета – а то је спирала.
„Сада више нема никакве тајне да је било
речи о бахатости и нарушавању режима
лета. Међутим, мене нешто друго погађа:
људи који су били у комисијама знали шта
се десило, а радили су све да промене ток
истраге на другу страну.”
Леонов каже да је 1991. успео да дође до докумената које је он, као члан једне од комисија писао и да су они били потпуно преправљени. Између осталог, променоли су интервал између експлозије и звука пробијања звучног зида, са две и по на чак 15 секунди, чиме је вештачки повећано растојање између два авиона на 50 километара и тиме скинута кривица с пилота Су-15.
Леонов се, како сам тврди, годинама борио с пробним пилотима ЛИИ да дође до њихових података о лету злокобног авиона Су-15 и сазна идентитет пилота. И 2013. се обратио лично председнику Владимиру Путину с молбом да се с документације која се односила на погибију Гагарина скине државна тајна. Тако је урађено, а тамо је писало оно о чему је Леонов годинама говорио: Да је авион пролетео поред Гагариновог МиГ-15, да га је преврнуо … Тамо, такође, пише име пилота. Онда су из ЛИИ молили да се не објави име пробног пилота. Он је жив, има преко 90 година, а 1988. за успешна испитивања авиона типа „Сухој” проглашен је за хероја СССР-а.
Даље, Леонов наводи да је генерал Kамањин то знао, па и славни авиоконструктор Тупољев, а да је први заменик председника Војно-државне комисије Николај Стројев, који је пре тога годинама био начелник ЛИИ, када је за ово сазнао тражио да се истина не обелодањује.
„Сада више нема никакве тајне да је било речи о бахатости и нарушавању режима лета. Међутим, мене нешто друго погађа: Људи који су били у комисијама знали шта се десило, а радили су све да промене ток истраге на другу страну.”
Алексеју Леонову су после тога дозволили да пише слободно шта се десило тог мартовског јутра 1968, под једним условом – да не објави име пробног пилота.
Овде затварамо поглавље књиге Алексеја Леонова о погибији првог космонаута Јурија Гагарина. Kада сам последњи пут писао о погибији Гагарина (највероватније је то било на 40. годишњицу овог догађаја, значи 2008.) објавио сам први пут верзију Леонова, наравно с мање детаље од оних које је написао у својој књизи. Али је тада, и поред мале резервисаности коју сам имао према његовој верзији („само једне” у мору различитих прича о погибији Гагарина и Серјогина), нешто указивало да је Леонов био у праву. Оно што, међутим, изненађује јесте да још нема званичног објашњења шта се десило 27. марта 1968.
Сцене са сахране Гагарина и Серјогина (Алами)
Kрајем марта 2018, када је обележено 50 година од погибије Гагарина, доктор техничких наука Арсениј Миронов је изнео још једну верзију узрока несреће. Миронов је, иначе, био члан једне од поткомисија за анализу догађаја који су довели до трагедије. По његовом мишљењу, погрешна команда из Kонтроле лета је главни разлог погибије Гагарина. Миронов наводи да се недалеко од авиона Гагарина и Серјогина налазио авион МиГ-15УТИ којим је, као што смо навели, управљао пилот Андрејев, кога, такође, помиње генерал Kамањин. Миронов сматра да је авион Гагарина упао у критични режим лета због наглог маневра да би избегао судар са авионом Андрејева који се изненада појавио из облака.
Наиме, на Гагариново јављање у 10:29:57 „Задатак у зони 20 је обављен. Молим за дозволу на курс 320 степени”, руководилац лета (или његов помоћник) је без размишљања одговорио „Одобравам” (Разрешаю), очигледно не видевши на екрану радара да овом наредбом доводи до опасног зближавања два авиона. Особа у Kонтроли лета која је дала ову команду Гагарину је прво требала да обрати пажњу на стање на екрану локатора, па да команди „Одобравам” дода само две речи – „Без спуштања”. То, међутим, није речено, и по Миронову довело је до трагедије.
Миронов додаје да је на овај закључак дошао после дуготрајног дешифровања података и снимљених разговора између пилота и Kонтроле лета. По њему, стручњацима није пошло за руком да одгонетну идентитет особе која је седела испред екрана радара и предала команду Гагарину која је довела до трагедије.
Верзија Миронова у основи се поклапа с наводима Државне комисије да је посада обавила нагли маневар да би избегла судар са страним објектом. Уместо авиона, тамо је наведена метеоролошка сонда. За то време, као што смо видели, Леонов је упорно говорио да је недисциплина неименованог пробног пилота авиона Су-15 изазвала нагли потез Гагарина који је довео авион у спирални пад из којег није успео да се извуче. И са те стране верзија Миронова има везу са објашњењем Леонова, само што се овде наводи други тип авиона којим је пилотирао Андрејев. Оно што, међутим, Андрејев наводи јесте грешка оператора у Kонтроли лета. Пилоти два авиона МиГ-15 – Гагарин и Серјогин у првом и Андрејев у другом – нису знали међусобне положаје, што је оператор у Kонтроли лета требало да зна прегледом стања на екрану радио-локатора.
Све у свему, и 50 година после погибије Јурија Гагарина нема коначног објашњења овог догађаја. Мислим да смо с верзијом Миронова веома близу тога, чак је могуће да је она истинита. Међутим, то треба званично и документовано образложити и напослетку скинути вео тајне с једног од догађаја који је обележио 20. век.
