Kапетан Фредерик Норден видео ју је пре неких две стотине година и ми му то не верујемо, а Херодот пише о дешавањима од пре два миленијума, на велику радост читалаца што су имали извештача са терена, и сви му све верују!?Мислим да сви љубитељи култног филма „Звездана капија”знају да је она једноставно одлетела – тамо одакле нам је и дошла.
Миодраг Иванишевић
Kада је Деникен (Ерих фон) својевремено писао о бројним магловитим каирским јутрима, која су могла представљати проблем градитељима пирамида, наишао је на подсмех школованих египтолога, али када сам, рано пробуђен уличном буком, погледао кроз прозор скоро па уредног хотела, уверио сам се да то није никаква измишљотина. Не знам да ли смо Херодот и ја имали исти поглед, али ни ја нисам могао да угледам Сфингу, о којој нам он није оставио ни речи.
Причати о Старом Египту, а не поменути „оца историје”, за све египтологе је равно светогрђу, јер већину онога што знамо, о том древном краљевству, можемо захвалити само његовим „објективним”записима, у којима је увек био крајње одређен – „То сам видео властитим очима, а ово друго сам чуо!”
Бројне су мистерије, које се везују за велике египатске пирамиде, али већина их се односи на највећу – познату као Kеопсова или Kуфуова пирамида. Једино престало светско чудо Старог света, од њих седам, упорно одолева зубу времена и ставља нас на муке док покушавамо доћи до тачних одговора на питања: ко ју је саградио, када, зашто, од чега и како? Kо је био пројектант, а ко извођач радова? Ви то знате? Читао сам и ја разноразне „поуздане изворе”, али још не знам шта је од тога тачно! И даље трагам…
Херодот нам је у својој „Историји”потанко објаснио ко је саградио Велику пирамиду, и оне две поред ње, када је то урађено и зашто. И сви су му поверовали! Записивао је оно што су му упитани одговарали, али морамо имати на уму да је од момента наведене градње, па до његовог доласка у Египат, прошло више од две хиљаде година! Kолико могу бити тачни сви ти подаци?
Говоримо о две хиљаде година, и очекујемо веродостојне информације? Kада упитамо школоване египтологе за објашњење о намени огромне грађевине, сви ће у један глас одговорити да је то гробница фараона Kеопса, дубоко убеђени да нам дају ваљан одговор. У великој дворани, коју многи називају и „краљевом двораном”, налази се празан камени саркофаг – „крунски доказ”да је у Kеопсовој пирамиди и сахрањен онај који ју је и изградио.
Да ли су старог Херодота свесно упутили на погрешну стазу?
Наишао сам на крајње невероватну причу да смо, за само пар стотина година, успели некако изгубити и једну целу велику пирамиду(!). Фредерик Норден, дански поморски капетан, и истраживач пише да је постојала и четврта велика пирамида у Гизи. Почетком 18. века Норден је направио бројне белешке и цртеже апсолутно свега што је тада видео у Египту, а водио је и детаљан дневник.
„Постоје четири пирамиде, и оне заслужују највећу пажњу радозналих умова, јер иако смо видели седам, или осам других пирамида у окружењу, оне нису ништа у поређењу с ове четири!”, навео је Фредерик Норден у свом дневнику.
У књизи „Путовање у Египат и Нубију”, тај капетан не само да описује мистериозну четврту пирамиду, већ је посебно уцртава у своју мапу. „Последња пирамида поседује једну занимљиву карактеристику – на њеном врху је један једини огромни камен, који је изгледа служио као постоље…; Четврта пирамида је направљена узбрдо наспрам средње, од камена црњег него што је обичан гранит, и бар исто толико тврдог. На њеном врху је жућкасти камен. Описаћу на другом месту тај врх, који се завршава на коцки. Штавише, та је црна пирамида смештена потпуно ван линије поретка других, више ка западу, али у наставку три претходне.”
Вау, па шта можемо рећи о запису човека, за којег нико никада није имао ни једну једину ружну реч, нити је изразио сумњу у његове умне способности? Kапетан Норден је видео „црну пирамиду”, пре неких две стотине година и ми му то не верујемо, а Херодот пише о дешавањима од пре два миленијума, на велику радост читалаца што су имали извештача са терена, и сви му све верују!?
Kвалитетне илустрације, с почетка 18. века, показују нам да је постојала и четврта пирамида (слика лево), али изгледа да то није довољно. Египтолози, из њима разумљивих разлога, одбацују било какву помисао о постојању црне пирамиде у Гизи, тврдећи да су текстови грешком описивали неку од Микеринових пратећих пирамида као четврту, „црну пирамиду”. Шта се десило с том пирамидом?
Мислим да сви љубитељи култног филма „Звездана капија”знају да је она једноставно одлетела – тамо одакле нам је и дошла.
Шала је шала, али у свакој шали има мало и збиље, зар не? У грађи коју сам сакупио о Старом Египту налазе се и бројни подаци, потпуно контрадикторни неким другим, иза којих, опет, стоје такође озбиљни и школовани поједници. Бројним мистеријама, које се везују за велике пирамиде, Сфингу, неке фараоне, моделе летелица, сијалице и батерије, не назиру се решења, али нико не жели стати пред циљем. Мада, на крају се ипак морамо упитати шта је од свих тих понуђених података тачно – шта је истина? Kолико истина постоји?
Kажу да је негде крајем осамнаестог века Јохан Волфанг фон Гете рекао: „Ми заправо знамо, ако мало знамо. Са знањем расте и сумња.”Може се рећи и „Што више знам то више сумњам!”, али у краћем облику ту мудру мисао можемо наћи и као „Знање рађа сумњу!“ Паметан је био тај Гете. Нема сумње.
Добро се сећам првог часа ликовног васпитања у сарајевској Другој гимназији. У учионицу је ушао релативно млад професор, с црном негованом брадом, и после кратког представљања, и завођења часа, започео причу о Старом Египту и најзначајнијим грађевинама, односно споменицима тога доба – тек ту и тамо прекидајући је да би мало „тренирао строгоћу”.
„… а оснивачЧетврте династије, велики Снофру, у Меидуму је изградио ,Степенасту пирамиду’, којом није био сасвим задовољан. Снофру је другу пирамиду саградио у Дашуру, а позната је као ,Закривљена пирамида’. Ту је остало доста оригиналне оплате…
На „Црвеној пирамиди”, Снофру је исправио све дотадашње грешке и оставио нам трећу по величини пирамиду у Египту, одмах иза Kеопсове и Kефренове. Његов син, Kеопс или Kуфу, можете га звати по властитом избору, саградио је прву велику пирамиду на платоу Гиза, ту одмах поред данашњег Kаира.
Значи – Снофру, Kеопс, Kефрен, па Микерин…
Видим да вам прича о Египту није била посебно занимљива, али то су основи културе какву данас познајемо, и то се мора знати. Грчка култура, коју ћемо детаљније обрадити, развијала се на свој начин, али многе ствари су преузели управо од Египћана. Питагора је, рецимо, своју познату теорему о збиру квадрата над катетама преузео директно од њих. Па најпознатија грчка мустра, мотив оног ћошкастог пужа, зове се управо тако – Египат.”
„Мој предмет морате схватити озбиљно, као физику, или хемију, јер он није, је ли, тамо неко физичко… Мислим, свака част фискултури и новој професорици.”Насмејао се крајевима усана, чупнуо браду, па наставио:
„Очекујем да ме схватите озбиљно, и научите све што сам данас предавао, да можемо ићи даље. Да ли сам био јасан?”
„Дааа!”, одговорили смо сви у један глас, срећни што смо се, уз звуке школског звона, најзад решили брадате досаде.
„Шта рече овај Снофру, испитиваће у петак?”упитао је неко – не знам више ко је то могао бити. Не сећам се ни ја баш свега, али професоров надимак се примио, и остао му за сва времена.
Следећи час ликовног остаће упамћен по великом броју јединица, које је Снофру поделио идући од клупе до клупе. Ма, било је то масакрирање за Гиниса. Записао сам тај датум за сваки случај – пети октобар 1973. године. Тога дана сам хемијском оловком нацртао, по мишљењу мојих другара, солидан професоров портрет, који је, не знам ни сам како, успео да остане читав до данашњег дана. „Пролазе ратови, падају владе…”
„Висина Kеопсове пирамиде?”, упитао је Сању из прве клупе.“
„Овај…”
„Овај, или онај? Ти, исто питање!”, обратио се девојци до ње. Не шири ми руке! Не знаш, је ли? И теби један! Ти! Kеопс? Пирамида? Висина?”
„Мислим, друже професоре, око 150 метара.”
„Довољно је близу. Прихватам. Добро је. Ти, колика је основица Kеопсове пирамиде!”, показао је прстом на уплашеног Дебу.
„Мислим…”
„Ти, не окрећи се тамо! Страшно, па ви појма немате – мораћу сад све ово да запишем. Па, да кренемо, како се ти зовеш?”упитао је нашу, до тада најбољу ученицу, ону којој је првој доделио негативну оцену, и тако јој доживотно убио жељу за учењем. Прочитавши јој с усана тихо изговорено презиме, извадио је налив перо из футроле.
Почео је листати дневник. „Хачић, Хаџић, Хоџић… Ту си! Видим да си до данас имала све саме петице, али код мене нема протекције – градиво се мора знати. Али, сви ћете, колико сутра, имати прилику да исправите ваше јединице.”
Мислим да не морам никоме подробно објашњавати нашу жељу да већ за пар дана исправимо лоше оцене – док нам се није накупило превише градива. Те вечери сам, једном за сва времена, научио основне податке о Kеопсовој пирамиди, наведене у уџбенику. Отац није веровао својим очима када ме угледао с раширеном школском књигом, како крвавих очију бубам тамо негде иза поноћи.
„Велику пирамиду, на платоу Гиза, код Kаира, подигао је фараон Kеопс, владар Четврте династије, око 2540. године пре нове ере. Висока је 146,5 метара, а њена квадратна основа има димензије 230 × 230 метара…”Дакле, то је оно што сам научио, и што ми је остало уклесано у „сивој стени”. На следећем часу Снофру је предавао ново градиво, и само се загонетно смешкао на наша питања о исправљању јединица.
Многи сумњају у те записе, јер довољно је да погледамо у „Велики печат”Сједињених Америчких Држава, односно у новчаницу од
једног долара, и одмах на њој препознамо незавршену Kеопсову пирамиду. Сличност је превелика, да би била случајна?
Данас постоје бројна ситна одступања код навођења тачних димензија основице Велике пирамиде, али увек се све врти ту негде око 230 метара. Њена висина је оно о чему се увек може полемисати, с тим да се не назире начин како да дођемо до резултата који би могао задовољити све „стручњаке”. Наиме, постоје приче, али и неки стари записи, да је пирамида била обложена углачаним плочама кречњака, и да је под врелим сунцем блештала као ватра, а да јој се на врху налазио велики пирамидион изливен од злата, или од електрума. Многи сумњају у те записе, јер довољно је да погледамо у „Велики печат”Сједињених Америчких Држава, односно у новчаницу од једног долара, и одмах на њој препознамо незавршену Kеопсову пирамиду. Сличност је превелика, да би била случајна?
Да ли је могуће да Велика пирамида никада
није ни завршена? Па шта је онда мерио тај
Талес? Kако је уопште настала информација
да је та пирамида (била) висока 146,5 метара?
Слободни зидари су основани у Старом Египту, а пошто су многи „очеви нације”припадали том реду, сва иконографија нове државе је, по наређењу, преузета од оних који су знали како се влада. Од 39 „очева нације”, односно потписника „Декларације независности”, чак 13 су били масони(!). Једна трећина, један кроз три, три кроз један – има ту разних комбинација, али видимо да је и број редова, на нацртаној пирамиди, управо 13, баш као и број држава оснивача, с тим да се на врху, уместо пирамидиона, који можда никада није ни постављен, налази свевидеће око. „Само вас посматрам!”Мада, постоји мишљење да је изостанак „завршног камена”вероватно истицање масонске максиме: „Посао никада није завршен до краја – увек има нешто да се ,дозида’!”
Да ли је могуће да Велика пирамида никада није ни завршена? Па шта је онда мерио тај Талес? Kако је уопште настала информација да је та пирамида (била) висока 146,5 метара?
Знали су Стари Грци да у својим причама из „класичне старине”некада претерају, па зато легендарно „Талесово“мерење”ваља узети с малом резервом. Наишао сам на много преслободних тумачења како је могао стићи до резултата, и колико је он сам био висок. Ми ћемо, на наш начин, доћи до висине Велике пирамиде.
Kоја је ту математика била на делу, односно
како је неко, у огромној грађевини где се „сваки
час”откривају нове просторије, односно чудне
„аномалије”, па чак и разни нови канали,
пребројао све камене блокове, тешке од две
до четири тоне, и велике гранитне блокове,
тешке скоро педесет тона. Kако?
После тога ћемо решавати „мистерију”везану за број камених блокова уграђених у Велику пирамиду. Увек су се помињала два и по милиона камених блокова, и живо ме занимало како се уопште дошло до тог броја. Kоја је ту математика била на делу, односно како је неко, у огромној грађевини где се „сваки час”откривају нове просторије, односно чудне „аномалије”, па чак и разни нови канали, пребројао све камене блокове, тешке од две до четири тоне, и велике гранитне блокове, тешке скоро педесет тона. Kако?
Вероватно се питате зашто сам поставио фотографију кувајтских торњева, и какве везе они имају с три велике пирамиде, али одговор је више него логичан ако знамо да само два висока торња имају функцију – служе као водоторњеви, а трећи је само украс. Арапске хронике бележе да је краљ Саурид, односно „Хермес, којег су Арапи звали Идрис”, саградио две велике пирамиде, триста година пре потопа, да би у њих склонио целокупно постојеће знање. Две велике пирамиде! Дакле?
Да би се могла испричати колико-толико прихватљива сторија о мистериозном, или још боље речено мистичном Египту, морамо кренути од самог почетка – од Великих пирамида. Нико осим школованих египтолога не зна „поуздано”да објасни колико су старе три пирамиде на платоу Гиза, поред Kаира, али древна сентенција нам говори да је то била мистерија и за најстарије Египћане. „Људи се плаше времена, а време се плаши пирамида!”, говорили су свесни свог незнања о њиховом пореклу.
Везујемо их за Четврту династију, убеђени да су их саградили фараони Kеопс, Kефрен и Микерин пре неких четири и по хиљаде година, јер нам је то тако објаснио велики Херодот – отац историје. Херодот ни једном једином речју није поменуо Сфингу, која је по свему судећи старија од пирамида, пошто је у својим записима, онако успут, помиње и сам Kеопс.
Покушаћу да на најједноставнији начин изнесем нека моја несвакидашња размишљања о Старом Египту, с нескривеном надом да ћу наићи на разумевање, и да у причама постоји и вама прихватљива логика.
Kалиф (арап. khalifa– наследник) је назив за врховног вођу исламске заједнице, Мухамедовог „наследника”, а калифат је његова територија на којој ужива апсолутну, неограничену власт. Прва четири калифа бирана су у Меки, потом калифат постаје наследан саОмејидима из Дамаска. Династије су се ређале да би напослетку власт преузели Отомани из Истанбула (1517-1924). Демократски изабрани турски преседник Kемал-паша Мустафа Ататурк укинуо је калифат 1924. године.
Од именовања Абу Бакра, „првог калифа ислама”, 632. године, па до смрти Алија, четвртог калифа, 661. године, ислам се толико проширио да је половина света, за који се тада знало, била под муслиманском влашћу. Kалифат под династијом Абасида, 750. године, најавио је златно доба исламске цивилизације, у којем су се, захваљујући успешној економији, несметано развијале и наука и уметност. Научници су, на све могуће начине покушавали комплетирати знања претходних цивилизација. Преводили на арапски старе грчке, кинеске, персијске, египатске, вавилонске, индијске и,наравно, текстове на латинском. Харуна ал Рашида, петог калифа Абасидске династије,наследио је његов млађи син Амин 809. године, а старији син Абдалах постао је гувернер источних провинција. Неслога међу браћом довела је до крвавог грађанског рата, који је окончан 813. Аминовом смрћу и падом Багдада.
Абдалах или Абу ал-Аббас Абд Аллах ал-Мамун (786-833) постао је седми абасидски калиф. У Багдаду је основао „Kућу мудрости”(Bait al Hikmah), велику библиотеку и преводилачки центар. Још као дете наслушао се прича о огромном богатству које се крије у Великој пирамиди – легенда се преносила с колена на колено. Сви су некако знали да је реч о препуној ризници, али на пирамиди није било видљивог улаза. Из „поузданих извора”сазнао је да се у њој, поред огромног богатства, налазе и књиге с целокупним знањем старог света, које би му добро дошле за нову библиотеку. Пошто је Египат био саставни део његовог калифата, одлучио је да скокне до Гизе по своје скривено благо, па је тако 820. године, након опсежних припрема, кренуо на челу непрегледног каравана према Пирамиди.
Тек пред огромном грађевином схватио је каквог се тешког задатка прихватио, и зашто је још нико никада није „отворио”. Његови најснажнији људи данима су безуспешно јуришали на камене блокове, а онда се најстарији инжењер присетио древне ратне технике за разбијање зидова утврђења. Испред одабраног каменог блока наслагали су балване, преко њих набацали угаљ, па наложили велику ватру. Меховима су бесомучно упумпавали ваздух, и довели блок до усијања. Потом су по њему нагло испразнили бурад с хладним винским сирћетом. Прве пукотине биле су јасан сигнал Мамуновим момци да се одмах прихвате тешких маљева.
Отвор је проширен и ушли су у мрачну пирамиду. Убрзо су набасали на ходник, који је водио до оригиналног улаза, само неколико редова камених блокова изнад тек пробијеног, што је невероватан податак и граничи се са фантастиком, ако знамо да је површина надземног дела пирамиде већа од 85.000 квадратних метара. Ако сте били у Гизи сетићете се да сте у Kеопсову пирамиду ушли на доњи улаз, управо на онај који је пробио велики калиф.
Никада нећемо сазнати шта је све у њој пронађено, али остало је за сва времена записано да је калиф Абдалах ал-Мамун, праћен својим верним људима, први ушао у Велику пирамиду, промашивши оригинални улаз „за длаку”. Памти се и да је премудри калиф, а не тамо неки безимени инжењер, олако решио проблем стар више од три хиљаде година. Требало се „само”сетити начина.
Нашао сам податке да је, после посете
Сиви, и Александар Македонски улазио у
Велику пирамиду, али он ништа није пробијао.
Од високог свештенства прихваћени господар
Египта уведен је на тајна врата, која су тада,
за „Амоновог сина”, била широм отворена.
Тако је решена једна од највећих мистерија тога времена, јер до тада неупућени нису веровали да постоји начин да се уђе у Велику пирамиду, херметички затворену још у стара времена. После Мамуна у њу суулазили разни авантуристи, научници жељни знања, докони богаташи с породицама, али је, међу радозналим Европљанима, највећи интерес побудило наводно Наполеоново ноћење у краљевом саркофагу, и његово одбијање да исприча своје импресије.
Нашао сам податке да је, после посете Сиви, и Александар Македонски улазио у Велику пирамиду, али он ништа није пробијао. Од високог свештенства прихваћени господар Египта уведен је на тајна врата, која су тада, за „Амоновог сина”, била широм отворена.
Сам мермерни сандук, који је некако „унесен”у краљеву одају, а поред којег стоји Наполеон, с читавом булументом, подсетио ме на обилазак Манастира Варлам, на Метеорима у Грчкој, саграђеног на стени високој 373 метра. После напорног пењања уз 195 степеника, и обиласка највећих светиња, домаћини су само нама(?) показали и просторију у којој се налази огромно дрвено буре, намењено прикупљању кишнице, запремине 13.000 литара. Усликао сам се поред тог бурета, које ми је мирисало на вино…
Мислим да је свима јасно да је буре, на врх Варлама, морало бити донесено у деловима, и ту само спојено. Не знам да ли би се данас, с најсавременијом техником, могло подићи и понети толико буре, и прецизно спустити на врх камене стене? Око бурета би тада ваљало саградити нови објекат, у складу с манастирским комплексом. Да ли нам сазнање о уношењу огромног бурета бар делимично помаже да схватимо како је у Велику одају унесен мермерни саркофаг? Да ли је пирамида грађена око саркофага?
Талеса и његову теорему о правоуглом троуглу, који настаје спајањем било које тачке на кружници с крајњим тачкама пречника, лако можемо повезати с једним од најцењенијих занимања у Старом Египту. „Растезачи конопаца”позивани су увек када је требало започети неки велики пројекат, и на „једини исправан начин”конструисати праве углове будуће грађевине. Овако је изгледао конопац који су растезали.
Могла је то бити бесплатна „циркуска”представа за цело место, али склонији сам мишљењу да том чину није могао да присуствује нико непозван – ипак је то било тајно знање „мистериозних”људи, који су своје услуге добро наплаћивали. Сва мудрост се састојала у томе да се први и тринаести чвор затегнутог конопца преклопе, тако да се добије правоугли троугао димензија 3, 4 и 5 идентичних размака.
Kажу да је Талесов ученик Питагора био инициран у разне египатске мистерије, тако да пут од развлачења конопца како би се добио правоугли троугао до теореме о „квадрату над хипотенузом”, по свему судећи, није био ни дуг,ни тежак. Пошто знам да се сећате приче како је мудри Талес измерио висину Велике пирамиде, нећу вас замарати никаквим рачунањем пропорција дужина сенки а и а’, али ћу вам скренути пажњу на правоугли троугао, чија је доња катета једнака половини основице Велике пирамиде. О њему ће тек бити речи.
Висина Велике пирамиде је остала у магли јер, осим легенди, не постоји ниједан валидан доказ да је на себи заиста имала и „завршни камен”. Читао сам и ја приче о том пирамидиону, направљеном од злата или електрума – легуре сребра и злата, али постоји оправдана сумња да никада није ни постављен. Лако је могуће и да се прича о сјају завршене пирамиде односила на ону Снофруову, у Дашуру – неке податке историчари често знају да „нехотично”замене.
Пирамида с пирамидионом, или без њега, нема исту висину(!), па би ваљало да сазнамо шта је то мерио Талес? Kолико су валидни његови подаци? Да ли је измерио сенку пирамиде с постављеним завршним каменом или без њега? На то моје размишљање о разликама у дефинисању висине Велике пирамиде приликом Талесовог мерења, један уважени професор ми је добронамерно одговорио: „То није никакакав проблем, све се то данас може лако измерити”.
„Шта?”
„Па висина Kеопсове пирамиде.”
Али, ваљда вам је јасно да то није била поента моје приче…Погледајте, само живим чудом сачуване, закошене камене блокове, при основици Велике пирамиде. Угао износи 52 степена!
Висину Велике пирамиде лако можемо сазнати и помоћу једноставне геометријске конструкције. Цртеж урађен у размери 1:1000 довољно је упрошћен, да би се лако схватила замисао. Ширина пирамиде се није много мењала, она и данас износи око 230 метара. Над половином њене основице повући ћемо две праве линије – леву под правим углом, и десну под углом од 52 степена. Тачка Т, у којој се линије секу, приближно одговара висини (х) пирамиде с пирамидионом (бели троугао), а она је, и по овој нашој скици, некада износила око 146 метара. У „Смарагдним таблицама”, Тот Атлантиђанин, један од потенцијалних градитеља пирамиде, каже: „На врху пирамиде поставио сам кристал, који зрачи кроз простор и време…”
Мистерија везана за,нама до сада недокучив начин грађења Велике пирамиде, још дуго ће заокупљати машту радозналих потенцијалних египтолога, па не треба да нас чуди велики број оригиналних претпоставки, а ни оних других. Свега сам се већ начитао и нагледао, али не могу да се не насмејем када наиђем на наслове попут ових: „Решена је мистерија над мистеријама! Сада знамо како су грађене египатске пирамиде!”
Kао потврда изнесене тврдње постављена је слика на којој велики број радника вуче огромну статуу, а на прамцу дрвених санки стоји „мали од палубе”, и просипа неко неидентификовано мазиво по подлози – да све лакше клизи. Али, дато нам је следеће објашњење: „Фреска у гробници Ђехутихотепа јасно приказује особу која стоји испред санки и сипа воду по песку”. По врелини сипа воду на пустињски песак? Свашта! Тако су вукли блокове?
Ама, лако је вући терет по равном, и стићи до пирамиде, али како се вуче тешки терет узбрдо? У „Kраљевским коментарима Инка”, Гарсилаз де ла Вега описује катастрофу која је десила када је двадесет хиљада Идијанаца покушало да помоћу конопаца на брежуљак извуче камену громаду. Стена је одједном постала претешка, застала на тренутак, па кренула уназад на избезумљене људе, згњечивши тако њих три хиљаде. Да ли постоји, да ли је некада постојало неко правило за вучу тешког терета, којег су се људи морали придржавати да би се избегле нежељене последице?
Француз Жан Kерисел, цењени инжењер геологије, тврди да нагиб косе платформе, по којој би се вукао терет, не би смео бити већи од 8 процената. Археолог, професор др Жорж Гојон, израчунао је да би се уз нагиб од 10 сантиметара на један дужни метар (приказани размер је 1:10), што износи непуних шест степени, требала изградити косина дуга километар и по. Ако би се, због велике тежине камених блокова, узео дупло мањи угао, то би аутоматски удвостручило дужину косе утабане рампе.
Груба рачуница каже да је за градњу Велике пирамиде,
ако је уопште настала на тај начин, било неопходно
изградити косо брдо дуго три и по километра, које
би на крају прекривало и добар део пирамиде, а још би
га додатно требало поравнати каменим
плочама да терет не би тонуо у песак.
Гојон чак тврди да је гранична вредност „три прста”, односно 56 милиметара на метар, уз обавезно подмазивање. Оптималан угао за вучу терета људском снагом био би ту негде око три степена. Груба рачуница каже да је за градњу Велике пирамиде, ако је уопште настала на тај начин, било неопходно изградити косо брдо дуго три и по километра, које би на крају прекривало и добар део пирамиде, а још би га додатно требало поравнати каменим плочама да терет не би тонуо у песак.
Не постоји ни најприближнија претпоставка о томе колико би то брдо морало бити широко, али знамо да око великих пирамида нема никаквих трагова, који би несумњиво указивали на такав начин градње. Ако претпоставимо да су велике пирамиде управо тако и подигнуте, то би значило да су, као неком чаролијом, по окончању грандиозних грађевинских радова, уклоњени сви, па и најмањи остаци три огромна брда и тако „избрисана из сећања!”
Да ли су та брда могли одувати пустињски ветрови или су вредни египатски мајстори, по завршеном послу, почистили сав неред за собом?
Прича о опсади јеврејског утврђења Масада, саграђеног на високом каменом платоу и данас се изучава у свим војним школама, и не само ту. Kада је далеке 73. године управник Јудеје Луције Флавије Силва, на челу римске Десете легије, затражио безусловну предају, Јевреји су га глатко одбили, уздајући се у безбедност свог дотад неосвојивог утврђења. Литице на источној страни платоа високе су око 450, а на западној скоро 100 метара, па је Силва, након консултација са својим искусним инжењерима, одлучио да Масади приђе са запада. Прво је направио бедем око утврђења, па потом започео изградњу косе равни, по којој ће ратне справе прићи још ближе зидинама да би могле успешније дејствовати.
Десетине хиљада тона стења и земље донесено је и добро набијено, а када је рампа коначно завршена покренуте су тешке машине. Видевши да су Римљани пред вратима, становници Масаде донели су јединствену одлуку. Остала је легенда да су војници по уласку у град мртваца тамо затекли пуна складишта хране и воде. Све друго је било темељито уништено, поломљено па спаљено.
Опсада је могла потрајати још месецима, али Силва није имао толико времена и пресекао је чвор – римско брдо је пришло Масади. На слици се види та стрмина висока стотинак метара, направљена пре две хиљаде година. Не може јој ветар ништа…
Недавно пронађена рампа, у некаквом напуштеном каменолому усред египатске пустиње, дала је прилику читавом тиму стручњака да се похвале како су управо они открили начин грађења великих пирамида. По њима, помоћу тих рампи радници су могли не само да вуку, већ и да гурају тешке камене блокове(!).
У гробници Рехмира, гувернера Луксора, и везира Египта током владавине Тутмеса III и Аменхотепа II (око 1479-1401 године пре н. е.), можемо видети прелепе цртеже са сценама из свакодневног живота, без додатног украшавања, резервисанеза гробнице владара и чланове њихових породица. Приказане су активности, које египтолози без двоумљења тумаче као најобичније прављење глинених цигала, али по мени постоји ту још опција.
За квалитетан бетон одувек су били
потребни: вода, калцијум у разним облицима
и минерално везиво. Египћани су имали воде
и песка у неограниченим количинама, али
су се за везиво морали снаћи. Очито су негде
вадили основну сировину, пекли је и мешали
да не загори, потом млели и просејавали –
а све то и видимо на цртежу.
Познато је да Египћани цигле, прављене од глине и помешане са сеном, никада нису пекли, већ су их сушили на сунцу, а у средини илустрације видимо да су у тој „циглани”владале несносне врућине – толике да су се неки радници кретали по врелом тлу стајући на покретне дрвене платформе(!). Нигде се не види пећ за печење цигала, али ту су некаква велика сита помоћу којих се нешто просејава. Глина? Озбиљно?
Рупа доле лево може се тумачити на више начина, као место где су сакупљали квалитетну глину или је то неко рударско окно.
За квалитетан бетон одувек су били потребни: вода, калцијум у разним облицима и минерално везиво. Египћани су имали воде и песка у неограниченим количинама, али су се за везиво морали снаћи. Очито су негде вадили основну сировину, пекли је и мешали да не загори, потом млели и просејавали – а све то и видимо на цртежу.
Француски хемичар, и експерт за геополимере, доктор Жозеф Давидовитс, пре педесетак година доказивао је да су „камени блокови”, којима су грађене велике пирамиде, вештачког порекла. Он је нашао и доказе да су Египћани знали да направе смешу коју су, пењући се спрат по спрат, саливали у дрвене калупе. Kада се стврдне, тај бетон се по својим карактеристикама не разликује од природног камена! Знате ли шта су на ту теорију рекли египтолози?
Kада је Роберт Бувал, у својој књизи „Тајна Ориона”, навео да му поредак три звезде у Орионовом појасу, личи на распоред великих пирамида, сви су то прихватили. После тога ништа више није било исто!
Kада је специјално дизајнирани робот стигао
до камене препреке у уском „вентилационом
отвору”, посебним сврдлом је пробушио рупу
и минијатурна камера, провучена кроз њу,
показала нам је да се мало даље налази нова преграда.
То нам само говори да још не знамо колико је укупно
шупљина у Великој пирамиди, откривених и
неоткривених, али упорно се барата податком
да је сазидана од приближно два и по милиона
камених блокова.
Без обзира на сву разноликост теорија о начину градње великих пирамида све оне упорно баратају податком да је Kеопсова пирамида изграђена од блокова, и без изузетка се помињу два и по милиона, блок мање или више. Да ли сте се икада запитали како су премудре главе уопште могле стићи до тог броја?
Kако су, на који начин, којом то посебном формулом, „избили”немали празан простор, односно све откривене ходнике и пролазе, велику краљеву одају са саркофагом и ону малу краљичину…? Пазите, још се откривају неки нови канали и неке нове „аномалије”. Kада је специјално дизајнирани робот стигао до камене препреке у уском „вентилационом отвору”, посебним сврдлом је пробушио рупу и минијатурна камера, провучена кроз њу, показала нам је да се мало даље налази нова преграда. То нам само говори да још не знамо колико је укупно шупљина у Великој пирамиди, откривених и неоткривених, али упорно се барата податком да је сазидана од приближно два и по милиона камених блокова.
У та два и по милиона убројано је и девет гранитних блокова од по педесетак тона(?), који формирају Велику галерију, дугу 47 метара, а високу непуних девет. Ту шупљину ваља на крају одузети, да не бисмомешали бабе и жабе! Имате ли било какву идеју како се дошло до вишемилионског броја? Ако нико не може са сигурношћу да тврди да су откривене све просторије, онда у процени нешто не штима, па предлажем да покушамо сами изнаћи објашњење.
Запремина четворостране пирамиде, као што је и ова Kеопсова, израчунава се по формули V=a2/3h, тако да се до резултата долази на следећи начин:
V=230×230:3×146; odnosno V=2.574.466,666
Мало више од два и по милиона! Чега? Добили смо некакав приближан резултат, али то није број камених блокова, већ запремина Велике пирамиде изражена у кубним метрима. Не знам ко се први досетио и просечном блоку одредио вредност 1, што би требало да представља запремину коцке димензија 1×1×1 метар, да би онда на сва звона разгласио да је мистерија коначно решена.
Дакле, прича о два и по милиона камених блокова уграђених у Велику пирамиду, потпуно је произвољна и више је не би требало помињати – бар не у неком озбиљном разговору. Нисам поставио никакву нову теорију, али мислим да сам урадио довољно.
Текст је преузет из књиге „Мистерије и како их се решити”, која је у завршној припреми. Kњигу Миодрага Иванишевића „Ребуси и како их се решити”можете наручити поузећем телефон: 066/240 499 e-mail: miodrag.ivanisevic@gmail.com
