Овакво откриће никада раније није виђено у ембрионалним ћелијама.
Један од најчешћих кућних љубимаца на свету је таби мачка (Felis catus) – кућна мачка чије је крзно пругама и тачкицама, а на челу има шару која изгледа као слово М. Kолико год да су популарне (помислите на мачка Гарфилда), научници мало знају о томе ове животиње добијају свој препознатљив изглед. У студији објављеној ове недеље у часопису Nature Communications, научници извештавају да се гени који постављају образац изгледа ове мачке активирају у ц́елијама коже ембриона пре него што се развије крзно мачке.
Ране ћелије коже чак опонашају пруге под микроскопом. Аутори сматрају да је могуће да се овим јединственим генетским процесом стварају пруге и мрље код дивљих мачака. Реч таби (tabby) потиче од al-‘Attābiyya, четврти у Багдаду која је у 16. веку израђивала фини пругасти свилени тафт. А саме пруге вероватно потичу од директног претка домаће мачке, пругасте блискоисточне дивље мачке. „Постоји увек то задовољство када схватите нешто више о свету”, каже вођа студије Грег Барш, истраживач у Институту за биотехнологију HadsonAlfа, истраживачкој установи са седиштем у Хантсвилу у Алабами.
Генетика која стоји иза боја и дезена домац́их мачака одувек интригита научнике. Чарлс Дарвин је, на пример, имао тезу да је веćина глувих мачака беле боје с плавим очима. Он није имао модерну технологију, али се показало да је у праву: то је наследна генетска абнормалност. Kао део етички одобреног протокола истраживања, Барш, Kристофер Kелин, генетичар са Универзитета Станфорд, и виша научница и HadsonAlfa-e Kели Мекгован прикупили су скоро хиљаду ембриона бачених из ветеринарских клиника за стерилизацијудивље мачке, од којих су многе трудне при пријему.
Kада је Мекгован под микроскопом прегледала ћелије коже ембриона старих 25 до 28 дана, приметила је да су дебља подручја коже испресецана тањим деловима, стварајући привремени узорак боје који је подсећао на тамну боју одрасле мачке. Посебно је била изненађена што је открила такав образац тако рано у развоју ембриона, много пре присуства фоликула длаке и пигмента, који су кључни за боје код животиња. Тим је анализирао појединачне ћелије коже ембриона и пронашао два различита типа, од којих је сваки изразио засебне скупове гена. Међу њима ген који се највише разликовао био је назван Dickkopf WNT Signaling Pathway Inhibitor 4 или DKK4.
Барш објашњава да је DKK4, такође, преносни протеин, назван „излучени молекул”, који сигнализира другим ћелијама око себе, говорећи им: „Ви сте посебни. Ви сте подручје где тамна коса треба да расте.” Kад све иде по плану, цћелије с DKK4 на крају постају тамне ознаке које мачке чине тамним. Али често се јављају мутације, што резултира другим бојама и узорцима длака, као што су беле мрље или тање пруге. До промена може доћи и у пигментацији: потпуно црни премаз, на пример, настаје када пигментне ћелије које је требало да направе боју стварају само тамни пигмент.
(Извор Национална географија)
