На једном скупу у Краљевском научном друштву добацио је наглас Фреду Хојлу, у то време најчувенијем британском астрофизичару, да је начинио грешку у средини веома дугачког прорачуна. „Како то знаш?”, упутао га је изнервирани предавач. „Тако што сам то израчунао у својој глави”, узвратио је Хокинг пред братством врхунским научника.
Стивен Хокинг (62) признао је недавно, пред стотинама космолога, астрофизичара и физичара, да је био готово три деценије у заблуди верујући да из „црне рупе” не може ништа да се измигољи, па ни трачак светла.
Двојици супарника, Џону Прескилу и Кипу Торну, који су тврдили супротно, јавно је намирио опкладу. Из непојамно згуснутих просторновременских тачака, мрвица по мрвица, истичу подаци. Информација је неуништива, ништа је не може заувек избрисати, чак ни најснажнија „свемирска дробилица”.
Некад „несташни дечко”, данас времешни владар на трону космологије сам себе је, у истом трену, и свргао и уздигао.
Пустош у животу
Ко је, дакле, Стивен Хокинг, чије изјаве одјекују у ударним ТВ вестима и на првим новинским страницама? У глави васцела васељена, у животу – пустош, укратко су га описали песничким излетима склони новинари.
Рођен је 8. јануара 1942. године, тачно три века после смрти Галилео Галилеја. Још у најранијем детињству није прихватио да буде као остали, што ће га – и у спољашњем изгледу и у мисаоном погледу – видљиво издвајати. Првог дана у обданишту двоипогодишњи малишан непрестано је плакао, па су родитељи морали да га испишу.
Седамдесетих, иако прикован за колица,
стигао је до најкрупнијег открића, Хокинговог зрачења,
којим „црне рупе”, у ствари, испаравају и ишчезавају.
Године 1979. засео је у столицу Исака Њутна, јер су га изабрали
за професора математике на Кембриџу.
Вршњаци у школи називали су га бубалицом, иако се по успеху у одељењу налазио у средини. „Моји школски задаци били су неуредни, а рукопис је наставнике бацао у очај. Али, другови су ме прозвали Ајнштајном, видећи у мени, вероватно, и наговештаје нечег бољег”, записао је доцније.
Отац је много држао да тога да се син упише на Оксфорд или Кембриџ, што је овај испунио у седамнаестој, нашавши се на првој години међу студентима од којих је већина одслужила војску. Последње године студија запазио је да му покрети постају неспретни, а убрзо је установљено да болује од моторичке нервне болести или Лу Геригове болести. Лекари су предсказали да ће живети само две године!
„Сазнање да болујем од неизлечиве бољке која ће ме усмртити за неколико година, запрепастило ме је”, присећа се Хокинг. „Како је тако нешто могло да ми се догоди?” Запао је у очај, из којег га је извукла давнашња пријатељица Џејн Вајлд, с којом је ступио у брак. Све теже је исписивао сложене математичке једначине, стога се усредсредио на дочаравање космоса у својој глави.
Фред Хојл (Гети имиџис)
На једном скупу у Краљевском научном друштву добацио је наглас Фреду Хојлу, у то време најчувенијем британском астрофизичару, да је начинио грешку у средини веома дугачког прорачуна. „Како то знаш?”, упутао га је изнервирани предавач. „Тако што сам то израчунао у својој глави”, узвратио је Хокинг пред братством врхунским научника.
Изгубио и глас
Седамдесетих, иако прикован за колица, стигао је до најкрупнијег открића, Хокинговог зрачења, којим „црне рупе”, у ствари, испаравају и ишчезавају. Године 1979. засео је у столицу Исака Њутна, јер су га изабрали за професора математике на Кембриџу. То постављење избацило га је жижу јавности, свака његова изјава, као и недавна, дочекивана је с великом пажљом.
Одувек је гајио необичан смисао за хумор.
Једном приликом амерички туристи су
разгледали Кембриџ, када је један од њих упро
прстом и узвикнуо: „То је Стивен Хокинг!” Кембрички професор сместаје укључио
говорну машину која је изрецитовала:
„Увек ме бркају с тим човеком”.
Неколико година касније написао „Кратку историју времену”, књигу која је продата у 25 милиона примерака. После тога се развео, оставивши супругу и троје деце (два сина и кћерку), због друге медицинске сестре и животне неговатељице, Илејн Мејсон.
Одувек је гајио необичан смисао за хумор. Једном приликом амерички туристи су разгледали Кембриџ, када је један од њих упро врстом и узвикнуо: „То је Стивен Хокинг!” Кембрички професор сместа је укључио говорну машину која је изрецитовала: „Увек ме бркају с тим човеком”.
Са Хомером Симсоном (Википедија)
Синтисајзер који му је одменио заувек изгубљене гласне жице израдио је бивши Илејнин муж. Упркос мноштву хвалоспева којима га засипају на сваком кораку, највише се поноси појављивањем у једној епизоди „Симсонових”, у којој каже: „Твоја теорија о космосу који наликује на крофну веома је занимљива, Хомере. Можда ћу ти је украсти”.
У међувремену је написао ново штиво, „Космос у ораховној љусци”, које је међу најтраженијима на свим меридијанима. Многи га пореде са Албертом Ајнштајном. Ни беспомоћнијег човека, ни блиставијег мислиоца.
Станко Стојиљковић
(Извор Политика, 2004)
