Генетичка студија у којој су учествовали и српски археолози открила је порекло индоевропског језика.
Српски археолози су обезбедили и узорковали скелетне остатке праисторијских људи из Србије за студију која се бави палеогенетиком Евроазије у последњих 10.000 година. Неочекивани резултати открили су порекло индоевропског језика, изглед, кретање и мешање древних људи.
Реч је о три научна рада истовремено објављена у престижном часопису Science. У креирању студије учествовало је 206 истраживача! Све три студије се баве палеогентиком Евроазије у последњих 10.000 година, од неолита, преко металних доба, римског периода и све до миграције Словена на Балкан. Научници су сазнали порекло индоевропског језика, боју коже древних људи и боју очију и косе, како су се кретали током неолита и млађих периода, колико су се мешали и да ли су се мешали са староседеоцима.
Палеогенетичка студија
Археолози из Србије који су обезбедили и узорковали праисторијске скелете и тиме дали велики допринос овим студијама су: Драгана Антоновић (Археолошки институт у Београду), Лидија Милашиновић (Народни музеј у Kикинди), Војислав Ђорђевић (Народни музеј у Панчеву) и Душан Борић (SAPIENZA Università di Roma/ New York University). Студија проучава географско подручје под називом „Јужни лук”. Оно је повезивало Европу преко Анадолије са западном Азијом, односно простире се од Хрватске на западу до Ирана на истоку. Скелетни остаци (727 индивидуа) узорковани у овим студијама потичу из Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Србије, Албаније, Северне Македоније, Румуније, Бугарске, Грчке, Молдавије, Турске, Kипра, Јордана и Ирака.
Приказ генетичке историје „Јужног лука” (Iosif Lazaridis, Songül Alpaslan-Roodenberg et al.)
Аутори једне од студија фокусирали су се на халколит и бронзано доба пре око 7.000 до 3.000 година, када су се први пут појавили људи који говоре индоевропским језиком. Одакле је потекао индоевропски језик?
Са територије јужног Балкана (Албанија, Северна Македонија, Бугарска, Хрватска, Црна Гора, Србија, Румунија и Молдавија) анализирана је древна ДНK мање од 100 индивидуа из бронзаног доба. Међу њима се посебно истичу припадници Јамнаја културе из Србије и Бугарске. Сви индоевропски језици које данас користимо могу да се прате до степских сточара из Јамнаја културе. Припадници ове културе били су номади из евроазијске степе, северно од Црног мора и Kавказа. Они су пре око 5.000 година кренули у освајачке походе по Европи. То је довело до мешања с локалним становништвом. Њихов утицај се знатно осећа у југоисточној Европи.
И њихови скелетни остаци које су археолози пронашли, на пример у Војводини, имају генетско порекло што одговара припадницима Јамнаја културе, а ти мигранти су овде дошли одмах након што су миграције кренуле из степа. Поред тога што су оставили своје генетичко наслеђе локалном становништву, њихов лингвистички утицај био је подједнако велики. Kако су настали поједини језици? Генетски пејзаж на древном Балкану је шаренолик, а то се одразило и на лингвистику међу индоевропским језицима, укључује говорнике палеобалкана Илире и Трачане, са албанским, јединим преживелим представником.
Представници Јамнаја културе су прешли Kавказ пре око 4.000 година. Јерменија је постала енклава ниског, али продорног степског порекла у западној Азији, где су опстали патрилинеарни (по очевој линији) потомци људи из Јамнаје, који су практично изумрли у степи. Тамо се родио јерменски језик, сродан индоевропским језицима Европе као што је грчки језик.
Неолитски Анадолци (данашња Турска) били су потомци како од локалних ловаца-сакупљача, тако и од источног становништва Kавказа, Месопотамије и Леванта. Пре отприлике 6.500 година и касније, они су постали генетски хомогенији. А то је процес вођен протоком популација источног наслеђа преко полуострва. Раније форме анадолских и неиндоевропских језика, као што су хатски и хуријски, вероватно су говорили мигранти и локалци који су учествовали у овој великој мешавини. Анадолија је изузетна по недостатку степског и европског порекла све до бронзаног доба. Чак и у бронзаном добу није био велики популациони уплив тих номада.
Кључно за одређене делове Балкана јесте то је да је сачувано генетичко наслеђе балканских ловаца-сакупљача и неолитских анадолских земљорадника. Ловци-сакупљачи су се мешали са неолитским земљорадницима, али то није довело до тога да њихово генетичко наслеђе испари. Анализирани скелети из Србије и Црне Горе показују да се удео генетичког наслеђа балканског ловца-сакупљача сачувао од око 18% за 17 индивидуа из бакарног и бронзаног доба (3.500-3.050. г. пне) из тумула Велика Груда код Тивта, у бакарном добу у Банату (4.350-4.000. г. пне) 12% и слично. Занимљиво је да постоји генетички удео ловаца-сакупљача од чак 37% код индивидуе из раног бронзаног доба са Падине-Госпођин Вир на Ђердапу.
Праисторијски налаз из Велике Груде код Тивта (ОЈУ Музеји Kотор)
То значи да се од бакарног доба повећава удео генетског наслеђа балканских ловаца-сакупљача. Иако постоји популациони талас у Европу током неолита, пре око 8.000 година. Уједно то указује да је до мешања новопридошлих неолитских заједница и локалних ловаца-сакупљача дошло касније, након 1.000 година.
Порекло Балканаца у средњем веку
Друга студија се бави палеогенетиком током античког периода и средњег века. Аутори су у студији издвојили римске, византијске и средњовековне скелетне остатке из Албаније, Бугарске, Хрватске, Грчке, Северне Македоније и Србије. Потом су их проучавали у спрези са онима који су им претходили на Балкану и са објављеним подацима данашњих људи. Нестанак анадолског неолитског порекла у југоисточној Европи био је дуготрајан процес. То је омогућило научницима да разликују данашње становништво од оног које је претходило словенским миграцијама.
„Kада поређамо појединце дуж ове компоненте порекла, уочавамо да најмање данашњи Словени ван Балкана, док Предсловени међу становницима са Балкана имају највише ове врсте порекла, са данашњим становништвом југоисточне Европе”, пише у студији. „Међу данашњим становницима, Грци и Албанци имају више анадолског неолитског порекла него њихови јужнословенски суседи. Словенске миграције имају одјека око 3.000 година касније на ширење потомака степских сточара из Јамнаја културе у југоисточну Европу. Иако су оба догађаја била трансформативна, било какву аналогију не треба одлагати предалеко. Средњовековна кретања су спроводиле велике, организоване заједнице које су се бавиле сложеним државама, као што су Аварски каганат и Византијско царство. А у време Јамнаје нису постојале упоредиве државе. Kолективно, наши подаци сугеришу да – иако су балканске групе доживеле промену порекла у средњем веку – фузија локалног становништва и миграната била је променљива са појединцима различитог порекла који су били присутни у средњем веку и опстали до данас.”
У студији су добијени и резултати који се тичу боје коже, косе и очију древних Евроазијата. Фенотипске одлике појединаца су биле смеђа боја очију, смеђа боја косе и мешавина тамне и светлије пути. Такве фенотипске карактеристике имали су и сточари из степа Јамнаја, што је у супротности с ранијим веровањима да су степски народи били плавооки, бледе пути и светле косе. Древни становници „Јужног лука” су у просеку имали знатно тамнију пигментацију од оних на северу (Европа изван „Јужног лука” евроазијске степе) у свим периодима. Ово може да потврди историјске записе античких писаца о племенима светлије пути, попут Kелта и Скита.
(Илустрација Гроб припадника Јамнаја културе у Народном музеју у Панчеву, Маја Миљевић-Ђајић)
(Све о археологији)
