Не сме заборавити да су и генијалци људи, а да је људски грешити. Нико није имун на погрешно закључивање и неправилно расуђивање. И генијални људи су наследили систем вредности, можда неки сами изградили, традицију и религију, а све то зависи од њиховог времена и средине.
Проф. др Мирко Вујошевић
„Колико год се човечији ум старао да уз помоћ оруђа
постигне идеалан циљ, никада неће наћи
изум лепши, лакши и бржи од изума природе, јер
у њеним изумима нема ничег недостајућег
и ничега сувишног”. (Леонардо да Винчи)
Ове речи једног од највећих генија у историји човечанства, по многима баш највећег, подстакле су ме на размишљање које сам записао. Дао сам себи слободу да мислим како ја хоћу, другачије, и храброст да то изнесем.
Леонардо да Винчи полази од тога да постоји циљ и да оно што се створи, што је остварено, може бити савршено, идеално. То значи да се савршенство може доказати. За доказ су потребни јасни критеријуми да би се разликовало идеално од оног што није. Да би се разликовало лепше од мање лепог, лакше од тежег, брже од споријег. Ту је по, Леонарду, природа надмоћнија од човечијег ума и оруђа којим човјек располаже. То тврди неспорни геније.
Ако којим случајем мислимо другачије од тврђења великана, имамо ли смјелости и слободе да улазимо у расправу а њима? Поготово са исказом који је на нивоу убјеђења, веровања, скоро религије? Исказом који је, можда, сублимат богатог искуства и огромног знања изузетно даровитог човека. Како да прикупимо храброст да бисмо ушли у окршај са, модерно речено, неприкосновеним шампионом?
Подсећам на Волтеров методолошки императив: „Дефиниши своје појмове ако желиш да разговараш са мном”, и свестан сам да није могуће дати коначна одређења за појмове из наслова. Ево неколико напомена.
„… а небо ме држи”
Слобода је вечна тема филозофа, један од појмова којим су се они непрекидно бавили, од почетака цивилизације до данашњих дана. О њој је написано толико књига, есеја, песама, анегдота, изрека да се поставља питање да ли је остало ишта у вези с тим појмом а да већ није написано и више пута казано.
С ким то треба да се бори човек
за своју слободу у размишљању?
Ко му брани да слободно мисли и
размишља у себи и за себе? Ко му
је највећи и најљући противник?
Да ли му ико може забранити да
слободно размишља?
Слобода има разних. Овде се ограничавам на разматрање слободе коју треба да освојимо и имамо у свом размишљању. Додатно, ограничавам се на размишљање као личну активност, као мисаони процес који обављамо сами са собом и који не морамо да износимо или намећемо иком другом. Дакле, овако схваћена слобода у размишљању не обухвата слободу у изношењу ставова, па се на први поглед чини да је она неограничена. Сматрам да то није тако и да ојачати себе у слободи размишљања представља један од битних задатака човека који жели да буде свој.
Став који је безброј пута поновљен и са којим се већина слаже јесте да се слобода не поклања. За њу се треба изборити.
С ким то треба да се бори човек за своју слободу у размишљању? Ко му брани да слободно мисли и размишља у себи и за себе? Ко му је највећи и најљући противник? Да ли му ико може забранити да слободно размишља? И да ли је уопште смислено постављати претходна питања?
Одговори на ова питања су добро познати: највећи противник човеку у освајању слободе је сам човек. Поруку нам је оставио Талес Милећанин преко записа у храму у Делфима: „Упознај самог себе”.
Читаво наше духовно наслеђе и развој, све оно што смо на неки начин наследили и што смо својим трудом стекли, намеће нам релативно чврсте обрасце размишљања. Наша култура, традиција, религија и образовање формирају оквире који нас држе и помажу нам да се боље сналазимо у средини у којој делујемо. „Земљом ходим а небо ме држи”, био је омиљени мото Милића Мачванина. А управо ти оквири, колико год потребни и практично важни да се земљом може ходати, могу да нам ускрате слободу у размишљању.
Слободу у размишљању нам ограничава и сама помисао да ћемо неку неуобичајену идеју можда и случајно изнети пред другима па да због тога будемо осуђени на ломачу, попут Ђордана Бруна, или да се суочимо са оштром критиком која прети да пређе у свађу како то бива у балканским крчмама, а најгори исход био би притајени подсмех и ругање иза леђа. Тако није непријатељ слободе у размишљању само у нама, он је и у околини која јаче од појединца чува устаљене форме, истине и веровања, често преко изрека, пословица, цитата.
Ако желимо да се усавршавамо у слободи размишљања, треба да ојачамо своју вољу и снагу. То постижемо снажењем своје личности, самопоштовања, самоуверења, храбрости, смелости, увећањем своје снаге да постављамо веће и теже достижне циљеве, с једне стране, и учењем, ширењем својих знања, вештина, умећа, образовањем, односно, усавршавањем ради постизања тих циљева, с друге. А богаћење нашег сазнања и усавршавање сопствене личности остварујемо управо ослањајући се на наслеђе, на резултате мудрих људи, горостаса којима се трудимо попети на рамена да бисмо били на што вишој коти и што даље видјели и досегнули.
Савршеније од природе
Због неприкосновености генија сасвим је уобичајено да беспоговорно и без икакве сумње, а камоли противљењем, прихватамо ставове који можда нису истинити или нису у складу с нашим сазнањем, моралним или личним естетским схватањем. Неслагање с неким цитатом, који је толико познат да је скоро стекао статус народне изреке, тражи слободу у размишљању појединца, његову одважност и смелост. То је поготово важно када су у питању естетски судови. Ретки су људи који смогну храбрости да се одупру савременим главним струјама и ауторитетима што намећу схватања лепог и модерног у естетици.
Никако не желим да порекнем
чињеницу да у природи постоје
производи које човек није у стању
ни да схвати, ни да их објасни, а
камоли да их створи, и који
су вечита и недостижна тајна.
Наглашавам да се не сме заборавити да су и генијалци људи, а да је људски грешити. Нико није имун на погрешно закључивање и неправилно расуђивање. И генијални људи су наследили систем вредности, можда неки сами изградили, традицију и религију, а све то зависи од њиховог времена и средине.
Враћам се сада наведеној Леонардовој изреци уз напомену да су сличне изјаве давали многи генијални људи. Мислим да се ти ставови могу оповргавати. Тврдим да је човек створио и ствара производе које су према својој намени савршенији од оних који се могу наћи у природи. Овом тврдњом никако не желим да порекнем чињеницу да у природи постоје производи које човек није у стању ни да схвати, ни да их објасни, а камоли да их створи, и који су вечита и недостижна тајна. Али треба ли их сматрати савршеним само зато што су за човека неухватљива тајна?
Да је човек створио машине, оруђа како је то рекао Леонардо, које имају разумну сврху, јасан циљ или намену, а по својим могућностима у остваривању постављених циљева или задатака, неупоредиво су боље од оног што је у природи са сличном наменом створено, навешћу само пар примера. Снага за ношење терета машина неупоредива је са снагом бића у природи која сврсисходно обављају сличне задатке.
Обичан, мали аутомобил, има 50 коњских снага, а нуклеарну подморницу покрећу генератори снаге веће од 500.000 коњских снага. Ништа ни приближно толико јако, а са човековог аспекта сврсисходно, не постоји у природи. Колико је пута бржи авион од сокола? И да ли су лепши тунели које праве човеком створене механичке кртице, чак и кроз најтврђе стење брда и планине, од тунелчића које праве кртице и кваре травњаке викендашима?
Неко ће рећи да се на земаљској кугли крећу континенти и да су снаге тих покретача неупоредиво веће од снаге свих машина које је човјек створио. А о снази сунца да не говоримо. То је тачно, али рационални човеков ум не схвата смисао окретања ни електрона ни планета па како може да тврди да се тако нешто обавља на најлеши, најбржи и најлакши начин. Та тврдња је израз веровања, а не проверљиве истине. Оцене да је нешто лепо, брзо и лако даје човек, оне се односе на његове производе и његово поимање света.
Наведени примери су из области физичке, механичке снаге. Слична надмоћност машина које је створио човек у односу на бића која су настала биолошком еволуцијом у природи постоји и када су у питању умне способности које човек себично приписује само себи. Моћи рачунара да обавља рачунске операције, обрађује и чува податке неупоредиво су веће од човечјег мозга. Тамноплави „Ајбиемов” рачунар нокаутирао је светског првака у шаху, Гарија Каспарова, пре тачно 20 година. А перформансе рачунара су у међувремену повећане милионима пута и десетинама милиона пута…
По духовном лику
Каже се да Бог није створио човека по свом лику физичком, како би се то могло закључити по ремек-делу Микеланђела, него по свом лику духовном. Зато је створени постао стваралац и у неким областима показао се бољим од свог ствараоца. Човек је надмашио природу, чак и потчинио својој вољи неке природне силе, делове природе.
Да ли ово наслућује да ће производи човека надмашити свог ствараоца, човека? Не треба чекати да будућност да одговор. Он је потврдан већ данас и већ илустрован примерима. Не само када је у питању физичка снага, што је неспорно, већ када су у питању извесне умне и уметничке моћи.
Где је крај надгорњавању и превазилажењу? Да ли ће најновије машине производити машине савршеније од њих самих? Да ли ће се ту одвијати нека машинска еволуција слична биолошкој еволуцији коју је описао Чарлс Дарвин?
Не треба правити од другог човека
божји лик, не треба му се клањати
нити га служити. Тек ако сумњамо,
како каже Декарт, можемо да
размишљамо, да будемо своји,
а то значи да постојимо.
Као закључак желим да истакнем да цитирање мисли великих умова, генија, имплицитно тражи беспоговорно одобравање што појединцу ускраћује слободу у размишљању. Велики мислилац, стваралац или уметник, несумњиво је створио велико дело које треба проучавати и поштовати. Он се својим умом и умећем издигао изнад милиона других, као Његош који се свестан своје величине захваљивао Богу на дару који је добио. Али велико име не сме да нас спречава да сумњамо у неке од ставова мудрих људи. Не треба правити од другог човека божји лик, не треба му се клањати нити га служити. Јер тек ако сумњамо, како каже Рене Декарт, можемо да размишљамо, да будемо своји, а то значи да постојимо.
На крају, подсећам се пароле: слобода, једнакост, братство. Нисмо једнаки по својим способностима. Али имамо једнака права на сопствена схватања, просуђивања, размишљања. Прихватање начела о једнакости међу људима, дакле, додатно нас ослобађа од предрасуда и снажи у слободи у размишљању. При томе треба да смо свесни да сопствено размишљање може да буде неистинито или лоших намјера, а да то сами не увиђамо.
Другим речимо, слобода у размишљању може бити и јесте ризична. То је ризик да се погрешно закључи или процени. Лакше ћемо се суочити са таквим ризиком ако рачунамо на хуманост и љубав, односно братство које нам искрено помаже да се оснажимо у врлини и знању. У том смислу, морамо да се уздамо у критику која доробнамерно може да нам укаже да ли смо на правом путу или смо, можда, залутали.
