Један од највећих живих ауторитета науке, Мартин Рис (познат и по аристократском имену Лорд Рис), сматра да ће наука наићи на непремостиве препреке због ограничења људског мозга. Рис се позива на постљудску интелигенцију као неизбјежну будућност човјечанства. Сматра да ће дарвиновску селекцију замијенити „интелигентни дизајн” – способност или органских постљуди, или суперинтелигентних машина да креирају нови свијет.
Проф. др Предтаг Слијепћевоћ
Један од највећих живих ауторитета науке, Мартин Рис (познат и по аристократском имену Лорд Рис), краљевски астроном и бивши предсједник Kраљевског друштва, ових дана је објавио есеј са интересантним насловом: „Црне рупе су једноставније од шума и наука има своје границе”.
Лорд Рис (Викимедија)
Архитектоника људског мозга иста
данас, као што је била онда када су
наши далеки преци ловили дивље
животиње по саванама Африке.
Тема есеја је будућност науке у свјетлу ограничења људског ума. Укратко, Рис сматра да ће наука наићи на непремостиве препреке због ограничења људског мозга. Рис се позива на постљудску интелигенцију као неизбјежну будућност човјечанства. Сматра да ће дарвиновску селекцију замијенити „интелигентни дизајн” – способност или органских постљуди, или суперинтелигентних машина да креирају нови свијет.
Ограничења мозга
Есеј започиње цитатом Ајнштајнове мисли да је „најнеразумљивија ствар о космосу да је разумљив”. Мартин Рис оправдава Ајнштајнову запањеност капацитетом људског мозга да разумије свијет, али уводи и компоненту опреза. Наиме, људски мозак се мора посматрати у свјетлу еволуције. Нашим далеким прецима мозак није служио да боље разумију космос.
Тек је модерно човјечанство открило способност људског мозга да разумије појаве стране обичној свакодневици: планете, гравитација, квантни феномени итд. Рис наглашава да је биолошка архитектоника људског мозга иста данас, као што је била онда када су наши далеки преци ловили дивље животиње по саванама Африке. Ово је наговјештај да је та архитектоника зрела за промјену, тема којој се Рис враћа на крају есеја.
У овом контексту интересантно је поменути мишљење еволуционог психолога Робина Данбара да је мозак у ствари социјални орган. Наиме, Данбар је познат по хипотези да је драматична експанзија неокортекса, која је Homo sapiensa одвојила од најближих еволуционих рођака, резултат социјалне интелигенције. Са увећањем људске популације број социјалних контаката је драматично повећан. Еволуција је фаворизовала оне чланове популације који су могли да у свој мозак похране и у њему обраде највећу количину социјално корисних информација. Дакле, Ајнштајн је био запањен споредном способношћу људског мозга, коју је Артур Kестлер звао „нежељеним еволуционим поклоном”.
Мајмуни и дарвинизам
Послије предвидљивог увода Мартин Рис улази директно у суштину проблема. Он мисли да ће наука наићи на непремостиве препреке. Сматра да постоје два потенцијална разлога за ограничења науке. Један разлог је релативно једноставан и оптимистичке је природе. Наиме, могуће је да наука може да потпуно разјасни и кодификује неке своје области, као атомску физику на примјер. Другим ријечима, атомска физика може једнога дана да објасни све зацртане задаће и тако дође до тачке са које више нема шта да каже.
На крају есеја постаје јасно да је Рисова
визија „постљудске интелигенције”
суптилнија од класичне АI аргументације.
Међутим, друга могућност много више брине Мартина Риса. Та могућност је везана за границе људског мозга. Рис каже: „Могу постојати концепти, кључни за потпуно разумијевање физичке стварности, којих нисмо свјесни, као што мајмуни нису свјесни дарвинизама или метеорологије. Нека ће објашњења морати сачекати постљудску интелигенцију.”
Рис не саопштава одмах шта подразумијева под „постљудском интелигенцијом”. У свјетлу модерних трендова у науци да се наслутити да је „постљудска интелигенција” нека врста суперинтелигенције базиране на вјештачкој интелигенцији или АI. Међутим, касније у есеју Рис користи аргумент који искључује могућност АI супериорности (видјети доље). На крају есеја постаје јасно да је Рисова визија „постљудске интелигенције” суптилнија од класичне АI аргументације.
Редукционизам
Есеј наставља критиком редукционизма. Према размишљањима већине физичара наше разумијевање природе се може свести на ниво закона физике. Наука је устројена тако да у њеној бази стоје математика и физика. На темељима математике и физике подигнута је зграда модерне науке. За појаве на вишим спратовима зграде објашњења се траже у њеним темељима. Формално име овог приступа је редукционизам.
„Црне рупе” се могу у потпуности
објаснити математиком. За разлику од
њих, биолошка комплексност не може.
Према Рису, редукционизам је дјелимично оправдан, али је ријетко продуктиван на користан начин. Главни проблем је емергентизам. На вишим хијерархијским нивоима настају појаве које се не могу објаснити редукционистичким приступом. Другим ријечима, емергентизам је неухватљив математиком и физиком на начин на који их тренутно разумијемо. Он каже да је астрономија једноставнија од биологије. „Црне рупе” се могу у потпуности објаснити математиком. За разлику од њих, биолошка комплексност не може. У срцу биолошких појава је емергентна комплексност отпорна на редукционистички приступ.
„Црна рупа” (Пиксабеј)
Шума (Пиксабеј)
У неким сегментима есеја Рис не избјегава ни сарказам. Према Рису, скоро сви научници су редукционисти. За њих све се своди на рјешење Шредингерове једначине која одређује понашање система према принципима квантне теорије. Наравно, тачно је да све материјално чине атоми који се повинују законима квантне физике. Али чак и ако једначине попут Шредингерове могу да се ријеше за огромне агрегате атома, као што су жива бића, та рјешења, према Рису, не би представљала просвјетљење за којим научници трагају (за објашњење ове тврдње видјети доље).
Будућа истраживања
Рис предвиђа да ће наука у будућности покушати да прошири границе три територије: „врло ситно, врло крупно и врло комплексно”. Рис је свјестан могућности да се сви неће сложити са његовом визијом да ли је, и како је, помјерање ових граница могуће. Он предвиђа да потенцијална неслагања не морају бити везана само за мањкавости редукционизма, него и за његов став да су могућности људског ума ограничене. Рис каже: „Излажем свој врат овдје – моја увјереност је да постоји граница онога што можемо разумјети”.
Дакле, и људски мозак и његово помоћно
средство, АI, имају иста ограничења.
Рис је критичан и према АI као кључно помоћном средству за помјерање граница науке. „Можда комплексни агрегати атома, без обзира да ли су то мозгови или електронске машине, никада не могу знати све што се може знати о њима”. Дакле, и људски мозак и његово помоћно средство, АI, имају иста ограничења.
Сљедећа Рисова мета је теорија струна као покушај да се објасни „врло ситно”. Ако се редукционистички приступ настави постоји могућност да физика наиђе на нову препреку: разумијевање типова мултидимензионе геометрије коју теорија струна предвиђа. „Физичари можда никад неће разумјети темељну природу простора и времена зато што је математика превише тешка”.
Са Рисовом тврдњом, да постоје границе нашег разумијевања, не слаже се његов бриљантни колега Дејвид Дојч, теоретски физичар и један од пионира квантне компјутације. Према Дојчу, сваки природни процес је израчуњљив, у принципу. Рис се са Дојчовом тврдњом слаже уз ограду да „… способност да се нешто израчуна није исто што и способност да се нешто детаљно разумије”. Да би објаснио свој аргумент Рис у помоћ позива фрактале.
Рис сматра да је будућност науке у
симбиози „човјек плус машина”.
На примјер, Манделбротов скуп се описује алгоритмом који „стане у неколико линија”. Али, ниједно људско биће коме је алгоритам дат на увид, не може визуализовати компликоване примјере фрактала, као што може визуализовати квадрат или круг.
Манделбротов скуп (Википедија)
Завршни дио есеја је посвећен „постљудској интелигенцији”. Рис сматра да је будућност науке у симбиози „човјек плус машина”. Ово је цитат мисли Гарија Kаспарова према коме је симбиоза човјека и машинске интелигенције јача него појединачне симбиотске компоненте. Рис наводи примјере гдје ова симбиоза може да буде продуктивна. На примјер, компјутерске симулације могу бити продуктивније него експерименти у случају науке о материјалима, или инвенције нових лијекова.
Новим свијетом ће доминирати
„интелигентни дизајн” – способност
нових људи са промијењеном архитектоником
мозга, или „органских постљуди”, да
креирају свијет независан од природе.
Неизбјежна тема је могућност да ће интелигентне машине једнога дана квалитативно превазићи могућности људског интелекта и постати свјесне. Рис не жели да улази у филозофске расправе попут ове, осим констатације да се ради о „живој контроверзи”.
На крају есеја Рис се враћа на могућност коју је поменуо на почетку. Наука може бити у стању да промијени архитектонику људског мозга (биоинжењерство + АI) и тиме га подигне на ниво виши од онога који је био доступан нашим прецима.
Према Рису, ова могућност, ако се икада деси, наговјестиће крај дарвиновске природне селекције као кључног биолошког принципа и рађање једног новог свијета. Новим свијетом ће доминирати „интелигентни дизајн” – способност нових људи са промијењеном архитектоником мозга, или како их Рис зове „органских постљуди”, да креирају свијет независан од природе. Алтернативна могућност је да ће људе у свијету „интелигентног дизајна” у потпуности замијенити интелигентне машине.
Рис завршава есеј констатацијом да смо у илузији ако мислимо да имамо приступ пуном разумијевању физичке реалности. Исте енигме о свијету које муче нас, мучиће и наше далеке потомке.
Закључак
Есеј Мартина Риса је својеврсно упозорење неограниченом оптимизму модерне науке. Људски ум има границе које никада неће моћи да превазиђе. Ово је рекапитулација онога што су знали старогрчки филозофи. Према њима наука је процес учења коме нема краја. Полазили су од претпоставке да не знамо, и да вјероватно никада нећемо знати довољно о себи и свијету. Само богови могу да имају истинско знање о свијету. Нама преостаје да проширујемо властите видике кроз филозофију, геометрију, математику, астрономију, музику.
Уколико је тачна Рисова теза да је људски мозак ограничен, поставља се питање да ли је визија науке, коју најумнији научници данашнице трасирају, безбједна за човјечанство. У том смислу није тешко предвидјети да би хипотетички сусрет Хераклита или Аристотела са Стивеном Хокингом, на примјер, обиловао полемиком и вербалним варницама. Готово сигурно би Хераклит и Аристотел Хокингу поставили питање слично овоме: Да ли сте сигурни да природу разумијете довољно добро да бисте је могли мијењати на безбједан начин?
Мартин Рис не улази у биолошке проблеме „постљудске интелигенције” вјероватно зато што није биолог. Његов еминентни колега биолог, Едвард О. Вилсон, човјекову природу је изразио једноставном биолошком формулом. Homo sapiens = дио светац : дио грешник. Другим ријечима, ми смо комбинација најбољих и најгорих биолошких особина. Ако нашој токсичној биолошкој природи стоји на располагању могућност радикалне технолошке промјене свијета који нас окружује, онда имамо оправдан разлог за дубоку забринутост. Ову забринутост је много боље од Мартина Риса изразио нобеловац Еуген Вигнер у класичном есеју из 1950. године.
Моја књига, „Светац и грешник”, у издању „Академске књиге” из Новог Сада, јесте покушај биолога да обради проблем двојности људске природе и наше технолошке будућности.
Светац и грешник
„Kако злоупотребљавамо науку и будућност човјечанства”, Академска књига, Нови Сад, У књижарама у другој половини јануара 2018.
