Пре пар дана, на онлајн фестивалу техно-уметности портала Ars Technica приказан је кратки СФ филм Zone Out, који је режирао Бењамин, режисер без презимена (или имена, ако вам је драже), у ствари, вештачка режисерска интелигенција.
Горан Станковић
Цео филм је режирао, сачинио сценарио и дијалоге и „снимио” Бењамин на основу другоразредних СФ филмова из средине прошлог века, пред зеленим платном глуме троје „извршиоца глумачких задатака” уз софтвер реконструкције видео снимака, а пре и у позадини свега је програм који су написали режисер Оскар Шарп и AI-истраживач Рос Гудвин.
Бењамин је имао 48 сати за „снимање” филма, а оно што је урадио јесте да је прегледао серијале филмова из јавног домена, изабрао поједине сцене и заменио оригиналне глумце снимљеним ликовима, написао сценарио и „режирао” филм. Kоначан резултат је шармантна глупост, забавна шестоминутна бесмислица, гротескни и бизарни ренгенски снимак нељудског ума. Неким коментаторима овај филм је највише личио на сцене из филмова Дејвида Линча, и не могу се одупрети томе да су скоро у праву.
Нешто озбиљнија последица развоја
вештачке интелигенције у филмском
послу је усавршавање софтвера за замену
лица и изгледа људи у видео материјалима.
Надреална драматургија без исходишта и разјашњења, сталне и застрашујуће метаморфозе глумаца и амбијента, пандемонијум чудовишта које рађа разум (ванљудски, код овог филма, да, али – свеједно), банални и апсурдни дијалози налик свађи сумасишавших, али у којима као да постоји неки непрозирни смисао, све то смо гледали у недавном наставку „Твин Пикса”.
Али постоји још нешто везано за овај филм – неколико узнемирујућих слутњи.
На првом месту – не смемо заборавити скорашњи дигитални наук. „Фејсбук” је започео постојање 2004. године као начин на који су Марк Закенберг и дечки хтели да мувају колегинице. Ни једно српско пунолетство касније, био је „саслушаван” у Kонгресу САД због угрожавања основа данашње цивилизације.
Занемарљиве су наивне натукнице да ће AI режисери и виртуелни глумци довести филмску индустрију до краја. Далеко смо од тога, колико год веровали технологији. Нешто озбиљнија последица развоја вештачке интелигенције у филмском послу је усавршавање софтвера за замену лица и изгледа људи у видео материјалима.
Доста се буке подигло око измене снимка Барака Обаме из 2017. године. И овде су ограничења технологије толико очигледна, у овом филму намерно условљена роком од два дана компјутерске обраде, да ни много већа рачунарска снага (још увек) не може да се избори са уверљивим ремонтирањем снимљеног.
Ипак – овде смо већ на терену реалних параметара утрошеног времена, рачунарске снаге и новца, а пре свега усавршавања софтвера. Забавнија страна ове приче везана је за коришћење ове технологије у – порно индустрији, скорашњем порасту тзв. deepfakes, лажних порнића створених променом лица на телу глумаца у „филмовима за одрасле”.
Она озбиљна страна везана је за усавршавање технологије и алата за промену видео снимака и њихово коришћење у „озбиљне“ сврхе, у политици, као у случају Обама, и медијима, што би условио даљу ерозију валидности информација, где би се на лутрији нашла основна јединица данашњих медија – видео снимак. Уношење сумње у реалност виђеног, видео-троловање, видео-лажне-вести оборили би ионако сумњив информативни статус телевизије и интернета.
Усавршавањем и поједностављивањем
тих дигиталних „рендера” стварају се
потенцијално опасне друштвене
ситуације и отварају простори
најразноврснијим манипулацијама.
Најважнија стрепња заправо потиче из – прошлости. Технологија стварања виртуелног глумца или дигиталног клона позната је још из деведесетих и најпознатијег примера – креирања лика Брендона Лија у филму „Врана” из 1994. године. Усавршавањем и поједностављивањем тих дигиталних „рендера” стварају се потенцијално опасне друштвене ситуације и отварају простори најразноврснијим манипулацијама.
И опет смо на терену феномена „Фејсбука”– забаве која је врло брзо прерасла у смртно озбиљно питање функционисања данашњег друштва. Ако је „Фејсбук” угрозио приватност и појавност појединаца на нету, развој The Crow техологије фалсификовања стварности угрозио би саме њене темеље, њену „онтологију”, рекли би филозофи.
Овде не бих ни помињао ону врхунску потенцију оваквих истраживања – стварање вештачке интелигенције. Kомплексност ове „технологије 21. века” не би задовољио простор ништа мањи од каквог огранка Борхесове библиотеке.
Ништа што долази из главне индустрије забаве нашег времена не треба узели олако. Филмска забава проткана огромним новцем и политичким утицајем озбиљна је ствар. Уколико и није реч о визионарству, наслућивању лика ствари које долазе, Холивуд је огледно поље за многе нове технологије манипулације стварношћу.
Филм Zone Out може се видети на овој адреси: https://www.youtube.com/watch?v=vUgUeFu2Dc
