Наш мотак, а да смо тога свесни, прати проток времена као неки скривени сат; омогућујући да се усредоточимо на друге ствари, а не да константно пазимо колико смо изгубили сати. То се догађа аутоматски, али не доследно. Перцепција времена у мозгу може флуктуирати, при чему се чини да се неки тренуци растежу или скупљају у односу на објективну секунду.
Иако ти набори у времену могу бити искривљавање стварности, када је занимљиво, чини нам се да време пролази брже, а када нам је досадно, оно се зна отегнути у бесконачност. Технички гледано, та перцепција не долази само из главе. Према новом истраживању, на њу утиче и наше срце. „Откуцаји срца одређују темпо перцепције времена. Време је димензија свемира и темељна основа за искуство нас самих. Наше истраживање показује да се искуство времена из тренутка у тренутак синкронизује и мења с дужином откуцаја срца”, рекао је психолог Адам K. Андерсон са Универзитета Корнел, а преноси Science Alert.
Ове варијације у перцепцији времена су нормалне, и могу бити адаптивне природе. Претходна истраживања су, такође, показала да наше мисли и емоције могу искривити осећај за време. Примерице, Андерсон и колеге су у пређашњој студији открили да нам се чини да вожња возом у виртуелној стварности траје дуже ако се у њему налази више путника. Но претходна проучавања су се, углавном, фокусирала на перцепцију релативно дугих временских интервала, па су занемаривала како животни пешчани сат доживљавамо непосредно у одређеном тренутку.
Научници су сада потражили повезаност перцепције времена и телесних ритмова, с фокусом на природне флуктуације откуцаја срца. Ангажовали су 45 студената с Корнела од 18 и 21 године, с нормалним слухом и без историје болести срца. Електрокардиографијом (EKG) су пратили активности срца у милисекундама и повезали EKG с рачунаром који је репродуковао кратке тонове за сваки откуцај. Сваки тон је трајао 80 до 180 милисекунди. Након што су чули један, испитанике су замолили да наведу да ли је трајао дуже или краће од осталих. Субјекти су перципирали тонове дужима када су им претходили краћи откуцаји срца, а краћима када су тонови следили дуже откуцаје.
„Наш мозак користи откуцаје срца као ритам за осећај пролазности времена. А то није линеарно – тај осећај се стално смањује и продужује”, објаснио је Андерсон. Иако срце може снажно утицати на перцепцију времена у мозгу, оно је и двосмерна улица. Наиме, када су испитаници чули тон, усмерили су пажњу на звук, што је заузврат променило откуцаје срца и прилагодило њихов доживљај времена.
Чини се да срце помаже мозгу да ради делотворно са ограниченим ресурсима; утичући на то како доживљава пролазак времена у најмањим размерама и у временским периодима који су прекратки за свесне мисли или осећаје. Истраживање под насловом Wrinkels in subsecond time perception are synchronized to the heart објављено је у часопису Psychophysiology.
(Индекс)
