Знатни фискални вишкови нису били резултат промишљене економске политике, већ пропуста да се у годинама ниских каматних стопа инвестира у чисту енергију, критичну инфраструктуру и две кључне технологије будућности: батерије и вештачку интелигенцију.
Др Јанис Варуфакис
Тешко је признати да се економија ваше земље распада и да вас ваши лидери деценијама обмањују да је ваш тешком муком стечени животни стандард заслужен и безбедан. Тешко је предати своју будућност у руке равнодушних странаца и схватити да Европска унија којој сте веровали све време нешто скрива од вас. Да вас европски партнери од којих очекујете помоћ третирају као лењивца и штеточину. Да економске елите у вашој земљи и ван ње непрекидно одлажу њен опоравак. Да сте принуђени на дубоке и болне резове који не воде променама набоље.
Ми у Грчкој ово добро разумемо. Доживели смо то почетком 2010. Данас је Немачка изложена сличним понижењима. Иронија је у томе што у читавој Европи управо Грчка најбоље разуме колико Немачка то није заслужила, јер је њена невоља последица заједничког, европског неуспеха. И да нико, а најмање напаћена Грчка, југ Италије, Шпанија и Португалија (или PIGS, како су нас некада звали) – нема разлога да се радује њиховим мукама.
Дубоке промене у Немачкој су производ економског модела који се заснивао на ограничавању раста плата, јефтином руском гасу и напредним технологијама у машинској индустрији – нарочито производњи мотора са унутрашњим сагоревањем. Такав модел је Немачкој осигуравао високе трговинске суфиците у 4 фазе послератног развоја: у периоду Бретон Вудса, економског система успостављеног под надзором Сједињених Држава којим су установљени фиксни курсеви валута и отворен приступ тржиштима Европе, Азије и Америке; затим, после Бретон Вудса, у периоду јединственог европског тржишта које се показало као веома уносно за немачке извознике; поново после увођења евра, када су немачке робе и новац преплавили периферију Европе захваљујући систему кредитирања купаца, и коначно када је глад Kине за готовим производима и полупроизводима из Немачке неутралисала пад тражње на југу Европе услед кризе евра.
Немачки грађани почињу да се мире с пропашћу старог економског модела и откривају велику лаж коју им њихови лидери понављају већ три деценије. Знатни фискални вишкови нису били резултат промишљене економске политике, већ пропуста да се у годинама ниских каматних стопа инвестира у чисту енергију, критичну инфраструктуру и две кључне технологије будућности: батерије и вештачку интелигенцију. Зависност Немачке од руског гаса и кинеске тражње није била дугорочно одржива. То нису минорни проблеми који се дају лако решити.
Тврдње да је немачки модел био компатибилан са европском монетарном унијом такође се показују као лажне. У одсуству фискалне и политичке уније, ЕУ је очекивано натоварила медитеранске државе, банке и корпорације дуговима које није могуће отплатити, што Европску централну банку приморава да бира између одустајања од евра и пројекта трајног прикривања банкротства.
Грађани Немачке то почињу да схватају посматрајући муке Европске централне банке која ће погрешити ако значајније подигне каматне стопе (услед чега би Италија и још неколико земаља имплодирало), а погрешиће и ако то не уради (јер неће успети да инфлацију стави под контролу). Спасавање евра заправо не би требало да буде задатак Европске централне банке, а немачки грађани сада увиђају да су их политичари лагали када су тврдили да њихов економски модел може преживети кризу из 2008. под условом да све земље еврозоне практикују мере штедње. Такође, показало се да је фобија њихових лидера према стимулусима произвела трајни социјализам за олигархе јужне Европе, француске и немачке банкаре и окоштале корпорације.
Оно што се неће опоравити јесте немачки модел: велики део прихода „Фолксвагена” одлазиће у Kину, из које долазе нове технологије за батерије, а огроман део вредности преселиће се из хемијске индустрије у секторе везане за вештачку интелигенцију.
Некада давно они међу нама који су критиковали идеју да свака земља еврозоне треба да постане као Немачка истицали су да немачки модел функционише управо зато што га нико други не примењује. Данас у свету у коме више нема јефтиног гаса и у коме је почео нови хладни рат између Америке и Kине, немачки модел више није одржив ни у Немачкој.
Тачно је да ће се немачки извоз донекле опоравити захваљујући паду евра. „Фолксваген” ће продавати више електричних аутомобила када се обнове ланци снабдевања. БАСФ ће се вратити у форму када се пронађу додатни извори енергије. Оно што се неће опоравити јесте немачки модел: велики део прихода „Фолксвагена” одлазиће у Kину, из које долазе нове технологије за батерије, а огроман део вредности преселиће се из хемијске индустрије у секторе везане за вештачку интелигенцију.
Неки од мојих немачких пријатеља надају се да ће пад вредности евра успети да оживи немачки модел. Али то се неће догодити. Земље ниске штедње са структурним трговинским дефицитима, као што су Грчка или Гана, имаће користи од девалвације. Земље високе штедње, са структурним трговинским суфицитима, неће. Догодиће се само то да ће сиромашни домаћи потрошачи субвенционисати богате извознике, супротно од онога што је Немачкој потребно.
Моја порука немачким пријатељима је једноставна: не вреди жалити за прошлошћу. Превладајте порицање, гнев и депресију и почните одмах да радите на новом економском моделу. За разлику од Грчке, још имате довољно суверенитета да то учините без дозволе кредитора.
Али прво морате разрешити критично важну политичку дилему: да ли желите да Немачка сачува политички и фискални суверенитет? Нови модел не може функционисати унутар постојеће еврозоне. Ако не желите повратак на немачку марку, потребан вам је модел који ће бити уграђен у једну до краја развијену, демократску европску федерацију. Свака друга опција је само наставак велике лажи коју сте управо открили.
(Пешчаник)
