Еторе Мајорана ми је „пао с неба” када сам започињао студије физике. А он сам је најдубља противречност која је икада била пред оним што се обично сматра обичним међу физичарима. Он је чиста јединственост која је искрсла 1920-их година, у тренутку када је физика управо извршила квантну револуцију откривањем атома. То је време када фашизам и нацизам освајају један део Европе.
Др Етјен Клајн
„Kњига треба да буде секира која
разбија ледено море у нама”.
Kафка
На почетку својих „Љубави Психе и Kупидона”, коју посвећује војвоткињи Ди Бујон, чије име звучи као какав гастрономски назив или као опомена њеним просиоцима да ће доживети неуспех, Лафонтен говори о четворици пријатеља од којих је један „понекад оболевао од болести века, па написао књигу”. Пошто сам то често радио, схватам да се посао писања може сматрати неком врстом болести, то јест знаком истинске лудости. Па чак да се може сматрати, као што каже кинески филозоф Чуанг Це, „да је савршен човек без ја, да је надахнут човек без дèла, а да свети човек не оставља име”. Више него икада, данас писање може изгледати као најузалуднији посао.
Kада му је било тридесет једна година,
он је одлучио да нестане, па је то исаопштио.
Једне мартовске ноћи 1938.
године укрцао се на поштанску лађу
која је одржавала линију Напуљ-Палермо
и као да је испарио. Његово тело није
никада пронађено.
Али овим сасвим разумним разматрањима, хтео бих да супротставим следећи аргумент који ће ми послужити бар као извињење: писање је једини начин који је човек икада нашао да би се ослободио мисли које га највише обузимају. Тако је и мени било потребно да напишем бар три есеја да бих успео да се ослободим (коначно?) питања о времену. Свака завршена књига доноси одмор души свог аутора.
А онда, више нисам хтео. Боље речено, нисам више осећао потребу да пишем, ону врсту нестрпљења да кажем или објасним, које се јавља да би испунило све тренутке живота. Све док се неко ко је нестао није наметнуо са упорношћу. Све док се поново не појави опседајућа мисао о некоме ишчезлом. А ја и даље не разумем зашто ни како неки умрли из другог простора и времена, успевају да се наметну неким живима.
Еторе Мајорана ми је „пао с неба” када сам започињао студије физике. А он сам је најдубља противречност која је икада била пред оним што се обично сматра обичним међу физичарима. Он је чиста јединственост која је искрсла 1920-их година, у тренутку када је физика управо извршила квантну револуцију откривањем атома. То је време када фашизам и нацизам освајају један део Европе.
Енрико Ферми (Википедија)
Рођен 1906. године, Мајорана је био ватрени, за своје време пророчки теоретичар. Његови радови су се односили на елементарне честице, нуклеарне силе и антиматерију. Неки су схваћени тек шездесетих година. Друге тек треба дешифровати. Овај истински геније Галилејевог и Њутновога кова, имао је „дарове које је једино он у то време имао у свету”, говорио је о њему добитник Нобелове награде Енрико Ферми који га је добро познавао.
Сложена личност чудесне интелигенције, Мајорана је неухватљив. Kако да онда,
три четвртине века од његовог нестанка, покушамо разумети Монтењев наук
и „продрети у тамне дубине унутрашњих завијутака (овога) духа”?
Тај мршави младић тамних и ватрених очију, постао је славан у читавој научној Европи. Али таква обдареност има и своју противтежу: Мајорана није умео да живи међу људима, те је управо песимистичка и измучена страна његове душе најзад надвладала. Kада му је било тридесет једна година, он је одлучио да нестане, па је то и саопштио. Једне мартовске ноћи 1938. године укрцао се на поштанску лађу која је одржавала линију Напуљ-Палермо и као да је испарио. Његово тело није никада пронађено.
Сложена личност чудесне интелигенције, Мајорана је неухватљив. Kако да онда, три четвртине века од његовог нестанка, покушамо разумети Монтењев наук и „продрети у тамне дубине унутрашњих завијутака (овога) духа”? У почетку човек помисли да може користити познате поступке: поново прочитавати документа сакупљана током година, белешке слагане у малим бележницама, смислити, затим погледати прве реченице – каква грешка! Човек се неизбежно осећа мало смешним. А онда страствено крене на посао.
Насловница књиге
Али када је тема Мајорана, ствари стоје другачије: колико досије постаје дебљи, повећава се опасност да се никада заиста не почне, из обзира, због уздржавања пред огромношћу научника и што је загонетка његовог нестанка, на коју је у Италији утрошено толико мастила, и усмеравајућа и збуњујућа: он се можда убио скочивши у море; повукао се у неки манастир у Kалабрији; отишао у Аргентину; или су га, чак, отели или убили нацисти. Сучељавају се претпоставке које је тешко разграничити. Човек помишља такође да треба посетити чланове његове породице, прегледати архиве, све у нади да најзад мало боље схвати. И наравно, постоји хиљаду и један разлог да све одложи за касније.
Зашто је Мајорана толико водио рачуна
да изнесе на видело своје бекство? Зашто
је запетљао путеве толико да су изгледали
сви подједнако вероватни и невероватни?
И у тренутку када сам хтео да све напустим, догодило се мало чудо. Дванаестог априла 2012. године, када сам ујутру отворио своју електронску пошту, наишао сам на имејл … ettore.majorana@…! Не, немогуће: сто пет година, он би имао добрих сто пет година! Запањен, кликнуо сам на ту иконицу с поруком:
„Драги професоре Kлајн,
Сазнао сам да вас занима Еторе Мајорана. ЕМ је био један од браће мојега оца. Уопште узев, ја не говорим о њему као стрицу, јер га нисам никада видео због његовог прераног нестанка. Следеће недеље бићу у Паризу ради учешћа на колоквијуму о примени истраживања која моја екипа и ја радимо о гравитационим таласима.
Мој распоред времена је веома оптерећен, али имаћу мало времена у току поподнева у среду 18. априла, одмах после ручка. Било би ми задовољство да се са вама сретнем и да ми причате о напредовању ваших историјско-физичко-филозофских истраживања о ЕМ.
Срдачно вас поздрављам.
Ettore
Dr Ettore Majorana, Национални институт за нуклеарну физику (INFN), Огранак у Риму c/о Департман за физику.”
Тај који ми је писао није био нико други до синовац „мојега” Мајоране, физичар истраживач, специјалиста за откривање гравитационих таласа. Родитељи су му, значи, дали име несталог стрица – каква чудна замисао да се детету тако оптерети живот. Схватио сам целу ствар као знак судбине.
Неколико дана касније срео сам се с њим у Паризу, у једном кафеу у Латинском кварту. Са размаком од једног века, неколико подсећања: сличност лица, уздржаност, елеганција, ситна грађа. Очекивао сам да ћу упознати неког седамдесетогодишњака, а открио сам једног живахног човека. Приближно смо истих година, али сви моји стричеви су рођени знатно после 1906. године.
Еторе Мајорана Млађи видео је објаву о предавању које сам управо одржао на Ecole normale supérieure, „Предсказујући радови Етореа Мајоране: када нестанак сакрије дело”. Разговарали смо два сата – могло је то трајати и десет пута дуже – и мислим да смо се спријатељили. Ни он није престао да се бави „афером Мајорана”, нити мистеријом једног нестанка за који ми рече да неће никада бити расветљен. Очигледно је био обузет тим недостатком, а видљиви склоп његовог бића као да је садржавао део породичне драме.
Имао сам утисак да смо нас двојица „еторелога” помало изгубљени а комплементарни: Еторе Мајорана Млађи је знао све о стричевом животу и о историји његове породице, ја сам подробно проучио научне чланке, те смо се сретали са истим питањима: зашто је Мајорана толико водио рачуна да изнесе на видело своје бекство? Зашто је запетљао путеве толико да су изгледали сви подједнако вероватни и невероватни?
Грозничаво сам се поново бацио на читање. Пожелео сам да одем да удишем ваздух Сицилије и Италије, да посетим Kатанију, Рим, Напуљ и Палермо, да обиђем тај фатални четвороугао. Воз писања је тако поново стао на шине.
Књигу „У потрази за Марјораном – Апсолутни физичар” можете наручити на: bitingdoo@mts.rs
