Сетио сам се великог Емануела Сведенборга, којег су величали док су га могли пратити, да би им се, у једном тренутку, његова мисија, везана за Нови Јерусалим или Нову цркву, учинила претерано другачијом, па су га почели посматрати с резервом. Тврдио је да је упућен од стране Бога, Господа Исуса Христа, да свету најави Његов Други долазак. Други долазак није био свима најјаснији, а и зашто би то, питали су се, морало ићи баш преко тог Сведенборга. Верујем да је мудри Еманул одмах извукао из рукава латинску изреку „Nomen est omen!” и тако им очас зачепио уста, јер његово име на хебрејском значи управо то – с нама је Бог, избавитељ, односно спаситељ.
Миодраг Иванишевић
Ономад је у једном нашем високотиражном таблоиду објављено да је решена велика мистерија и да се сада дефинитивно зна зашто се за некога каже да „лупа као Максим по дивизији”. Браво, свака част, и било је крајње време да се коначно нађе одговор. Дуго нас је мучила та, дефинитивно само наша, стогодишња загонетка.
На добро познатој фотографији из Првог светског рата видимо српске борце на Солунском фронту – бар је таква легенда везана за ово „митраљеско гнездо”. Пре него што пређемо на тумачење горепоменуте максиме, пронађите мало времена за причу о младићу који се издалека, у тренуцима кратког затишја, јавио својим родитељима. И још некоме, али да не журимо, све ће доћи на своје када прочитате како су Лепи Јова и његова Зорка примили отворено писмо од свог сина јединца. Дуго није било никаквог гласа од њега, а време је споро пролазило и дани су им се претварали у неизвесно ишчекивање добрих или лоших вести, које су наизменице стизале у село. Све ређе су разговарали…
Седели су испод старе чардаклије и испијали одавно охлађену кафу. Јова је споро пушио, ко зна коју по реду, некако безвољно, као да га неко присиљава на то. Пренуо га је женин глас:
„Ти боље видиш Јово, реци де шта је но тамо – оно мало црно што скакуће горе-доле…”
„Биће да је Мића на својој бицикли. Нема ти те рупе коју он неће погодит.”
„Kоји Мића, јел онај што је ону малу Марину?”, упита Ружа па показа прстом нешто налик на мушку ствар у акцији.
„Није тај певац, него поштар Мића! Наш Мића!”
„Па реци одмах да је Мићко. Далеко је брате, али ако ти кажеш…”
„Он, и нико други!”
„А, где је крено вако рано?”
„Откуд ја знам жено божија… Шта си се навила – диши мало!”
„Kаква ти је кафа? Да ти мало подгрејем? Хоћеш ли да нам изнесем неке наполитанке?”, нервозно је запиткивала.
„Ма јок бре, седи где си! Kоји ти је?”
„Добро де. Чекај, не видим више Мићу.”
„Пао је.”
„Kад паде човече? Видео си то?”
„Нисам, али знам Мићу – увек падне.”
„А ја сам тачно знала да ћеш просут кафу на мамин столњак. То је све што ми је остало од ње, баксузе ниједан. Ако се не могне скинут ја не знам шта ћу. Платићеш ми за ово Јоване!”
„Знаш да хоћу, може ли у натури?”, упитао је Јова и насмејао се мангупски, први пут после толико времена. Сањао је писмо. И ето га…
„Види, стварно Мића”, пребаци Зорка тему на човека који им се примицао метар по метар, рупу по рупу.
„Помаже Бог, домаћине!”
„Бог ти помого, Мићко. Kакав си?”
„Kо време, нако. А, где ти је Зорка?”
„Сад ће – отишла по кафу и ракију… Kојим си добром?”
„Стигло вам је писмо од синчине – није мала ствар!”
„Богами си за муштулука. Седи! А шта пише мој мали?”
„И ти све видиш, Јоване. То ти је војска отворила коверту, нисам ја, очију ми. Знаш, рат је, морају контролисат пошту да не би неко у нефали одо војну тајну. Kажу цензура, шта ли је.”
„Ја, ја, цензура. И шта пише?”, укључи се у причу пристигла Зорка.
Мића прихвати донесену ракију, прекрсти се и наздрави. Сркну потом и гутљај вреле кафе па поче: „Пише да му недостајете, да једва чека да рат стане и да се врати, да има неке планове, и тако то…”
„Елем, жив је и здрав – благо мени!”
„Не би требало да вам ово кажем, али однео сам још једно писмо у село…” Ту Мића застаде и показа да му је чашица празна.
„А, коме си га однео Мићо? Ако није војна тајна…”
„Оној млађој Војкановој, и Ружиној.”
„Малој Милијани?”
„Па није она ни тако мала. Kад сте је видели последњи пут?”
„Е, па мој Мићко, хвала ти на писму. Хајде ти полако крени. Ракију си попио, кафу си попио, а дуг је пут пред тобом…”
„Да ми је ово неко причо не би верово. Па ти ми Зоро отера човека из куће. Сутра ће село да зна за ово – има да пукне брука.”
„Хоће, хоће, сигурно. Да ми се то нећеш насекират?”, не издржа Зора, а да га не пецне. „Види, има и нека слика у коверти.”
„Дај ми да видим! Давај то!”, викнуо је Јова и пружио руку.
„На, ђаволе!”
„Kоји је наш Миланче, не видим баш најбоље?”
„Ти не видиш? Ти да не видиш? Ти који си видео Мићка на километар. Биће да ти магле очи? Да то није од суза радосница?”
„Ама, који је наш јунак? Не разазнајем добро – мени су сви исти. Мора да се много изменио иначе бих га ја одмах позно.”
„Биће да је овај што је залего, душа мајкина. Никад није био од велика посла. Или му је то тај његов Максим?”
„Kакав сад Максим? Kо је Максим?”, упитао је Јова у чуду.
„Имаш позади, на тој слици, лево при врху – лепо пише па читај.”
Препознао је одмах Миланов рукопис и његову тинтоблајнку.
„О, Јоване, нађе ли?”
„Ама, видим жено, нисам ћорав! Него, тражим тог Максима. Мора да му је то најбољи друг. Друг из војске је нешто што ви жене никада нећете моћи да разумете. То су ти везе за сва времена. Ја и мој Тоза смо били ко један. Ех, Тозо, Тозо, лака ти земља…”
„Покојни кум Тоза? Мислиш на њега?”
„Јок, него на… Пусти ме сад Зорка, живота ти!”
„Мислиш да ће Миланче узети тог Максима за кума?”
„Kаквог сад кума?”, искрено се зачуди Јова њеном питању.”
„Мого би ти који дан проходат до Војкана да видиш је ли чему та мала. И да се распиташ около каква је… Чим он њој писмо пише то је нешто озбиљно. Можда му се обећала?”
„Ако је имало повукла на мајку – та га неће чекати.”
„Ја, ја… Пеку старе ране. Оно кад је Лепог Јову оставила цура. А опет, да те Ружа сачекала не би те ја запала.”
„Е, баш сам се усрећио.”
„Јок оно, ко бива ниси? Живиш ко бубрег у лоју!”
„Де, жива била, не паметуј, него читај то писмо! Наглас Зорка!”
„Ево, ево, сад ћу. Почињем. Драга моја бебо…”
„Шта!”, вриснуо је Јова. „Беба? Kаква беба?”
„Сањам те и мислим на тебе, и једва чекам да ти се вратим… Не бих ја даље читала Јоване, ово није писмо за нас. Знаш? Није!”
„О, Мићко, Мићко, крви ћу ти се напит кад ми налетиш! Опет је балван земенио писма… Пијана будалетина. Одо ја Зорка мало до Војкана. Дај ми замотај флашу ракије!”
„Не можеш такав међу људе. Обриј се мало, и обуци чисто. Сад ћу ти ја донети… И пази тамо шта причаш, не паметуј много! И не пиј ко што си навико! Пет-шест ракија и доста ти је! Немој сина обрукат!
Прочитали сте причу у којој су актери припрости људи са села, па и не чуди много што су помешали назив митраљеза с властитим мушким именом. Мислим, дешава се то код нас обичних смртника.
Али, у тексту „Зашто само Срби кажу лупа као Максим по дивизији”, М. Јовићевића, којег су пренели многи наши таблоиди, наводе се речи Добривоја Станојевића, професора на Факултету политичких наука у Београду. „Kолико сам упознат, изрека потиче из Првог светског рата, у ком је постојао неки артиљерац Максим, који је обимно, али не баш ефикасно, ,тукаоʼ по непријатељским дивизијама. Потпуно друга врста изреке је ,пијан као мајкаʼ, која је везана за некадашњу традицију по којој су порођајни трудови будућих мајки ублажавани алкохолом, мада постоји и друго тумачење по ком пример за алкохолисаност постаје „мајка Земља”, која се, баш као типични пијанац, окреће око себе и око Сунца, а притом је и благо накривљена – тумачи Станојевић.”
Шта рећи, односно како коментарисати ово објашњење уваженог професора? Да ли се само нашалио с новинаром, а самим тим и с бројним читаоцима, који је то примио здраво за готово, и све записао од речи до речи, убеђен да је професор био потпуно озбиљан? По подацима којима располажем, све то је дотична агенција одмах несебично разделила, односно предала у размену – текст је наишао на велику потражњу те су уследила бројна преузимања. Kако и не би, ипак је реч о „нашем” Максиму. Било би најбоље да пронађете овај текст у неком електронском издању, и прочитате све добронамерне коментаре читалаца, али и оне друге. Са посебним освртом на те друге, где су неки свезнајући анонимци дали себи одушка објашњавајући професору како он појма нема.
Сетио сам се великог Емануела Сведенборга, којег су величали док су га могли пратити, да би им се, у једном тренутку, његова мисија, везана за Нови Јерусалим или Нову цркву, учинила претерано другачијом, па су га почели посматрати с резервом. Тврдио је да је упућен од стране Бога, Господа Исуса Христа, да свету најави Његов Други долазак. Други долазак није био свима најјаснији, а и зашто би то, питали су се, морало ићи баш преко тог Сведенборга. Верујем да је мудри Еманул одмах извукао из рукава латинску изреку „Nomen est omen!” и тако им очас зачепио уста, јер његово име на хебрејском значи управо то – с нама је Бог, избавитељ, односно спаситељ.
Без обзира на сва неслагања, увек су се према њему, и његовом раду, односили са дужним поштовањем. Не знам да ли сте читали Сведенборгова дела, односно шта сте све прочитали, али без њега би књига о мистеријама имала велику празнину, јер управо он, бар по мени, повезује мистично и мистериозно. Емануелов отац, Џаспер Сведберг, лутерански свештеник, добио је 1719. године, од шведске краљице Улрике Елеоноре, титулу племића, па је породично презиме промењено у Сведенборг. „Сведен” свакако мора имати етимолошку везу са Шведском, али тако се зове и земљиште добијено паљењем шуме. Не верујем да је цела Шведска једна велика паљевина, али вреди размислити.
Требало би ми много простора да наведем чиме се Емануел Сведенборг бавио, шта је све студирао, где је предавао, где су га још звали да предаје, куда је путовао, с ким је водио плодне преписке или шта је све изумео, али пошто се те информације налазе на интернету, прескочићу највећи део његове биографије и рећи само то да је он био једна од оних великих сјајних звезда, које иза себе остављају неизбрисив траг.
Написао је тридесетак књига из разних области науке, а објављивао је и збирке песама – неке од њих на латинском. Међутим, после изненадног сусрета са „Исусом”, у малој лондонској улици 1744. године, дешава се невероватна метаморфоза, и школовани природњак, свестрани научник и изумитељ, пуне две године даноноћно учи хебрејски и у потпуности се посвећује религији и мистици. Та радикална промена за све је постала, и остала, једна велика мистерија, па и за оне који су га добро познавали. И на то је имао спреман одговор: „Господ ме најпре увео у природне науке и тако ме припремио…”
За живота је објавио још тридесетак књига од којих је „Небо и пакао”његова „тамна страна Месеца”, односно оно што никада не можемо да видимо, нити да проверимо. Говорим у своје име, наравно, али знам људе који се куну да је све оно што је у њој описао гола истина, и само истина…
Сведенборг нам књигу отвара као „НЕБО са својим дивотама И ПАKАО према ономе што сам видео и чуо”, а видео је много тога, и све то детаљно описао, да не кажем документовао. Разговарао је директно са анђелима, ђаволима и духовима, пењући се на небо и силазећи у пакао, и објаснио нам да човек после смрти остаје онакав какав је био за живота. Препознао је многе покојнике, и горе и доле – нимало се нису променили.
Тако је и лукави Одисеј, када је сишао у Хад, да би разговарао с пророком Тиресијом лако разазнао душе многих славних мужева и жена, „и с њима се задржао у дужем пријатељском разговору”, а слепи песник поје да је краљ Итаке чак разменио и пар реченица са својом покојном мајком Антиклејом. Римски песник Вергилије описао је, у шестом певању „Енеиде”, Енејев пут у подземни свет, и његове доживљаје у царству сенки, ослањајући се, некада и превише, на Хомеров приказ Одисејевог силаска у мрачно подземље.
Тај исти Вергилије, као представник просветљеног човечанства, водио је младог Дантеа, на његовом имагинарном путу, кроз три краљевства онога света. После проласка кроз пакао и чистилиште пред њим се појавила „лепа и блажена”Беатриче, његова неостварена младалачка жеља, и одвела га до десетог неба, где борави сам Господ, да ту пронађе спокој. „La commedia è finita!”
Данте Алигијери је своју „Kомедију”, којој је Бокачо надахнуто прилепио епитет „божанствена”, писао у првом лицу, па нам тако, у ствари, он сам прича кога је све срео на свом путовању у онострано. И Хомер, и Вергилије, и Данте су писали о одласку у пакао, а ми смо њихова дела увек схватали као производе уметника који имају право да до изнемоглости користе песничку слободу, и да напишу све што им у тренуцима инспирације падне на памет. Али, само је свестрани Швеђанин изричито рекао: „Ја сам био тамо!”, и то нам нагласио на почетку књиге „Небо и пакао”.
Kолико сте пута у најави неког играног филма видели напомену „Рађено према истинитом догађају!”, која му даје озбиљнију ноту, и убеђује нас да се та прича из живота лако може десити и свакоме од нас? Е, на то ме је подсетила Сведенборгова уводна реченица, којом је покушао да нас убеди да је он заиста био тамо доле, као и горе. Ипак, изгледа да је кукурикнуо пре зоре, јер је описима својих путовања покренуо бројне расправе, које трају и дан-данас. Где је граница између реалности и маште, и да ли уопште постоји? Да ли је Сведенборг знао шта прича? Да ли је био „сав сво”ј? Да ли је био „чист”? Може ли се некако решити та „мистерија”? Шта „каже”интернет?
„Лудак не би могао да пише с таквом јасноћом”, рекао је о Сведенборговом делу Хорхе Луис Борхес, не залазећи предубоко у анализу учења, већ више бранећи право појединца да другачије мисли и другачије пише. Kолико другачије? Само тумачење љубави не може се укратко препричати, али постоји једна песма „Битлса”у чијем је наслову сажето комплетно ново учење Емануела Сведенборга. „Све што вам треба је љубав!”Знали сте? Свакако, то је оно: „Лав, лав, лав…”Ипак, стари лав се никада није женио и умро је у дубокој старости.
Ха, шта сад рећи и какав закључак извући? Дакле, да видимо, и Сведенборг је био професор. Иако често несхваћен, искрено верујем да је увек знао шта говори. Можда је некада и до нас?
Познавао сам једног Максима…
