За хиљаду милијарди година, будући астроном довијаће се да докучи када је све настало. У томе ће се ослонити на мерење брзине хиперубрзаних звезда, избачених невидљивогм праћком из наше Млекомеде
За билион година (1012), што је стотину пута дуже од постанка до данас, неки ванземаљски астроном у нашој галаксији довијаће се да докучи како је космос зачет. Неће имати надохват руке доказ који данас постоји. Шта то значи?
Едвин Хабл је својим осматрањима поткрепио претпоставку „Великог праска” (Big Bang), показавши да се галаксије удаљују једна од друге због свеопштег ширења космоса. Знатно касније, откривен је накнадни сјај који га прожима од првобитне експлозије, назван космична микроталасна позадина, заостао из раних дана када је космос био изузетно врео.
Убрзавајуће размицање космоса
отераће остале галаксије заувек
из нашег видокруга.
За хиљаду милијарди година биће, дакле, стотину пута старији него што је сада, ванземаљски астроном имаће потпуно другачији увид. Млечни пут спојиће се са Андромедом у џиновску галаксију – Млекомеду. Многе звезде, укључујући Сунце, згаснуће засвагда. Убрзавајуће размицање космоса отераће остале галаксије иза нашег „космичког обзорја”, отеравши их заувек из нашег видокруга.
Исто удаљавање учиниће да космичко позадинско зрачење ослаби, растегнувши таласну дужину тих фотона да буде дужа од видљивог космоса. Без назнака поменутог зрачења и толико далеких, изгубљених галаксија, како ће дотични будући осматрач знати да се „Велики прасак” догодио?
Према тумачењу Авија Леба са Универзитета Харвард, вичнији и бистрији астрономи моћи ће да закључе да се „Велики прасак” одиграо. Како? Користиће најудаљеније изворе светлости, хиперубрзане звезде које ће бежати из средишта Млекомеде. Другим речима, биће видљиве за билиоон година.
Пронаћи такве звезде које
бесомучно напуштају галаксију
знатно је теже него опазити
иглу у пласту сена.
Отприлике сваких 100.000 година, двојне звезде врзмаће се близу „црне рупе” у галактичком средишту, која ће их својом огромном силом раздвојити. Једна ће упасти у „црну рупу”, друга ће бити одбачена невидљивом праћком брзином већом од готово два милиона километара на сат. Сасвим довољном да напусти галаксију.
Пронаћи такве звезде које бесомучно напуштају галаксију знатно је теже него опазити иглу у пласту сена, али ће потоњи астрономи имати ваљан разлог да их приљежно траже. Када једном умакну сили привлачења Млекомеде, ове звезде да бити додатно убрзане због убрзавајуће ширења космоса. И то ће се мерити кудикамо савршенијим справама од данашњих, пружајући другачију назнаку надимајућег космоса, сличну открићу Евина Хабла с почетка прошлог столећа.
Изучавајући звезде у Млекомеди, биће у стању да закључе када је она настала, када то обједине с подацима кретања хиперубрзаних звезда да израчунају старост самог космоса.
