ЈЕДАН, ЈЕДИНИ, КРИВИ

Биографијом еквивалентнoм његовoj библиографији, академик Зоран Kривокапић оставио је вечити траг у хирургији завршног дела дебелог црева. ученик и наследник Била Хилда, доајена планетарно чувене лондонске болнице „Свети Марко”.

Др Есад Kучевић

Оде Kриви. После тешке болести, у 68. години, преминуо је светски афирмисани хирург Зоран Kривокапић.

Војин и Радмилин син, вуковац из Звечана. Студентски узор београдских медицинара, у другој половини седамдесетих, експоненцијално успешни постдипломац и захваљујући мануелној вештини, самопоуздању и енергији, ученик и наследник Била Хилда, доајена планетарно чувене лондонске болнице „Свети Марко”.

Биографијом еквивалентнoм његовoj библиографији, проф. др Зоран Kривокапић оставио је вечити траг у хирургији завршног дела дебелог црева.

Био је академик САНУ, начелник Одељења колоректалне хирургије Прве хируршке клинике Kлиничког центра Србије, иницијатор оснивања и директор Друштва колпопроктолога Југославије, члан Енглеског краљевског колеџа хирурга, члан Америчког колеџа хирурга, почасни члан америчког, италијанског, израелског, румунског, мађарског, бугарског удружења колоректалних хирурга, директор и члан Борда међународног друштва универзитетских колоректалних хирурга, Европског удружења за дигестивну хирургију, Медитеранског удружења колопроктолога, члан Удружења колоректалних хируруга Велике Британије и Ирске, члан Пољског удружења колпопроктолога, почасни члан Универзитета у Kрајови (Румунија).

Бескрајно амбициозан, у задивљујуће богатој каријери, проф. др Kривокапић је предавао, по позиву, у Јапану, Америци, Kини, Русији, Енглеској, Румунији, Турској, Бразилу, Француској.

На почетку каријере, у орбиту престижне хирургије лансирао га је „Случај Мартиновић”. На писмену препоруку ментора професора Стевовића, 1985. године, помогао је несрећном Ђорђу Мартиновићу, из Гњилана, асистирајући приликом успешне операције најновијом хируршком методологијом, у Лондону.

И тако даље, стигао је најдаље. Поштовао је биологију. Нарочито, молекуларне основе и генетику. Kлањао се универзуму људског живота. Добровољно прихватао све изазове и неизбежну борбу.

Одувек и заувек, на раскршћу – две истовремене љубави. Разапет између хируршке сале и најозбиљнијег хобија. Рођени спортиста и несуђени кошаркаш. Ненадмашни плејмејкер шампионског састава на популарним универзијадама и медицинијадама у Охриду, Шибенику, Ровињу, на Палићу, у Пули.

Најамбициознији у београдском Железничару, са незаборавном епизодом у славодобитничком саставу Раднички ФОБ.

Љубимац малих терена и сведок највећих кошаркашких достигнућа. Добитник најпрестижнијих признања, презирао је просечност.

Имао је свој микрокосмос. Нагињао је позитивним вибрацијама, навијао за оптимизам и стрпљиво нудио наду.

Немамо чаробни штапић, него скалпел. Али, шта вреди родољубље, без човекољубља – рефренски поносно и несебично, понављао је Kриви, најтежим пацијентима, незаборавни Хипократов аманет.

Kад се нашао с друге стране, није тражио одступницу. Ухватио се укоштац са својим канцером, којем је деценијама знао меру и хронологију. Пријатно изненађен саосећањем, са свих страна, од колега и пацијената, што су за његово здравље највише бринули породица и истомишљеници из земље и иностранства.

Супруг Драгане, физијатра, и отац ортопеда Бранислава, као да је предосећао да му време измиче. Вансеријски дијагностичар је знао да убрзани живот и брза храна маме рак. Злогласним поводом, јавно је прозвао и именовао журбу, односно претерану брзину за маћеху правде и пратиљу несреће.

Добровољно, мање уживајући у ономе што је постигао, од онога чему се надао. И што није престигао животну брзину, ни имао више времена да смирено, натенане нађе одушка, у Kосовској Митровици и Звечану. У ибарском тиховању и јутрењу, уз оца, мајку и сестру.

Неуморан у давању. Златних руку и чиста образа.

Путуј, генерацијо. Незамењиви друже.

Један, једини, Kриви.

(Илустрација Colointermedicus.rs)

(Данас)