На први поглед рекли бисте да човек води порекло од ванземаљаца. И не бисте погрешили: створењце налик набораној врећице, милиметар великој, које је у прадавна времена живело у морском плићаку најстарији му је предак. Недавно су га открили научници са Универзитета Кембриџ (Велика Британија).
Остатак (фосил) сићушног бића, с једним јединим отвором – за унос хране и избацивање отпадака – стар је око 540 милиона година, а сви трагови воде до савременог разумног двоношца. Немојте се бунити, ако вам то неко напомене: еволуција је неумољива.
Палеонтолог Сајмон Конвеј Морис, са сарадницима, установио је недавно да људи, који су се појавили у минулих 200.000 година, имају „још старије еволуционе претке” од мајмуна и човеколиких мајмуна, којих се ионако не могу одрећи.
Сав отпад избациван је
на уста, јер задњи отвор
(анус) није постојао.
Новооткривеном створењцету наденуо је име Saccorhytus coronaries. (Saccus значи врећа, а rhytus је реч грчког порекла и односи се на наборе којима је било прекривено). „Но, није ли лепота у очима посматрача?”, упитао се реторички позивајући се на Тому Аквинског.
Мајушни створ био је најпримитивнији члан веће животињске групе из породице деутеростома (грчки: deuteros други, stoma уста), животиње са другим устима. Чинили су их кичмењаци – рибе, водоземци, гмизавци, птице и сисари, међу којима и људи, али и бодљокошци (Echinodermatа) у које спадају морске звезде, јежеви итд.
Живео је у доба камбријума (пре 570 до 510 милиона година) када су мора и океани били, чак, 30 до 90 метара виши од данашњих, у раздобљу ретких еволуционих догађаја. Својим примитивним биолошким особинама утро је пут бројним врстама другоустих, међу осталима кичмењацима. Рибе, претече кичмењака, појавиле су се 10 до 15 милиона година касније.
У кинеској покрајини Шангси пронађени су фосили четрдесетак ових животињица, међу којима је неколико веома добро очуваних. Изгледају попут сићушних црних зрнаца. Вероватно су обитавали у седименту плићег дела морскога дна.
Одликују је огромна уста у поређењу с телом, која је, по свему судећи, отварала да би прогутала комадиће хране или мање животиње. Но, она су имала још једну неуобичајену улогу: сав отпад из организма избациван је поново на уста, јер задњи отвор (анус) није постојао.
На предњем делу тела прекривеном танком, покретљивом кожом, испуштале су прогутану воду, па се претпоставља да је то претеча рибљих шкрга. По морскоме дну су се кретале грчењем снажних мишића и набора. Чланк који то описује објављен је у часопису „Нејчер” (Nature).
