Kako bi izgledao školski primer audiofila koji se posveti nekom delu iz opusa Johana Sebastijana?
Ana Pavlović
Pre svega, ako već ne ode do neke koncertne dvorane, metne par kvalitetnih slušalica na uši, zaboravi i Baha, i biografe mu, i mecene, i seljakanja sa gomilom dece, i kontrapunkt, i harmoniju, i istoriju muzike. Elem, isključi se iz stvarnosti, uključi „nosač zvuka” u vidu snimka na „Jutjubu” recimo „živo” izvedene „Mise u ha-molu” – i onda (na svoj užas!) shvati da ne čuje samo ono što bi želeo da čuje, kao sav normalan svet.
Ne, on je uz orguljski zvuk svestan i sudara alikvotnih i rezultantnih tonova dosledno izvedenih po partituri, zbog čega naprasno poželi da zadavi orguljaša koji tako trapavo barata registrima. On ne čuje samo onu količinu zvuka koju proizvedu horisti, već takođe i šištanje i dahtanje i soptanje, i sve druge zvučne manifestacije iz publike.
Sposobnost da nalazimo zadovoljstvo
u „Faustu” i „Karmen”, potom u „Tristanu”
ili Bahovim kantatama, dokaz je da smo
muzički zreli. To je, konačno,
muzika za odrasle ljude.
Amater koji se herojski nosi sa tenorskom ili basovskom deonicom u „Cum Sancto Spiritu”, te nekako uspe da se dočepa onog „Amin!” zajedno s dirigentom, opis kombinacije iznurenog nosača džakova cementa i hrkača u snu svakako bi smatrao grubijanstvom, ali kako bismo drugačije uvređenog pevača prenuli iz opsednutosti mukom s notama zbog koje je zanemario prijatnost izraza? Pokušaj neobučenog horskog pevača da izvodi Bahove bogato figurirane deonice ne razlikuje se od pokušaja deteta da prekopira detalj s neke od reprodukcija, primerice Direrove kacige s perjanicom.
I tako (avaj!) naš audiofil – poput Mela Gibsona iz filma „Šta žene žele”, koji je prinuđen da čuje misao svake pripadnice suprotnog pola s kojom se mimoiđe – duboko postaje svestan činjenice da ništa nije pogubnije za produhovljeno izvođenje pojedinih deonica Bahove muzike, kao i za uzvišen tok polifonije, nego razvlačenje, oklevanje, neinteligentno i poluzbunjeno ponašanje hora koji još „puzi” od intervala do intervala, prebrajajući pritom u sebi „jedan, dva, tri, čet`ri” kao da mu od toga život zavisi. Utisak koji je trebalo da ostave lagani stavovi (nežno i duboko izražajno izvedeni), kao i brzi (energičnog, neposrednog, živog, razdraganog – bahovskog duha) prepušten je mašti (već „zadremanog”) audiofila.
Ta mašta se iznenada ponovo razigra prelaskom na sledeći „Jutjub” snimak: kantatu „Wachet auf!” Srećom, Bah je „Pesmu nad pesmama” (zapravo Herodotovu priču koja je, valjda najneobičnijim nesporazumom u književnoj istoriji, dospela u „Bibliju” pod ovim nazivom) komponovao kao uzvišenu idealizaciju do kakve je istoričar iz Halikarnasa svakako ne bi uzdigao.
Kao što ovom detetu-crtaču u novogodišnji paketić ne bismo stavili dela Getea ili Ibzena, već neke od bajki, tako preko Mocarta, Hajdna, zatim Šumana, Musorgskog i(li) Čajkovskog, ono mora sazreti za muziku Johana Sebastijana Baha. Kada sazrevamo, mi tragamo za strašću, romantikom, nekom slikovitošću i daškom lake psihologije. Sposobnost da nalazimo zadovoljstvo u „Faustu” i „Karmen”, potom u „Tristanu” ili Bahovim kantatama, dokaz je da smo muzički zreli. To je, konačno, muzika za odrasle ljude.
I da – pedantu od audiofila koga je „Wachet auf!” nakon suvoparnog i arhaičnog snimka „Mise” prosto rascvetao, raširivši mirise sočne poput gajeva Gunoovog hrama, neće, dakle, promaći da je orgulje (ukoliko već moraju zamutiti zvuk svojim temperovanim lestvicama) najbolje servirati „a la Bach” – sa trombonima, bezuslovno. Jedino bi u tom kontekstu ova koral-kantata mogla da se uporedi sa nečim najreprezentativnijim u istoriji umetnosti – sa najlepšom srednjovekovnom građevinom.
(Izvor RTS)
