ATINSKI TRG

KANCER DUBOKE DRŽAVE

353 pregleda
Wikipedia

Za razliku od države, duboka država nema nikakav odnos, nikakvu obavezu prema čoveku jer tu potrebu (da čovek postoji i da omogućava evoluciju) ostvaruje sama država. Zbog toga su sve aktivnosti duboke države lišene bilo kakve humanosti.

Nikola Pilipović

Ponavljam po ko zna koji put da živimo u svetu neznanja, zabluda, dogmi i obmana u kojem nas drže upravo oni koji se proglasiše za lučonoše čovečanstva. Poslednji mislioci koji su tragali za istinom bili su stari Grci, a posle njih, sticajem nesrećnih okolnosti, došli su samozvanci čiji jedini cilj je nametanje sopstvene ideje, što se veliča kao sloboda misli iako je ustvari potpuna degradacija, jer se ni posle dva milenijuma nisu ni za dlaku odmakli od antičkih ideja. Iznova i sve poraznije iznenađuje dubina neznanja, zabluda i dogmi koja kompromituje samu ideju civilizacije, u užem smislu kao dostignuće čoveka stvaraoca, mislioca i vizionara. Brutalno se potvrđuje i moja druga poštapalica da je sloboda misli, a to znači i intelektualno biće čoveka,nepovratno degenerisana u toj meri da i ne shvata da je u paradigmi koju je Platon predvideo.

Dešava se sukob presudan za opstanak čovečanstva, ne zbog moguće nuklearne katastrofe, već zbog evolucije bića civilizacije-države, jer bez obzira na ishod sukoba čovek će nestati ako ne sazna suštinu svoga bića, suštinu evolucije. Ovo je sukob čoveka i države, pobedom čoveka ne nestaje država jer je on moguć samo u državi – što znači da država samo odlaže svoju konačnu pobedu – dok je biće civilizacije, država moguća i na neorganskoj osnovi, to jest bez čoveka. Zato pobedom države vrlo brzo nestaje čovek, koji će kao prevaziđena i potrošena osnova biti zamenjen veštačkom inteligencijom neuporedivo većeg i energetskog i evolucionog potencijala i, što je isto toliko važno, potencijala energije veze bića. A pobeda čoveka prolongira, ne zadugo, opstanak te stvara mogućnost da on dođe do neophodnih saznanja.

Pokazaću to tumačenjem dva značajna i aktuelna pojma – demokratije iduboke države, koliko je naučno i filozofsko mnenje daleko od stvarnosti u kojoj živimo, a ona nas nosi u propast. Nije bitno kakav sadržaj im se pripisuje, već kakav je on zaista, kakve pojave i kakve posledice proizvodi. Ako država ima sve bitne karakteristike živog bića, onda ona jeste živo biće.

O demokratiji, kao o još jednom pronalasku atinskog genija, koji ustvari to nije jer je nastao još u prvobitnoj zajednici kao jedna od formi kojom se čovek dokopao suverenita nad njom, može se veoma različito suditi, a moj stav je sličan Platonovom. Međutim, današnja takozvana demokratija, često sa predznakom posredna, nema ničega zajedničkog ni sa demokratijom u Atini, ni sa demokratijom u prvobitnoj zajednici, niti je uopšte vlast naroda, već je suprotno tome prva i jedina forma u kojoj je čovek (narod) potpuno izopšten iz vlasti, a apsolutni suveren je sama država kao što to priroda živog bića i nalaže. Demokratija kao vlast naroda je moguća samo:

Ako postoji narod kao entitet, kao biće koje ima svoju volju, to jest postoji subjekt vlasti i postoji predmet vlasti.

Ako se volja iskazuje prostom većinom glasanjem na skupu.

Ako se glasa dva puta o istom problemu, prvi put da se utvrdi da to jeste problem i drugi put da se odluči o njegovom rešenju.

Ako je odluka izvršna, što ne znači da se docnije ne može doneti i drugačija, jer njome nije potrošena sloboda odlučivanja.

To se može ostvariti i u današnjim višemilionskim državama kroz posrednu demokratiju, ukoliko se ispoštuju navedeni zahtevi, a to je vrlo lako:

Treba oformiti najmanju zajednicu kao živo biće, to jest kao entitet sa svojom voljuom koju iskazuje demokratskim glasanjem i sa svojim organima što zastupaju u administraciji – to je predsednik, i u hijerarhijski uređenoj višoj zajednici – to je poslanik.

Ova osnovna zajednica mora biti formirana na najmanjoj katastarskoj jedinici, da bi se jednoznačno i hijerarhijski uređeno obuhvatili svi građani.

Skup poslanika osnovnih zajednica na većoj teritoritalnoj jedinici čini skupštinu tog višeg entiteta i oni odlučuju o njegovoj volji.

Istim postupkom se obuhvata cela teritorija države i tako se formira vlast države.

Istim takvim ali suprotnosmernim, regresivnim nizom distribuira se vlast države.

Jasno je da to nije idealna država, jer Platonov prigovor – da državom upravljaju oni koji najmanje znaju jeste suštinski, ali sada tumačimo demokratsku a ne idealnu državu. To se ni u jednoj nazovidemokratskoj državi ne čini, te se one ne mogu zvati demokratskim – ako nešto nema nijednu karakteristiku mačke onda to sigurno nije mačka. Nameće se logično pitanje: Zašto se onda nazivaju demokratskim?

Odgovor je u neograničenom demagoškom potencijalu pojma demokratija. Ako je to vlast naroda, i izgleda da ju je on zaista izabrao, onda nije moguć nikakav protest, nikakav prigovor naroda na nezadovoljavajuće stanje u državi jer je sam izabrao takvu vlast a može i da je promeni na sledećim izborima. Znači mir i poslušnost građana su osigurani, i to je najveći dobitak za svaku vlast. Tako velika podvala – da narod uopšte ne učestvuje u vlasti, a misli da je apsolutni suveren – nije moguća legalnim postupkom već samo krivotvorenjem najviših javnih akata ustava i izbornog zakona u kojima su ti određujući članovi u kontradikciji jedni s drugima i unutar istog akta – ustava i unutar izbornog zakona.

Sve dok najmoćnija država nema konkurenciju njeni ciljevi su kompatibilni sa ciljem duboke države. Ali štetno delovanje duboke države i istovremeno nezadrživa evolucija drugih država u kojima su autokrate uložile sve svoje potencijale u evoluciju, sve brže ugrožava primat najmoćnije države i dolazi do sukoba sa dubokom državom.

Znači današnje demokratske države po svojoj definiciji, jer ih definiše njihov ustav, nisu pravne države što je potpuno suprotno vladajućoj teoriji države (naravno zapadne cicilizacije) koja insistira da država ne može biti pravna ako nije demokratska. Ali za tu podvalu je plaćena veoma visoka cena: država više nije živo biće jer nema jednu volju i ne može opstati u kompeticiji s drugim državama. Naime, poslanik je postao potpuno slobodan – on pripada i odgovara samo i jedino takozvanoj izbornoj listi, spisku poslanika koje predlaže politička stranka, ali on joj ne pripada jer politička stranka nesme po ustavu da prigrabi vlast. On odgovara parčetu papira koje se posle izbora baca, zato i generiše svoj niz vlasti paralelan sa onim koji generiše skupština – država.To znači da on ima svoje razloge, svoju dobit koja može biti kompatibilna s dobiti države, ali može biti i suprotna.

(Pixabay)

Ovo je analogno pojavi kancera u organizmu: ćelija se razmnožava po svom razlogu suprotno volji organizma i remeteći neophodnu harmoniju uništava organizam. Ali stvarnost demantuje ovu tvrdnju: današnje demokratske države su još najnaprednije i najmoćnije, praksa naizgled demantuje teoriju. Ipak nije tako, teorija se zasniva na apsolutno istinitim tautologijama i u svim drugim fenomenima se potpuno slaže sa praksom. U čemu je paradoks?

Pre nego što to razjasnimo treba da imamo na umu jednu zakonitost koja takođe izgleda kao paradoks: svaka odluka svakog bića je pogrešna. Zašto? Zato što svaki problem dolazi iz prošlosti u kojoj je bio rešenje prethodnog problema, a on je došao iz prethodne prošlosti; a svaka odluka se odnosi na budućnost o kojoj ništa ne možemo znati, osim da će postati prošlost. Jedino što možemo znati je da materija evoluira, da je ta evolucija samodovoljna i nezaustavljiva jer je atribut same materije, i da su živa bića već dostigla visoku evoluciju, a biće civilizacije-država je na njenom vrhuncu i evoluira sve brže i naočigled čoveka koji ništa o tome nezna.

Rešimo naš prethodni paradoks. Počnimo od prvobitne zajednice koja se Homo sapiens-u nametnula kao veći potencijal i energetski i evolucioni,a prelaskom u državu postala apsolutni gospodar planete. Ali da bi opstala, nasuprot delovanju kauzaliteta morala je imati karakteristike živog bića: hijerarhijski uređene nizove podele poslova, podele dobiti i podele vlasti i, naravno, jednu volju koja čini vrh te vlasti. Ta vlast je pripala čoveku, jer institucije zajednice nisu ni postojale, iako živo biće opstaje isključivo kao celina, kao entitet što podrazumeva i sopstvenu volju.

Zajednica-država-biće civilizacije je postepeno osvajala vlast jer tamo gde je ona više učestvovala ta se država brže razvijala, evoluirala. Sa francuskom buržoaskom revolucijom država je konačno postala suveren i to je nazvano demokratijom, jer je tako izgledalo iako je bilo njena sušta suprotnost. Daljom evolucijom država zapadne civilizacije one su stekle značajnu prednost koja se sve više uvećavala, jer evolucija je evolucija znanja a ono napreduje eksponencijalno.

Međutim, spoljašnji životni ciklus države se zasniva i na znanju ostalih država te on prevazilazi sopstveni unutrašnji životni ciklus i sopstvenu materijalnu strukturu, a država nije savršeno biće (isto to važi za svako živo biće). Zbog toga ona teži da se harmonizuje, a to je moguće tek ako se proširi na celu planetu. Zato najmoćnija država ima ekspanzionističke tenedencije, iako nije ugrožena od ostalih mnogo slabijih država. Paralelni nizovi vlasti imaju isti cilj – ekspanziju i van države te su u značajnoj meri kompatibilni sa ciljem same države.

Ali ti entiteti koji počivaju na tim paralelnim nizovima vlasti šireći se po celoj planeti – što su nazvali globalizacijom – počinju da štete sopstvenoj državi na dva načina. Prvo time što prenose znanja drugim državama i podstiću njihovu evoluciju i drugo što slabe sopstvenu državu time što sele i proizvodnju. Mir građana se održava iluzijom demokratije ali i značajnim pljačkanjem ostalih država koje vrše te paralelne strukture vlasti, a država ih u tome pomaže i politički i brutalnim nasiljem.

Duboku državu čine te paralelne strukture, jer njihov potencijal, njihova brojnost i dobit koju ostvaruju, s jedne strane i činjenica da su van kontrole države, s druge, čine da su one konstanta koja se ne menja ma kako da se formira vlast same države. Sve dok najmoćnija država nema konkurenciju njeni ciljevi su kompatibilni sa ciljem duboke države. Ali štetno delovanje duboke države i istovremeno nezadrživa evolucija drugih država u kojima su autokrate uložile sve svoje potencijale u evoluciju, sve brže ugrožava primat najmoćnije države i dolazi do sukoba sa dubokom državom.

Taj sukob ona ne može da prevaziđe, ne može sve svoje potencijale da uloži u sopstvenu evoluciju, a priliv otetih dobara je sve manji, što proizvodi i nezadovoljstvo naroda. Kancer unet u ideju podvale da bi osvojila sopstveni suverenitet demokratska država mora da plati sopstvenom propašću, kao i svako živo biće. Možemo zaključiti da demokratija, izvedena po konceptu zapadne civilizacije, ne samo da nije idealni i konačni oblik društveno-političkog uređenja države, već je njena rak rana koja neizbežno vodi njenoj propasti. Ovaj sukob, koji se ostvaruje kroz sukob demokratske i autoritarne države je poslednji trzaj demokratske države pre nego što se raspadne zbog same ideje na kojoj počiva.

Ostali smo dužni da razjasnimo šta znači suverenitet države. Ako se podsetimo da se biće civilizacije-država zasniva na informacionoj komunikaciji (svi akti države samo su pravila o komunikaciji entiteta unutar nje), onda odmah sledi zaključak da se i vlast, suverenitet države svodi na ideju, na cilj kome su usmerene njene aktivnosti. Ukoliko dodamo saznanje da je evolucija atribut materije i da ona evoluira eksponencijalno, a biće civilizacije je vrh te evolucije, onda možemo pokazati kroz koje aktivnosti država ostvaruje svoj suverenitet. Svakako da ona, kao i svako živo biće, mora da ostvari opstanak kroz kompeticiju s konkurentnim bićima, odnosno državama.

Ali pored toga svako živo biće trpi evoluciju (uvek je to evolucija znanja), kao neizbežan proces koji se u organizmima ostvaruje kroz četiri faze: evolucija, promena ponašanja, adaptacija i harmonizacija. Međutim, pošto je zasnovana na informacionoj komunikaciji, država sama uređuje svoju materijalnu strukturu i svoje životne cikluse i ona to čini prema vrhovnom imperativu – evoluciji. Suverenitet se sastoji samo u tome da evolucija bude svrha kojoj su podređeni svi drugi ciljevi i naravno i čovek kao potrošna osnova koja može i biće zamenjena osnovom većeg potencijala.

Jasno je da i duboka država, kao skup slobodnih entiteta, to jest živih bića, takođe egzistira na informacionoj komunikaciji i da je njihova volja i njihova vlast sadržana u jednoj jedinoj svrsi: da evoluiraju. Za razliku od države, duboka država nema nikakav odnos, nikakvu obavezu prema čoveku jer tu potrebu (da čovek postoji i da omogućava evoluciju) ostvaruje sama država. Zbog toga su sve aktivnosti duboke države lišene bilo kakve humanosti.

O autoru

administrator

Ostavite komentar