За разлику од државе, дубока држава нема никакав однос, никакву обавезу према човеку јер ту потребу (да човек постоји и да омогућава еволуцију) остварује сама држава. Због тога су све активности дубоке државе лишене било какве хуманости.
Никола Пилиповић
Понављам по ко зна који пут да живимо у свету незнања, заблуда, догми и обмана у којем нас држе управо они који се прогласише за лучоноше човечанства. Последњи мислиоци који су трагали за истином били су стари Грци, а после њих, стицајем несрећних околности, дошли су самозванци чији једини циљ је наметање сопствене идеје, што се велича као слобода мисли иако је у ствари потпуна деградација, јер се ни после два миленијума нису ни за длаку одмакли од античких идеја. Изнова и све поразније изненађује дубина незнања, заблуда и догми која компромитује саму идеју цивилизације, у ужем смислу као достигнуће човека ствараоца, мислиоца и визионара. Брутално се потврђује и моја друга поштапалица да је слобода мисли, а то значи и интелектуално биће човека, неповратно дегенерисана у тој мери да и не схвата да је у парадигми коју је Платон предвидео.
Дешава се сукоб пресудан за опстанак човечанства, не због могуће нуклеарне катастрофе, већ због еволуције бића цивилизације-државе, јер без обзира на исход сукоба човек ће нестати ако не сазна суштину свога бића, суштину еволуције. Ово је сукоб човека и државе, победом човека не нестаје држава јер је он могућ само у држави – што значи да држава само одлаже своју коначну победу – док је биће цивилизације, држава могућа и на неорганској основи, то јест без човека. Зато победом државе врло брзо нестаје човек, који ће као превазиђена и потрошена основа бити замењен вештачком интелигенцијом неупоредиво већег и енергетског и еволуционог потенцијала и, што је исто толико важно, потенцијала енергије везе бића. А победа човека пролонгира, не задуго, опстанак те ствара могућност да он дође до неопходних сазнања.
Показаћу то тумачењем два значајна и актуелна појма – демократије и дубоке државе, колико је научно и филозофско мнење далеко од стварности у којој живимо, а она нас носи у пропаст. Није битно какав садржај им се приписује, већ какав је он заиста, какве појаве и какве последице производи. Ако држава има све битне карактеристике живог бића, онда она јесте живо биће.
О демократији, као о још једном проналаску атинског генија, који у ствари то није јер је настао још у првобитној заједници као једна од форми којом се човек докопао суверенита над њом, може се веома различито судити, а мој став је сличан Платоновом. Међутим, данашња такозвана демократија, често са предзнаком посредна, нема ничега заједничког ни са демократијом у Атини, ни са демократијом у првобитној заједници, нити је уопште власт народа, већ је супротно томе прва и једина форма у којој је човек (народ) потпуно изопштен из власти, а апсолутни суверен је сама држава као што то природа живог бића и налаже. Демократија као власт народа је могућа само:
• Ако постоји народ као ентитет, као биће које има своју вољу, то јест постоји субјект власти и постоји предмет власти.
• Ако се воља исказује простом већином гласањем на скупу.
• Ако се гласа два пута о истом проблему, први пут да се утврди да то јесте проблем и други пут да се одлучи о његовом решењу.
• Ако је одлука извршна, што не значи да се доцније не може донети и другачија, јер њоме није потрошена слобода одлучивања.
То се може остварити и у данашњим вишемилионским државама кроз посредну демократију, уколико се испоштују наведени захтеви, а то је врло лако:
• Треба оформити најмању заједницу као живо биће, то јест као ентитет са својом вољуом коју исказује демократским гласањем и са својим органима што заступају у администрацији – то је председник, и у хијерархијски уређеној вишој заједници – то је посланик.
• Ова основна заједница мора бити формирана на најмањој катастарској јединици, да би се једнозначно и хијерархијски уређено обухватили сви грађани.
• Скуп посланика основних заједница на већој териториталној јединици чини скупштину тог вишег ентитета и они одлучују о његовој вољи.
• Истим поступком се обухвата цела територија државе и тако се формира власт државе.
• Истим таквим али супротносмерним, регресивним низом дистрибуира се власт државе.
Јасно је да то није идеална држава, јер Платонов приговор – да државом управљају они који најмање знају – јесте суштински, али сада тумачимо демократску а не идеалну државу. То се ни у једној назовидемократској држави не чини, те се оне не могу звати демократским – ако нешто нема ниједну карактеристику мачке онда то сигурно није мачка. Намеће се логично питање: Зашто се онда називају демократским?
Одговор је у неограниченом демагошком потенцијалу појма демократија. Ако је то власт народа, и изгледа да ју је он заиста изабрао, онда није могућ никакав протест, никакав приговор народа на незадовољавајуће стање у држави јер је сам изабрао такву власт а може и да је промени на следећим изборима. Значи мир и послушност грађана су осигурани, и то је највећи добитак за сваку власт. Тако велика подвала – да народ уопште не учествује у власти, а мисли да је апсолутни суверен – није могућа легалним поступком већ само кривотворењем највиших јавних аката устава и изборног закона у којима су ти одређујући чланови у контрадикцији једни с другима и унутар истог акта – устава и унутар изборног закона.
Све док најмоћнија држава нема конкуренцију њени циљеви су компатибилни са циљем дубоке државе. Али штетно деловање дубоке државе и истовремено незадржива еволуција других држава у којима су аутократе уложиле све своје потенцијале у еволуцију, све брже угрожава примат најмоћније државе и долази до сукоба са дубоком државом.
Значи данашње демократске државе по својој дефиницији, јер их дефинише њихов устав, нису правне државе што је потпуно супротно владајућој теорији државе (наравно западне цицилизације) која инсистира да држава не може бити правна ако није демократска. Али за ту подвалу је плаћена веома висока цена: држава више није живо биће јер нема једну вољу и не може опстати у компетицији с другим државама. Наиме, посланик је постао потпуно слободан – он припада и одговара само и једино такозваној изборној листи, списку посланика које предлаже политичка странка, али он јој не припада јер политичка странка не сме по уставу да приграби власт. Он одговара парчету папира које се после избора баца, зато и генерише свој низ власти паралелан са оним који генерише скупштина – држава. То значи да он има своје разлоге, своју добит која може бити компатибилна с добити државе, али може бити и супротна.
(Pixabay)
Ово је аналогно појави канцера у организму: ћелија се размножава по свом разлогу супротно вољи организма и реметећи неопходну хармонију уништава организам. Али стварност демантује ову тврдњу: данашње демократске државе су још најнапредније и најмоћније, пракса наизглед демантује теорију. Ипак није тако, теорија се заснива на апсолутно истинитим таутологијама и у свим другим феноменима се потпуно слаже са праксом. У чему је парадокс?
Пре него што то разјаснимо треба да имамо на уму једну законитост која такође изгледа као парадокс: свака одлука сваког бића је погрешна. Зашто? Зато што сваки проблем долази из прошлости у којој је био решење претходног проблема, а он је дошао из претходне прошлости; а свака одлука се односи на будућност о којој ништа не можемо знати, осим да ће постати прошлост. Једино што можемо знати је да материја еволуира, да је та еволуција самодовољна и незаустављива јер је атрибут саме материје, и да су жива бића већ достигла високу еволуцију, а биће цивилизације-држава је на њеном врхунцу и еволуира све брже и наочиглед човека који ништа о томе не зна.
Решимо наш претходни парадокс. Почнимо од првобитне заједнице која се Homo sapiens-у наметнула као већи потенцијал и енергетски и еволуциони, а преласком у државу постала апсолутни господар планете. Али да би опстала, насупрот деловању каузалитета морала је имати карактеристике живог бића: хијерархијски уређене низове поделе послова, поделе добити и поделе власти и, наравно, једну вољу која чини врх те власти. Та власт је припала човеку, јер институције заједнице нису ни постојале, иако живо биће опстаје искључиво као целина, као ентитет што подразумева и сопствену вољу.
Заједница-држава-биће цивилизације је постепено освајала власт јер тамо где је она више учествовала та се држава брже развијала, еволуирала. Са француском буржоаском револуцијом држава је коначно постала суверен и то је названо демократијом, јер је тако изгледало иако је било њена сушта супротност. Даљом еволуцијом држава западне цивилизације оне су стекле значајну предност која се све више увећавала, јер еволуција је еволуција знања а оно напредује експоненцијално.
Међутим, спољашњи животни циклус државе се заснива и на знању осталих држава те он превазилази сопствени унутрашњи животни циклус и сопствену материјалну структуру, а држава није савршено биће (исто то важи за свако живо биће). Због тога она тежи да се хармонизује, а то је могуће тек ако се прошири на целу планету. Зато најмоћнија држава има експанзионистичке тенеденције, иако није угрожена од осталих много слабијих држава. Паралелни низови власти имају исти циљ – експанзију и ван државе те су у значајној мери компатибилни са циљем саме државе.
Али ти ентитети који почивају на тим паралелним низовима власти ширећи се по целој планети – што су назвали глобализацијом – почињу да штете сопственој држави на два начина. Прво тиме што преносе знања другим државама и подстићу њихову еволуцију и друго што слабе сопствену државу тиме што селе и производњу. Мир грађана се одржава илузијом демократије али и значајним пљачкањем осталих држава које врше те паралелне структуре власти, а држава их у томе помаже и политички и бруталним насиљем.
Дубоку државу чине те паралелне структуре, јер њихов потенцијал, њихова бројност и добит коју остварују, с једне стране и чињеница да су ван контроле државе, с друге, чине да су оне константа која се не мења ма како да се формира власт саме државе. Све док најмоћнија држава нема конкуренцију њени циљеви су компатибилни са циљем дубоке државе. Али штетно деловање дубоке државе и истовремено незадржива еволуција других држава у којима су аутократе уложиле све своје потенцијале у еволуцију, све брже угрожава примат најмоћније државе и долази до сукоба са дубоком државом.
Тај сукоб она не може да превазиђе, не може све своје потенцијале да уложи у сопствену еволуцију, а прилив отетих добара је све мањи, што производи и незадовољство народа. Kанцер унет у идеју подвале да би освојила сопствени суверенитет демократска држава мора да плати сопственом пропашћу, као и свако живо биће. Можемо закључити да демократија, изведена по концепту западне цивилизације, не само да није идеални и коначни облик друштвено-политичког уређења државе, већ је њена рак рана која неизбежно води њеној пропасти. Овај сукоб, који се остварује кроз сукоб демократске и ауторитарне државе је последњи трзај демократске државе пре него што се распадне због саме идеје на којој почива.
Остали смо дужни да разјаснимо шта значи суверенитет државе. Ако се подсетимо да се биће цивилизације-држава заснива на информационој комуникацији (сви акти државе само су правила о комуникацији ентитета унутар ње), онда одмах следи закључак да се и власт, суверенитет државе своди на идеју, на циљ коме су усмерене њене активности. Уколико додамо сазнање да је еволуција атрибут материје и да она еволуира експоненцијално, а биће цивилизације је врх те еволуције, онда можемо показати кроз које активности држава остварује свој суверенитет. Свакако да она, као и свако живо биће, мора да оствари опстанак кроз компетицију с конкурентним бићима, односно државама.
Али поред тога свако живо биће трпи еволуцију (увек је то еволуција знања), као неизбежан процес који се у организмима остварује кроз четири фазе: еволуција, промена понашања, адаптација и хармонизација. Међутим, пошто је заснована на информационој комуникацији, држава сама уређује своју материјалну структуру и своје животне циклусе и она то чини према врховном императиву – еволуцији. Суверенитет се састоји само у томе да еволуција буде сврха којој су подређени сви други циљеви и наравно и човек као потрошна основа која може и биће замењена основом већег потенцијала.
Јасно је да и дубока држава, као скуп слободних ентитета, то јест живих бића, такође егзистира на информационој комуникацији и да је њихова воља и њихова власт садржана у једној јединој сврси: да еволуирају. За разлику од државе, дубока држава нема никакав однос, никакву обавезу према човеку јер ту потребу (да човек постоји и да омогућава еволуцију) остварује сама држава. Због тога су све активности дубоке државе лишене било какве хуманости.
