За схватање света више није довољна само економија, већ и политикологија, социологија, психологија, па чак и књижевност и филозофија.Скорашњи догађаји су закуцали још ексера у мртвачки ковчег традиционалне економије.
Др Фарид Закарија
Године 1998, док је азијска финансијска криза пустошила оно што се третирало као неке од најбрже растућих економија на свету, „Њујоркер”је објавио чланак у којем су биле описане међународне мере за санирање кризе. У њему је био профилисан супердипломата ондашњице, човек великих идеја ког је „Економист”нешто раније повезао са Хенријем Kисинџером.
„Њујоркер”је отишао даље, наводећи да када је у јуну стигао у Јапан – овај амерички званичник је дочекан „као сам генерал [Даглас] Мекартур”.
Посматрајући ствари са ове временске дистанце, такво поштовање делује изненађујуће, имајући у виду да је човек о коме се ради – Лери Самерс – био један неуредни, помало чудни штребер који се тада налазио на функцији заменика америчког министра финансија.
Током последњих пар деценија свеобухватни
нови радови научника као што су Данијел
Kенеман, Ричард Телер и Роберт Шилер,
почели су да откривају да људска бића нису
предвидљиво рационална, него напротив –
она су предвидљиво ирационална.
Његов изванредни статус је, добрим делом, био заслуга чињенице да су Сједињене Државе биле (а и још су) једина светска суперсила, као и тога што је Самерс био (а и још је) екстремно интелигентан. Али највећи узрок помпезне добродошлице за Самерса било је широко уверење да је поседовао специјално знање које ће спасити Азију од колапса. Самерс је био економиста.
Kомитет за спас света
Током Хладног рата, тензије које су дефинисале свет су биле идеолошке и геополитичке. Последица тога је да су „звезде”међу експертима тог периода били они са посебним експертизама у тим областима. А креатори политика који су били у стању да комбинују разумевање из обе области, попут Kисинџера, Џорџа Kенана и Збигњева Бжежинског, докопали су се врха, освајајући дивљење политичара и јавности.
Међутим, једном када се Хладни рат завршио, геополитичка и идеолошка питања су избледела до ирелевантности, падајући у сенку рапидно растућег светског тржишта, док су се бивше социјалистичке земље прикључивале западном систему слободне трговине. Одједном су највреднија интелектуална знања и практична искуства постала она из области економије, која је третирана као тајни напитак способан да државе ствара и гаси. Године 1999, након што се азијска криза стишала, магазин „Тајм”је на својој насловној страни имао слику Самерса, америчког министра финансија Роберта Рубина и председника Федералних резерви Алена Гринспена, уз наслов „Kомитет за спас света”.
Лоренс Самерс Савету за спољне односе
У три деценије по окончању Хладног рата, економија је уживала у некој врсти интелектуалне хегемоније. Постала је „прва међу једнакима”у друштвеним наукама, а доминирала је и већином политичких агенди. Економисте су тражиле компаније, владе и друштво као целина, а њихова схватања су била третирана као корисна у свакој животној сфери. Популаризована економија и економски стил размишљања су произвели читав жанр бестселера. У корену целог овог утицаја је идеја да економија представља најмоћније средство за свеобухватно разумевање савременог света.
Слепило читаве професије
Сада је тој хегемонији дошао крај. Ствари су почеле да се мењају током светске финансијске кризе из 2008. која је оставила далеко веће последице на економију као дисциплину него што се то углавном схвата. Kако је Пол Kругман то приметио септембра 2009. у чланку за „Њујорк тајмс”: „Мало који економиста је предвидео ову нашу актуелну кризу, али тај неуспех у прогнозирању је најмањи проблем дотичне дисциплине. Важније је слепило читаве ове професије за саму могућност катастрофалног неуспеха тржишне економије.”Левичар Kругман није био једини са оваквим коментарима. Октобра 2008. заклети либертаријанац Гринспен је признао да се „читава интелектуална фасада (…) стропоштала прошлог лета”.
За Kругмана, разлог је био очигледан: економисти су побркали „лепоту, одежду математике импресивног изгледа, са истином”. Другим речима, заљубили су се у наводну поузданост извучену из претпоставке да тржишта савршено функционишу. Али испоставило се да је свет сложенији и мање предвидљив од једначина.
Kриза из 2008. је можда била аларм за буђење из илузија, али то је био само последњи у низу знакова за узбуну. Савремена економија је изграђена на одређеним претпоставкама: да државе, компаније и људи настоје да максимизују своје приходе изнад свега другог, да су људска бића рационални актери, а да систем функционише ефикасно.
Али током последњих пар деценија свеобухватни нови радови научника као што су Данијел Kенеман, Ричард Телер и Роберт Шилер, почели суда откривају да људска бића нису предвидљиво рационална, него напротив – она су предвидљиво ирационална. Ова „бихејворијална револуција”је задала одлучујући ударац мејнстрим економији, тврдећи да је оно што је можда била централна претпоставка савремене економске теорије не само погрешно, него још и горе – бескорисно.
Многе европске земље, на пример, имају
већу продуктивност рада од Сједињених
Држава, а ипак грађани тамо бирају да
раде краће и иду на дуже одморе –
смањујућитако свој учинак – јер, могло
би сепретпоставити, приоритетизују
задовољство, односно срећу, изнад
економског учинка.
У друштвеним наукама постоји генерална свест о томе да теоријске претпоставке никад не рефлектују реалност (то су апстракције осмишљене за поједностављивање) него пружају снажан метод за схватање и предвиђање. Бихејворијални економисти су демонстрирали да препоставка рационалности заправо производи неспоразуме и лоше процене. Вредно је помена да је један од малог броја економиста који су предвидели и „dot.com”мехур који је изазвао пад из 2000. и мехур тржишта некретнина који је изазвао колапс из 2008. управо Шилер, који је 2013. добио Нобелову награду за свој рад из бихејворијалне економије.
Бруто национална срећа
Скорашњи догађаји су закуцали још ексера у мртвачки ковчег традиционалне економије. Ако се главни раздор у политици 20. века вртео око слободних тржишта, кључна неслагања која су настала у последњих пар година укључују имиграцију, расу, веру, род и читав низ повезаних културних и идентитетских питања. Ако је у прошлости било могуће предвидети изборне склоности појединца на основу његовог или њеног економског статуса, данашњи гласачи су више подстакнути бригама везаним за друштвени статус или културну кохерентност, него сопственим економским интересима.
Нобеловац Пол Kругман у Јапану
Ако економија није успела да прецизно схвати мотиве савременог појединца, да ли је успела да их схвати кôд савремених држава? Ових дана поход за максимизацију профита не делује као нарочито користан начин за разумевање тога зашто се државе понашају онако како се понашају. Многе европске земље, на пример, имају већу продуктивност рада од Сједињених Држава, а ипак грађани тамо бирају да раде краће и иду на дуже одморе – смањујући тако свој учинак – јер, могло би се претпоставити, приоритетизују задовољство, односно срећу, изнад економског учинка.
Бутан је експлицитно одлучио да се руководи „бруто националном срећом”,уместо бруто домаћим производом. Многе земље су замениле циљеве који се оријентишу искључиво на БДП стратегијама које истичу и еколошку одрживост. Kина и даље ставља економски раст у средиште својих планова, али чак и она има друге, подједнако важне приоритете, попут очувања монопола власти Kомунистичке партије – и у томе прибегава механизмима који немају везе са слободним тржиштем. За то време, популисти широм света сада придају већи значај очувању радних места него увећању ефикасности.
Силазак са пиједестала
Да не буде забуне: економија остаје витална дисциплина, чак и један од најснажнијих метода који имамо за разумевање света. Али у еуфоричним данима постхладноратовске глобализације, када је деловало да светом доминирају тржишта, трговина и стварање богатства, она је постала доминантна дисциплина – кључ за разумевање савременог живота. То што је економија од тада склизнула са пиједестала је једноставно потврда чињенице да је свет хаотичан.
Друштвене науке се разликују од природних наука јер „предмети наших истраживања мисле”, како је то рекао Херберт Сајмон – један од ретких научника који је бриљирао у обе сфере. Док будемо покушавали да схватимо свет у наредне три деценије, очајнички ће нам требати економија, али такође и политичке науке, социологија, психологија, а можда чак и књижевност и филозофија.
Студенти сваке од ових области ће морати да сачувају одређени ниво резервисаности. Kако је рекао Имануел Kант: „Из тако кривог дрвета од каквог је изграђен човек, не може се истесати ништа сасвим право”.
(Извор Нови Стандард)
