КАПИТАЛИЗАМ ЗАУВЕК

Данас су доминантна два модела капитализма између којих постоје значајне разлике. Њихово надметање одредиће будућност глобалне економије.

Проф. др Бранко Милановић

 Капитализам влада светом. Уз неколико занемарљивих изузетака, економске активности на нашој планети свуда су организоване на исти начин: рад је добровољан, капитал углавном у приватним рукама, координација производње је децентрализована и мотивисана профитом.

За тријумф таквих размера не постоје историјски преседани. У Месопотамији у 6. веку пре наше ере, у Римском царству, у средњовековним италијанским градовима државама или земљама Низоземља ране модерне ере (данашње земље Бенелукса), капитализам је увек морао да коегзистира са другачијим облицима организације производње. Међу алтернативним системима биле су ловачке и сакупљачке заједнице, мала пољопривредна газдинства слободних сељака, кметство и ропство. Пре само сто година, када су индустријска производња великог обима и јачање глобалне трговине донели глобализовани капитализам у његовој првој инкарнацији, многе од тих алтернатива још су постојале. После Октобарске револуције 1917, капитализам је морао да дели планету са комунизмом. Приближно трећина светског становништва живела је у комунистичким земљама. Данас је капитализам једини преостали  начин организовања производње.

Два модела капитализма
Неки западни аутори данашњи поредак описују као „позни капитализам”, што би требало да имплицира да се овај економски систем ближи свом крају. Други верују да се капитализам суочава са новим изазовом социјализма. Али истина је да капитализам неће никуда отићи и да данас практично нема озбиљних конкурената. Друштва широм света прихватају дух конкуренције и предузетништва усађен у капитализам, јер без њих доходак опада, сиромаштво расте, а технолошки напредак се успорава. Стварне битке данас се воде унутар капитализма, између његова два супротстављена модела.

У људској историји често се догађало да тријумф једног система или религије буде праћен шизмом и разлазом сличних варијанти исте доктрине. После тријумфа на Медитерану и Блиском истоку, хришћанство је прошло кроз период дубоких идеолошких спорова који су довели до прве велике поделе на западну и источну цркву. Слично је било са исламом, који се после вртоглаве експанзије поделио на огранке шиитског и сунитског ислама. Ни комунизам, главни ривал капитализма у 20. веку, није дуго био монолитан: распао се на две школе, совјетску и маоистичку. Капитализам у том погледу није изузетак: данас су доминантна два модела између којих постоје значајне политичке, економске и друштвене разлике.

У државама западне Европе, Северне Америке и многим другим земљама, као што су Индија, Индонезија и Јапан, доминантан је либерално-меритократски тип капитализма – систем са највећом концентрацијом производње у приватном сектору који наводно омогућује напредовање најспособнијих и настоји да свима пружи једнаке шансе мерама као што су бесплатно школовање и опорезивање наследства. Поред њега постоји и политички модел капитализма под строгом контролом државе, за који је најбољи пример Кина, а срећемо га и у другим деловима Азије (Бурма, Сингапур, Вијетнам), у Европи (Азербејџан, Русија) и Африци (Алжир, Етиопија, Руанда). У том систему предност се даје високом економском расту, а политичка и грађанска права појединаца се ограничавају.

Та два типа капитализма – са Сједињеним Државама и Кином као најпознатијим представницима – неизбежно стоје у конкурентском односу. Азија, западна Европа и Северна Америка, на које отпада 70 одсто светског становништва и 80 одсто светског производа, непрестано су у контакту кроз трговину, инвестиције, кретање људи, трансфер технологија и размену идеја. Такве везе и сукобљавања подстичу конкуренцију између Запада и делова Азије, што додатно продубљује разлике између прихваћених модела капитализма. Будућност глобалне економије одредиће надметање између ова два његова вида – а не сукоб капитализма и неког алтернативног економског система.

Ривалитет Кине и Сједињених Држава Често се приказује као производ сукобљених геополитичких интереса, али по својој суштини тај сукоб више личи на судар тектонских плоча који ће одредити даљи развој капитализма у овом веку

До 1978. године готово 100 одсто економског производа Кине потицало је из јавног сектора; данас је тај удео опао на мање од 20 одсто. У модерној Кини, као и у традиционално капиталистичким земљама Запада, средства за производњу налазе се претежно у приватним рукама, држава не покушава да намеће компанијама одлуке о томе шта ће производити и колико ће то коштати, и већина радника ради за плату. По све три тачке Кина јесте капиталистичка земља.

Брокер на Шангајској берзи (Getty Images)

Капитализам нема конкуренције, али његова два модела нуде значајно различите облике организације политичке и економске моћи у друштву. У политичком капитализму политичке елите добијају више аутономије у замену за високе стопе економског раста за најширу популацију. Економски успеси Кине довели су у питање доктрину прихваћену на Западу која учи да су капитализам и либерална демократија нужно узајамно повезани.

Либерални капитализам на својој страни има више добро познатих предности, међу којима су најважније демократија и владавина права. Та два својства представљају врлине по себи и њима се може приписати подстицање економског раста промовисањем иновација и друштвене мобилности. Али, овај систем се суочава и са једним великим изазовом: то је формирање самодовољне више класе, у комбинацији са растом неједнакости. У овом тренутку то је највећа претња дугорочним изгледима либералног капитализма.

С друге стране, кинеска држава, као и све државе политичког капитализма, принуђена је да константно одржава веома високе стопе економског раста да би оправдала своју моћ, што је обавеза коју је с пролажењем времена све теже извршавати. Државе политичког капитализма такође морају ограничити корупцију која је овом систему иманентна, а са којом је повезан галопирајући раст неједнакости. Ипак, главни испит кинеског модела биће зауздавање све снажније капиталистичке класе која би могла покушати да се одупре превеликој моћи државне бирократије.

Како остали делови света буду покушавали да трансформишу своје економије и покрену економски раст (нарочито афричке земље), тензије између ова два модела биће све израженије. Ривалитет Кине и Сједињених Држава често се приказује као производ сукобљених геополитичких интереса, али по својој суштини тај сукоб више личи на судар тектонских плоча који ће одредити даљи развој капитализма у овом веку.

 Либерални капитализам
Глобална доминација капитализма је једна од две епохалне промене кроз које свет данас пролази. Друга је прерасподела економске моћи између Запада и Азије. Први пут од времена Индустријске револуције доходак у Азији приближава се дохотку у западној Европи и Северној Америци. Запад је 1970. године производио 56 одсто укупног светског производа, а Азија (укључујући и Јапан) тек 19 одсто. Данас, само три генерације касније, ти удели износе 37 и 43 одсто – у великој мери захваљујући запањујућем економском расту земаља као што су Кина и Индија.

 Западни капитализам створио је информационе и комуникационе технологије које су омогућиле нови талас глобализације крајем 20. века, када Азија почиње да смањује заостатак за „глобалним севером”. Иницирана богатством западних економија, глобализација је довела до реконструкције окошталих структура и огромног раста у многим азијским земљама. Глобална доходовна неједнакост значајно је опала у односу на 90-те године 20. века, када је глобални Ђинијев коефицијент (мера неједнакости у дистрибуцији дохотка – где нула представља потпуну једнакост, а јединица потпуну неједнакост) износио 0,70. Данас износи око 0,60, а са даљим растом у Азији наставиће да опада.

Док се неједнакост између земаља смањује, неједнакост унутар земаља расте – нарочито на Западу. Ђинијев коефицијент за Сједињене Државе порастао је са 0,35 1970. године на данашњих 0,45. Раст неједнакости унутар земаља у великој мери је последица глобализације и њених ефеката на развијене економије на Западу, укључујући слабљење синдиката, укидање производних радних места и стагнацију плата.

Сцена из Њујорка (Spencer Platt/Getty Images)

Либерално-меритократски капитализам производ је последњих 40 година. Најлакше ћемо га разумети ако га упоредимо са друге две историјске варијанте: класичним капитализмом, који је доминирао у 19. веку, и социјалдемократским капитализмом, какав се практиковао у социјалним државама западне Европе и Северне Америке приближно од краја Другог светског рата до раних 80-их година.

За разлику од класичног капитализма 19. века, када је основ богатства било поседовање, а не рад, у данашњем систему богатство је обично производ дохотка од капитала и дохотка од рада – то јест, богати остварују доходак како од инвестиција тако и од рада. Такође, склапају бракове с партнерима сличног образовног и финансијског статуса, што социолози описују као „асортативно спаривање”. Док су у класичном капитализму људи на врху лествице најчешће били финансијери, данас на врху има добро плаћених менаџера, веб дизајнера, лекара, инвестиционих банкара и осталих елитних професија. То су људи који раде за своје веома високе плате, али такође, кроз наслеђену или уштеђену имовину, знатан део дохотка остварују од поседовања финансијских средстава.

У либерално-меритократском капитализму друштва су егалитарнија него у фази класичног капитализма, жене и етничке мањине имају веће изгледе да се придруже радној снази, а најтеже последице акутне концентрације богатства и привилегија ублажавају се мерама социјалне заштите и трансферима (из пореских прихода). То су одлике које је либерално-меритократски капитализам наследио од свог директног претходника, социјалдемократског капитализма.

У Сједињеним Државама 10 процената најбогатијих држи у рукама 90 одсто финансијских средстава. Владајућа класа је високообразована, многи њени припадници раде и њихов доходак од рада је обично висок. Већином верују да су поштено стекли своју позицију у друштву

Социјалдемократски капитализам је био организован око индустријског рада и укључивао је моћне синдикате који су одиграли важну улогу у смањивању неједнакости. У периоду социјалдемократског капитализма усвајане су мере као што је био Закон о образовним бенефицијама за ветеране из 1944. и Детроитски споразум из 1950. (колективни уговор за раднике у аутоиндустрији који су издејствовали синдикати) у Сједињеним Државама. Француска и Немачка су у том периоду доживеле највећи економски бум. Раст је дистрибуиран прилично равномерно; становништво је имало користи од боље здравствене заштите, стамбене изградње и јефтиног образовања; велики број породица је тако добио прилику да се попење на доходовној лествици.

Са глобализацијом и уласком у период либерално-меритократског капитализма променила се сама природа рада, индустријска радничка класа је десеткована, а синдикати ослабљени. Од краја 20. века удео дохотка од капитала у укупном дохотку је у порасту– то јест, све већи део БДП-а припада профитима великих корпорација и богаташа. Та тенденција је најизраженија у Сједињеним Државама, а уочљива је и у већини других земаља, развијених и оних у развоју. Раст удела дохотка од капитала у укупном дохотку имплицира да капитал и капиталисти постају важнији од рада и радника, чиме стичу више економске и политичке моћи. То такође значи да неједнакост расте, јер су људи који велики део дохотка остварују од капитала обично већ богати.

Незадовољство на Западу
Садашњи систем је произвео диверсификовану елиту (у погледу родне и расне заступљености), али такође је продубио неједнакост, што се често прикрива велом прича о заслугама. У поређењу са претходницима из златног доба с краја 19. века, данашњи богаташи заиста имају више основа да тврде да је статус који су стекли резултат рада и заслуга, али истовремено прикривају предности које им систем пружа и користи које су имали од смањене економске мобилности. У последњих 40 година присуствовали смо успону више класе која је практично незаменљива и све изолованија од остатка друштва. У Сједињеним Државама 10 процената најбогатијих држи у рукама 90 одсто финансијских средстава. Владајућа класа је високообразована, многи њени припадници раде и њихов доходак од рада је обично висок. Већином верују да су поштено стекли своју позицију у друштву.

Такве елите обилно инвестирају у сопствено потомство и стицање политичке моћи. Инвестирањем у образовање деце припадници највиших класа омогућују будућим генерацијама да задрже висок доходак од рада и елитни статус који се традиционално повезује са знањем и образовањем. Куповином политичког утицаја – кроз улагања у изборне кампање, експертске групе, универзитете и тако даље – осигуравају да им буде препуштена одлука о правилима наслеђивања, да би свој финансијски капитал што лакше пренели на нове генерације. Та два елемента (образовање и трансфер капитала) осигуравају репродукцију владајуће класе.

На Њујоршкој берзи (Richard Drew/AP)

Формирање недодирљиве више класе не би било могуће да та класа не поседује политичку моћ. У прошлости се то углавном одвијало само од себе; политичка класа се регрутовала из редова богатих, па је било природно да политичари и богаташи имају заједничке интересе. То више није случај: политичари данас долазе из разних друштвених слојева и залеђа и многи од њих, гледано из социолошке перспективе, имају мало тога заједничког са богатима, ако уопште нешто имају. Председници Бил Клинтон и Барак Обама у Сједињеним Државама и премијери Маргарет Тачер и Џон Мејџор у Британији штитили су интересе најбогатијих иако су потицали из скромних породица.

У модерној демократији, новчаним прилозима за политичке кампање и финансирањем или директним поседовањем експертских група и медија богаташи купују економске политике које им одговарају: то су нижи порези за богате, веће пореске олакшице за компаније, дерегулација и тако даље. Такве политике увећавају њихове изгледе да остану на врху и указују на директну повезаност виших удела дохотка од капитала у нето дохотку земље и настајања више класе која служи искључиво себи. Чак и кад не би кооптирала политичаре, виша класа би имала веома јаку политичку позицију, а улагањем у изборне кампање и изградњом сопствених институција цивилног друштва она постаје практично недодирљива.

Док се елите либерално-меритократског капитализма укопавају на својим позицијама, у остатку друштва тиња незадовољство. Незадовољство процесима глобализације на Западу углавном је узроковано све дубљим јазом између малобројне елите и маса које од глобализације нису виделе много користи и које верују, оправдано или не, да су глобална трговина и имиграција главни узроци њихових мука. Таква ситуација подсећа на „дисартикулацију” друштва у земљама Трећег света 70-их година 20. века, која је описана на примерима Бразила, Нигерије и Турске. Буржоазија ових земаља успешно се повезала са глобалним економским системом, али највећи део залеђа њихових земаља остао је занемарен. Болест за коју се веровало да погађа само земље у развоју сада је погодила глобални север.

Кинески политички капитализам
У Азији је мишљење о глобализацији сасвим другачије: према резултатима анкета, 91 одсто становника Вијетнама, на пример, верује да је глобализација позитивна сила. Има ироније у томе што је у земљама као што су Кина и Вијетнам управо комунизам обавио припремне радове за коначну капиталистичку трансформацију. Кинеска комунистичка партија дошла је на власт 1949, после изведене националне револуције (против стране доминације) и социјалне револуције (против феудализма), што је омогућило да се елиминишу идеологије и обичаји за које се сматрало да успоравају економски развој и граде вештачке класне поделе. (Знатно мање радикална борба за независност у Индији, с дуге стране, није успела да елиминише кастински систем). Истовремено спровођење две револуције било је предуслов за стварање локалне капиталистичке класе која ће покренути економију. Комунистичке револуције у Кини и Вијетнаму обавиле су практично исту функцију као успон буржоазије у Европи у 19. веку.

У Кини је до трансформације квазифеудализма у капитализам дошло релативно брзо, под контролом веома моћне државе. У Европи, где је потискивање феудалних структура трајало вековима, држава је имала знатно мање важну улогу у преласку на капитализам. Ако то имамо у виду, неће нас изненадити то што капитализам у Кини, Вијетнаму и другим земљама региона поседује ауторитарну црту.

За систем политичког капитализма карактеристичне су три одлике. Прво, државом управља технократска бирократија која легитимитет дугује економском расту. Друго, закони постоје, али њихова примена је арбитрарна, углавном у корист елита које могу одабрати да закон не примене када им то одговара или да га примене пуном снагом да би казниле опоненте. Арбитрарност у примени закона у овим друштвима доводи нас до треће одређујуће карактеристике: то је нужност аутономије државне управе. Да би ефикасно деловала, држава не може дозволити да буде спутана законским ограничењима. Тензија између првог и другог начела – технократске бирократије и лабаве примене закона – производи корупцију, али у овом случају то није аномалија, већ интегрални део поставке система политичког капитализма.

После краја Хладног рата, тако постављен систем омогућио је завидан раст у наводно комунистичким земљама у Азији. У периоду од 27 година који је истекао 2017, просечна стопа раста у Кини износила је око осам, а у Вијетнаму око шест одсто. У Сједињеним државама – два одсто.

Сакупљач смећа (REUTERS)

Тамна страна астрономског економског раста у Кини је огроман раст неједнакости. Од 1985. до 2010. Ђинијев коефицијент је скочио са 0,30 на око 0,50 – што је више него у Сједињеним Државама и ближе вредностима у Јужној Америци. Неједнакост у Кини драстично је порасла, како у селима тако и у градовима, а растућа неједнакост између села и градова укупну неједнакост у земљи чини још већом. Раст неједнакости уочљив је дуж сваке линије раздвајања – између богатих и сиромашних провинција, између високо и нискоквалификованих радника, између мушкараца и жена, између приватног и државног сектора.

Занимљиво је да се и у Кини бележи раст удела дохотка од капитала у приватном власништву, који је тамо, рекло би се, једнако концентрисан као у развијеним тржишним економијама Запада. У Кини је већ настала нова капиталистичка елита. Колико 1988. квалификовани и неквалификовани индустријски радници, административни службеници и државни чиновници били су заступљени унутар пет процената становништва са највећим дохотком са чак 80 одсто. До 2013. њихов удео се готово преполовио и сада доминирају власници предузећа (20 одсто) и стручни радници (33 одсто).

Занимљива одлика нове капиталистичке класе у Кини је то што је практично „израсла из земље”. Четири петине њених припадника потичу из породица земљорадника или физичких радника. Таква међугенерацијска мобилност не изненађује ако имамо у виду да је стара капиталистичка класа практично збрисана, прво после победе комуниста 1949, па поново у Културној револуцији 60-их година. Али таква мобилност не може дуго трајати, јер ће концентрација власништва над капиталом, све већи трошкови образовања и значај породичних веза врло брзо произвести ситуацију сличну оној на Западу.

Ипак, у поређењу са истом класом на Западу, нова капиталистичка класа у Кини више је класа по себи него за себе. Многи компликовани облици власништва у Кини – који на локалном и националном нивоу замагљују границе између јавног и приватног – омогућују политичкој елити да контролише моћ нове капиталистичке економске елите.

Кина је миленијумима била скуп снажних, прилично централизованих држава које су успевале да спрече класу богатих трговаца да стекне статус независног центра моћи. Француски истраживач Жак Жерне сматра да богати трговци из времена династије Сонг у 13. веку нису успели да оформе самосвесну класу са заједничким интересима, јер је држава увек налазила начин да ограничи њихову моћ. Трговци су настављали да се богате као појединци (што чине и нови капиталисти у данашњој Кини), али никада нису произвели кохерентну класу са јасним политичким и економским циљевима или интересима које ће заступати и бранити. Овај сценарио, примећује Жерне, суштински се разликује од ситуације у италијанским трговачким републикама и Низоземљу у приближно истом периоду у Европи. Такав историјски образац у ком капиталисти могу стицати богатство, али не и политичку моћ, вероватно ће опстати, како у Кини тако и другим земљама политичког капитализма.

Сукоб два система
Док Кина осваја нове позиције на међународној сцени, облик капитализма који практикује неизбежно улази у сукоб са западним либерално-меритократским капитализмом. Политички капитализам би могао истиснути западни модел из многих земаља света.

Какав год да буде аранжман са државама које прихвате модел политичког капитализма, Кина ће свакако имати све више утицаја на међународне институције које су у претходна два века градиле искључиво западне земље, да служе интересима Запада

Једна од предности либералног капитализма је демократски политички систем. Демократија је пожељна по себи, наравно, али поред тога пружа и извесну инструменталну предност. Пошто подразумева редовне консултације са становништвом, демократија је снажан коректив за економске и друштвене трендове који би могли бити штетни за опште добро. Чак и ако демократски донете одлуке понекад имају за резултат политике које умањују стопу економског раста, повећавају загађеност или смањују очекивани животни век, демократско одлучивање може за релативно кратко време кориговати такве трендове.

Амерички Конгрес (REUTERS/Kevin Lamarque)

Политички капитализам, с друге стране, нуди ефикасније управљање економијом и више стопе раста. Чињеница да је Кина економски убедљиво најуспешнија земља у последњих пола века даје јој за право да легитимно нуди и извози свој модел економских и политичких институција. Она то најдиректније чини кроз иницијативу Појас и пут, амбициозни пројекат повезивања неколико континената изградњом инфраструктуре коју финансира Кина. Ова иницијатива представља идеолошки изазов начину на који је Запад досад приступао питању економског развоја широм света. Док се Запад фокусирао на изградњу институција, Кина улаже у изградњу опипљивих ствари. Кинеска иницијатива ће повезати земље које су ушле у партнерство и увести их у кинеску сферу утицаја. Пекинг планира да евентуалне будуће спорове у вези са овим инвестицијама решава суд који ће установити Кина – што је велики преокрет за земљу чији су „век понижења” у 19. веку обележили и Американци и Европљани насељени у Кини који су одбијали да се повинују кинеским законима.

Многе земље прихватају кинеску иницијативу. Кинеске инвестиције ће донети путеве, луке, железнице и осталу неопходну инфраструктуру, и то без условљавања која обично прате сличне инвестиције са Запада. Кина нема интереса за локалне политике земаља учесница; уместо тога, инсистира на једнаком третману свих земаља. За званичнике у многим мањим земљама такав приступ је веома привлачан. Кина такође ради на оснивању међународних институција, као што је Азијска инвестициона банка за инфраструктуру, идући тако стопама Сједињених Држава које су после Другог светског рата иницирале оснивање Светске банке и Међународног монетарног фонда.

Пекинг има још један добар разлог да буде активнији на међународној сцени. Ако Кина не буде рекламирала своје институције док Запад наставља да шири вредности либералног капитализма унутар Кине, велики делови кинеског становништва би могли пожелети западне институције. Протести у Хонгконгу нису се прелили у унутрашњост Кине, али јасно су указали на незадовољство арбитрарним спровођењем закона, незадовољство које можда и није ограничено само на бившу британску колонију. Флагрантна цензура интернета такође изазива незадовољство младих и образованих.

„Технологија је граница демократије”, рекао је француски филозоф Жак Елул пре више од пола века. „Све што технологија освоји демократија мора изгубити. Инжењери који би имали наклоност радника вероватно не би имали појма о томе како машине раде”

Приказивањем предности сопственог модела политичког капитализма у иностранству Кина може покушати да умањи привлачност западног либералног модела за сопствене грађане. Њене активности на међународној сцени заправо имају за циљ да осигурају опстанак у земљи. Какав год да буде аранжман са државама које прихвате модел политичког капитализма, Кина ће свакако имати све више утицаја на међународне институције које су у претходна два века градиле искључиво западне земље, да служе интересима Запада.

Будућност капитализма
Џон Ролс, велики филозоф модерног либерализма, тврдио је да добро друштво увек мора давати апсолутну предност основним слободама у односу на богатство и доходак. Ипак, искуство нас учи да су многи људи спремни да демократска права трампе за већи доходак. То је најуочљивије на примеру организације компанија, где је производња организована на изразито хијерархијски начин, а не демократски. Радници не гласају о томе шта би волели да производе и како би то желели да раде. Хијерархија гарантује виши степен продуктивности и веће плате. „Технологија је граница демократије”, рекао је француски филозоф Жак Елул пре више од пола века. „Све што технологија освоји демократија мора изгубити. Инжењери који би имали наклоност радника вероватно не би имали појма о томе како машине раде.” Иста аналогија може се применити на друштво у целини: гласачи се својевољно могу одрећи демократских права, као што су и чинили, због већег дохотка.

У данашњем комерцијализованом и ужурбаном свету, грађани ретко имају времена, знања и жеље да се мешају у своје грађанске дужности, осим ако су у питању ствари које их се директно тичу. Илустративно је то што се у Сједињеним Државама, једној од најстаријих демократија на свету, избор председника, који у многим аспектима има овлашћења краља, не сматра довољно значајним догађајем да мотивише бар половину бирачког тела да изађе и гласа. У том погледу, политички капитализам је супериоран.

Проблем је, међутим, у томе што политички капитализам, да би одговорио на изазове либерализма, мора константно обезбеђивати високе стопе раста. Док су предности либералног капитализма природне, у том смислу да су уграђене у саму поставку система, предности политичког капитализма су инструменталне: морају се стално изнова демонстрирати. Политички капитализам утакмицу започиње хендикепом, јер сопствену супериорност мора доказивати емпиријски. Такође, суочава се са још два проблема. У односу на либерални капитализам, политички капитализам показује израженију тенденцију генерисања лоших политика и лоших социјалних исхода које је тешко променити, јер носиоци власти немају никаквог подстицаја за промену курса. Такође, може произвести раширено незадовољство због бујања системске корупције у одсуству владавине права.

Председник Си Ђинпинг (Ng Han Guan/Associated Press)

Али, хоће ли нови кинески капиталисти вечно пристајати на статус кво у ком њихова формална права у било ком тренутку могу бити ограничена или опозвана и увек се налазе под надзором државе? Или ће, кад се умноже и ојачају, покушати да се организују, да утичу на државу и коначно је преузму, као што се догодило у Сједињеним Државама и Европи?

Политички капитализам би као предности морао да понуди ефикасније управљање друштвеним токовима, више стопе раста и ефикаснију администрацију (укључујући администрацију правосуђа). За разлику од либералног капитализма, који може себи допустити релаксиранији однос према текућим проблемима, политички капитализам је принуђен да непрестано пружа свој максимум. Али са становишта социјалног дарвинизма то би могла бити предност: јер би под константним притиском да поданицима увек пружи више политички капитализам могао усавршити вештине управљања економском сфером довољно да успе да сваке године испоручи више добара и више услуга него његов либерални конкурент. Нешто што је на први поглед личило на недостатак могло би се показати као предност.

Али, хоће ли нови кинески капиталисти вечно пристајати на статус кво у ком њихова формална права у било ком тренутку могу бити ограничена или опозвана и увек се налазе под надзором државе? Или ће, кад се умноже и ојачају, покушати да се организују, да утичу на државу и коначно је преузму, као што се догодило у Сједињеним Државама и Европи? Чини се да западни пут који је Маркс скицирао прати гвоздену логику: економска моћ ће увек покушавати да се еманципује и заштити или наметне своје интересе. Али две хиљаде година дуга историја неравноправног партнерства између кинеске државе и кинеских богаташа могла би онемогућити такав развој догађаја у Кини.

Кључно питање је хоће ли кинески капиталисти успети да ставе државну управу под контролу и да ли ће у покушајима да то постигну посегнути за представничком демократијом. У Сједињеним Државама и Европи капиталисти су тај лек користили веома опрезно, у хомеопатским дозама док се франшиза полако ширила, и ускраћивали га кад год би се на видику појавила претња за класу поседника (као у Великој Британији после Француске револуције, када је право гласа додатно ограничено). Кинеска демократија, ако је буде, вероватно ће личити на демократију у остатку данашњег света, у том смислу да ће сваки становник добити право гласа. Ипак, имајући у виду историјско наслеђе, несигуран положај и релативну малобројност кинеске поседничке класе, право питање је да ли је владавина средње класе у Кини уопште одржива. Већ је доживела пропаст у Републици Кини (1912-1949); а њен повратак стотину година касније био би могућ само уз велике тешкоће.

Конвергенција плутократија?
Каква би могла бити будућност западних капиталистичких друштава? Одговор зависи од тога да ли ће либерално-меритократски капитализам успети да пређе у напреднију фазу коју можемо описати као „народни капитализам”, у којој би доходак оба фактора производње, капитала и рада, био равномерније распоређен. То би подразумевало осмишљено ширење власништва над капиталом изван садашње популације 10 процената најбогатијих и осигуравање приступа врхунским школама и најбоље плаћеним пословима независно од породичног порекла.

Да би се остварио виши степен једнакости, земље би морале развијати пореске подстицаје који ће средњу класу охрабрити да задржи у рукама више финансијских средстава, увести више порезе на наследство за најбогатије, побољшати бесплатно јавно школство и установити финансирање изборних кампања из јавног буџета. Кумулативни ефекат таквих мера била би дифузнија расподела власништва над капиталом и образовања. Народни капитализам би био сличан социјалдемократском капитализму по бризи за једнакост, али би тежио другачијој врсти једнакости; уместо фокусирања на редистрибуцију дохотка, овај модел би тежио једнакости у поседовању, како финансијских средстава тако и радних вештина. За разлику од социјалдемократског капитализма, нови капитализам би захтевао релативно скромне редистрибутивне захвате (картице за храну, социјални станови) јер би иницијални степен једнакости већ био релативно висок.

Уколико не реши проблеме растуће неједнакости, либерално-меритократски систем ризикује другачији правац развоја – не кретање ка социјализму, већ конвергенцију са политичким капитализмом. Економске елите на Западу биће све изолованије и стицаће све већу неконтролисану моћ над декларативно демократским друштвима, док се не претворе у нешто слично политичкој елити каква данас управља Кином.

Посматрају Њујорк (Drew Angerer/Getty Images)

Што се економска и политичка моћ на Западу буду више стапале и постајале једно, то ће либерални капитализам бити ближи плутократији, уз преузимање одређених елемената из политичког капитализма. У политичком капитализму политика је средство обезбеђивања економског раста; у плутократском – бившем либерално-меритократском – капитализму, политика је потчињена економској моћи. Крајње одредиште оба система је исто: збијање редова привилеговане мањине и бесконачна репродукција постојећих елита у будућност.

(Извор Нови Стандард)