Студија кинеског научника открива необични одбрамбени механизам. Kључ су зглобови предњих ногу. Током парења, њихове ноге су прибијене уз женку. Након што заврше, мужјаци згрче мишиће предњег дела тела, који гурају хемолимфу (паукову крв) у њихове ноге, одбацујући их од женке.
Мужјаци једне врсте паука се катапултирају након парења. Научници су открили необично понашање код једне врсте паука мрежара. Наиме, мужјаци беже од женки да их не би појеле. Мужјаци ових паука су у опасности јер женке намеравају да их поједу. Стога су развили паметан начин за бекство: одбацују своја тела у ваздух након парења.
Kада је кинески биолог и универзитетски професор Шичанг Занг проматрао овај феномен код породице паукова Пхилопонелла проминенс, приметио је како се мужјак паука буквално катапултира одмах након парења, како га женка не би појела. „Животиње обично користе супербрзо кретање да побегну од предатора или ухвате плен, а не да се супротставе сексуалном партнеру”, објаснио је Занг.
У студији коју су спровели Занг и његове колеге, сви мужјаци паука који су побегли од женки након парења су преживели. Kамере које су могу да сниме велике брзине откриле су да се мужјаци ове врсте, сваки, отприлике, величине тастера на рачунарској тастатури, окрену у просеку 175 пута око своје осе у секунди, при маневру бекства. Истраживачи „дају чврсте доказе да је ово необично понашање сексуална адаптација”, наводи Грета Бинфорд, арахнолог на колеџу Луис и Kларк у Портланду, која није била укључена у студију.
Око 290 врста паука мрежара постоји широм света. У Kини ова врста је уобичајени становник башти, поља и шуме, где формира колоније од 300 и више паукова. Бинфорд, која је проучавала паукове мрежаре у Перуу, описује њихова станишта као „комплекс станова, где сваки паук има своју малу мрежу која је са другим мрежама повезана свиленим нитима”. Женке паука мрежара, као и многих других врста паукова, покушавају да поједу своје партнере након парења. Претпоставља се да то раде зато што су мужјаци ситнији од њих и лакше их је ухватити од неког другог плена.
Дакле, да би започео парење, мужјак мора пажљиво да приступи женки. Он користити телесне наставке, који се називају педипалпи, да испоручи генетски материјал у женку, а када то уради – брзо одскочи, односно – катапултира се. Да би изблиза посматрали ово катапултирање, Занг и е колеге су сакупили младе пауке из оближње баште и узгајали их у контролисаним, лабораторијским условима. Тим научника је затим ставио једног мужјака у мрежу женке, бележећи њихове интеракције. Женку су претходно хранили воћним мушицама, да глад не би утицала на то како се понаша према мужјаку.
Поновили су експеримент са 180 парова и забележили 155 успешних парења. У 152 од тих случајева, мужјаци су извршили оплодњу, а затим су се склонили од опасности и преживели. У три случаја, у којима се мужјаци нису на време катапултирали, женка их је ухватила, убила и појела. У одвојеном скупу експеримената, истраживачи су тестирали ефекте модификовања начина бекства мушких паукова на различите начине, као што је уклањање пара предњих ногу. Ти осакаћени мужјаци, попут оних мужјака који се нису катапултирали на време, постали су „вечера послужена на тацни” канибалистички настројеним женкама.
Прегледајући снимке које су забележиле камере, Занг и његов тим научника су открили тајну катапултирања. Kључ су, сазнали су, зглобови предњих ногу паукова. Током парења, њихове ноге су прибијене уз женку. Након што заврше, мужјаци згрче мишиће предњег дела тела, који гурају хемолимфу (паукову крв) у њихове ноге, одбацујући их од женке. Мужјаци такође плету свилене нити, којима се спуштају у мрежу женке, али на безбедну удаљеност. Ова радња представља безбедносну меру „у случају да су женке агресивне и изненада приђу да их убију”, каже Занг.
Када би научници пресекли ту нит током експеримента, мужјаци би се катапултирали на земљу, уместо у мрежу, удварајући се женки, али не покушавајући да започну однос. Ово се вероватно догађа зато што су пауци свесни да без своје свилене нити не могу да побегну након парења, па се не усуђују ни да покушају, каже Занг. Али зашто би се мужјак уопште трудио да се удвара ако не намерава да покуша да се пари? Може бити да ако га женка види као будућег партнера, неће покушати да га одмах поједе, каже Ајлин Хебетс, арахнолог са Универзитета Небраска у Линколну, која није била укључена у студију.
Широм царства паукова, мужјаци примењују многе бизарне стратегије да не би постали нечији оброк, каже Хебетс. Једни мужјаци вежу женке свилом пре преноса сперме, каже Хебетс, или дају женки поклон умотан у свилу, вероватно да би јој одвратили пажњу. Други мужјаци, међутим, подносе коначну жртву у интересу преношења својих гена. Ако мужјак успе да се пари и помири се са судбином да ће постати оброк, женка може бити довољно сита да не тражи друге мужјаке, већ одабере да остави потомство свом покојном, прождераном мужу.
По Хебетсином мишљењу, студија Зханговог тима „пружа још један сјајан пример наизглед бескрајних могућности за научна открића које пауци могу пружити пажљивим, радозналим и страственим научницима”.
(Извор Национална географија)
