EKOSOFIJA

KATAPULTIRANJE PAUKA

Shutterstock

Shutterstock

Studija kineskog naučnika otkriva neobični odbrambeni mehanizam. Ključ su zglobovi prednjih nogu. Tokom parenja, njihove noge su pribijene uz ženku. Nakon što završe, mužjaci zgrče mišiće prednjeg dela tela, koji guraju hemolimfu (paukovu krv) u njihove noge, odbacujući ih od ženke.

Mužjaci jedne vrste pauka se katapultiraju nakon parenja. Naučnici su otkrili neobično ponašanje kod jedne vrste pauka mrežara. Naime, mužjaci beže od ženki da ih ne bi pojele. Mužjaci ovih pauka su u opasnosti jer ženke nameravaju da ih pojedu. Stoga su razvili pametan način za bekstvo: odbacuju svoja tela u vazduh nakon parenja.

Kada je kineski biolog i univerzitetski profesor Šičang Zang promatrao ovaj fenomen kod porodice paukova Philoponella prominens, primetio je kako se mužjak pauka bukvalno katapultira odmah nakon parenja, kako ga ženka ne bi pojela.Životinje obično koriste superbrzo kretanje da pobegnu od predatora ili uhvate plen, a ne da se suprotstave seksualnom partneru, objasnio je Zang.

U studiji koju su sproveli Zang i njegove kolege, svi mužjaci pauka koji su pobegli od ženki nakon parenja su preživeli. Kamere koje su mogu da snime velike brzine otkrile su da se mužjaci ove vrste, svaki, otprilike, veličine tastera na računarskoj tastaturi, okrenu u proseku 175 puta oko svoje ose u sekundi, pri manevru bekstva. Istraživači daju čvrste dokaze da je ovo neobično ponašanje seksualna adaptacija, navodi Greta Binford, arahnolog na koledžu Luis i Klark u Portlandu, koja nije bila uključena u studiju.

Oko 290 vrsta pauka mrežara postoji širom sveta. U Kini ova vrsta je uobičajeni stanovnik bašti, polja i šume, gde formira kolonije od 300 i više paukova. Binford, koja je proučavala paukove mrežare u Peruu, opisuje njihova staništa kao kompleks stanova, gde svaki pauk ima svoju malu mrežu koja je sa drugim mrežama povezana svilenim nitima. Ženke pauka mrežara, kao i mnogih drugih vrsta paukova, pokušavaju da pojedu svoje partnere nakon parenja. Pretpostavlja se da to rade zato što su mužjaci sitniji od njih i lakše ih je uhvatiti od nekog drugog plena.

Dakle, da bi započeo parenje, mužjak mora pažljivo da pristupi ženki. On koristiti telesne nastavke, koji se nazivaju pedipalpi, da isporuči genetski materijal u ženku, a kada to uradi – brzo odskoči, odnosno – katapultira se. Da bi izbliza posmatrali ovo katapultiranje, Zang i e kolege su sakupili mlade pauke iz obližnje bašte i uzgajali ih u kontrolisanim, laboratorijskim uslovima. Tim naučnika je zatim stavio jednog mužjaka u mrežu ženke, beležeći njihove interakcije. Ženku su prethodno hranili voćnim mušicama, da glad ne bi uticala na to kako se ponaša prema mužjaku.

Ponovili su eksperiment sa 180 parova i zabeležili 155 uspešnih parenja. U 152 od tih slučajeva, mužjaci su izvršili oplodnju, a zatim su se sklonili od opasnosti i preživeli. U tri slučaja, u kojima se mužjaci nisu na vreme katapultirali, ženka ih je uhvatila, ubila i pojela. U odvojenom skupu eksperimenata, istraživači su testirali efekte modifikovanja načina bekstva muških paukova na različite načine, kao što je uklanjanje para prednjih nogu. Ti osakaćeni mužjaci, poput onih mužjaka koji se nisu katapultirali na vreme, postali su večera poslužena na tacni kanibalistički nastrojenim ženkama.

Pregledajući snimke koje su zabeležile kamere, Zang i njegov tim naučnika su otkrili tajnu katapultiranja. Ključ su, saznali su, zglobovi prednjih nogu paukova. Tokom parenja, njihove noge su pribijene uz ženku. Nakon što završe, mužjaci zgrče mišiće prednjeg dela tela, koji guraju hemolimfu (paukovu krv) u njihove noge, odbacujući ih od ženke. Mužjaci takođe pletu svilene niti, kojima se spuštaju u mrežu ženke, ali na bezbednu udaljenost. Ova radnja predstavlja bezbednosnu meru u slučaju da su ženke agresivne i iznenada priđu da ih ubiju, kaže Zang.

Kada bi naučnici presekli tu nit tokom eksperimenta, mužjaci bi se katapultirali na zemlju, umesto u mrežu, udvarajući se ženki, ali ne pokušavajući da započnu odnos. Ovo se verovatno događa zato što su pauci svesni da bez svoje svilene niti ne mogu da pobegnu nakon parenja, pa se ne usuđuju ni da pokušaju, kaže Zang. Ali zašto bi se mužjak uopšte trudio da se udvara ako ne namerava da pokuša da se pari? Može biti da ako ga ženka vidi kao budućeg partnera, neće pokušati da ga odmah pojede, kaže Ajlin Hebets, arahnolog sa Univerziteta Nebraska u Linkolnu, koja nije bila uključena u studiju.

Širom carstva paukova, mužjaci primenjuju mnoge bizarne strategije da ne bi postali nečiji obrok, kaže Hebets. Jedni mužjaci vežu ženke svilom pre prenosa sperme, kaže Hebets, ili daju ženki poklon umotan u svilu, verovatno da bi joj odvratili pažnju. Drugi mužjaci, međutim, podnose konačnu žrtvu u interesu prenošenja svojih gena. Ako mužjak uspe da se pari i pomiri se sa sudbinom da će postati obrok, ženka može biti dovoljno sita da ne traži druge mužjake, već odabere da ostavi potomstvo svom pokojnom, prožderanom mužu.

Po Hebetsinom mišljenju, studija Zhangovog tima „pruža još jedan sjajan primer naizgled beskrajnih mogućnosti za naučna otkrića koje pauci mogu pružiti pažljivim, radoznalim i strastvenim naučnicima.

(Izvor Nacionalna geografija)

O autoru

Stanko

Ostavite komentar