Da li i kako komunicira, pamti li, oseća li bol i zadovoljstvo, kako sklapa prijateljstva, brine za potomstvo, brani se od uljeza, u čemu se život drveća razlikuje u gradu i u šumi, šta je to šumski internet – neka su od pitanja na koja u svojim knjigama odgovara Peter Voleben.
Peter Voleben
Radeći dvadeset godina kao šumar, Voleben je imao priliku da neposredno upozna skriveni život biljnog i životinjskog sveta, a zatim je na temelju tog svog iskustva napisao knjige koje su postali globalni bestseleri, među kojima su i Tajni život drveća, Skriveni život životinja i Moć drveća. Preporučujući ove naslove, koje je u Srbiji objavila „Laguna”, s dozvolom izdavača donosimo nekoliko odlomaka iz Tajnog života drveća. Nemački šumarski inženjer Peter Voleben (1964) dvadeset godina je radio kao šumar, što mu je pružilo priliku da upozna skriveni biljni i životinjski svet, da bi zatim svoja otkrića izneo u knjizi Tajni život drveća, koja je ubrzo po objavljivanju 2016. godine postala svetski bestseler. Nakon ove knjige usledili su naslovi Skriveni život životinja, a zatim i Moć drveća, u kojoj Voleben govori o budućnosti šumâ u kontekstu globalnih klimatskih promena i brutalne eksploatacije šumskih resursa, apelujući na podizanje ekološke svesti i objašnjavajući zašto će nas šume spasti – ako im mi to dopustimo. Danas rukovodi ekološkim šumskim pogonom na planini Ajfel, gde se posvetio povratku prašuma, često gostuje u televizijskim emisijama, drži predavanja i seminare.
Peter Voleben i njegove knjige
Prema Dudenovom rečniku, jezik je sposobnost čoveka da se izrazi. Tako posmatrano, samo mi možemo da razgovaramo jer je taj pojam ograničen na našu vrstu. Zar ne bi, međutim, bilo zanimljivo saznati da li i drveće može da komunicira? Ali kako? U svakom slučaju se ništa ne čuje jer je apsolutno tiho. Škripanje grana koje se na vetru međusobno taru i šuštanje lišća nastaju pasivno i drveće nema nikakav uticaj na to. Ali ono drugačije skreće pažnju na sebe: mirisima.
Jezik drveća
Aromatične tvari kao sredstvo izražavanja? To ni nama ljudima nije nepoznato: za šta se koriste dezodoransi i parfemi, ako ne za to? Čak i bez njihove upotrebe naš miris se obraća u podjednakoj meri svesti i podsvesti drugih ljudi. Miris nekih ljudi jednostavno ne podnosimo, dok nas drugi snažno privlače svojim mirisom. Po mišljenju nauke, feromoni u znoju su čak presudni u izboru partnera s kojima želimo da začnemo potomke. Prema tome, ljudi imaju tajni jezik mirisa, ali i drveće može takođe da se time pohvali, u najmanju ruku.
Pre četiri decenije je u afričkim savanama uočeno da žirafe brste akaciju-kišobran (Vachellia tortilis), što se ovoj vrsti nimalo ne sviđa. Da bi se otarasile velikih biljojeda, akacije za nekoliko minuta uskladište u lišće otrovne materije. Žirafe to znaju i odlaze do sledećih stabala. Sledećih? Ne, najpre preskoče priličan broj i nastavljaju ručak tek posle oko sto metara.
Razlog je zapanjujući: obršćena akacija ispušta plin (u ovom slučaju etilen) kojim upozorava pripadnike svoje vrste u okruženju na preteću nevolju. Sve upozorene jedinke takođe uskladište otrovne materije da bi se pripremile na napad. Žirafe znaju za tu igru i zato se upute malo dalje u savanu gde pronalaze stabla koja ništa ne podozrevaju. Ili brste uz vetar jer vazduh odnosi mirisne poruke do sledećih stabala, a ako idu uz vazdušnu struju, u neposrednoj blizini pronalaze akacije koje nemaju pojma o njihovom prisustvu.
Takvi procesi se odvijaju i u našim autohtonim šumama. Bilo da su posredi bukve, smreke ili hrastovi, svi bolno primete čim neko počne da ih gricka. Kada gusenica svojski zagrize, menja se tkivo oko tog mesta. Pored toga, ono emituje električne signale, na potpuno isti način kao ljudsko telo koje se povredi. Istina, ovaj impuls se ne širi u milisekundama kao kod nas, nego samo jedan centimetar u minutu. Posle toga prođe još jedan čas dok se odbrambene materije ne natalože u listovima da bi parazitima ogadile ručak. Drveće je jednostavno sporo, pa je to najveća brzina čak i u slučaju opasnosti.
Uprkos sporosti, pojedini delovi drveta nipošto ne funkcionišu svaki za sebe. Ako se, na primer, korenje suoči s teškoćama, ova informacija se širi po celom drvetu i može dovesti do ispuštanja mirisne materije kroz lišće. I to ne bilo koje, nego one koja je specijalno skrojena za odgovarajuću svrhu. To je još jedna osobina koja im narednih dana pomaže u odbrani od napada, jer kod nekih insekata prepoznaju vrstu zlotvora. Svaka vrsta insekata ima specifičnu pljuvačku i može se tačno odrediti čija je. I to tako dobro da drveće lučenjem materije koja privlači insekte može planski prizvati predatore, a ovi se onda poletno bacaju na napast i tako pomažu stablu. Brestovi ili borovi se na primer obraćaju malim osama. Ovi insekti polažu jaja u gusenice koje jedu lišće. Tu se razvija osinji podmladak koji malo-pomalo iznutra izjeda veću gusenicu leptira – što nije lepa smrt. Ali tako se drveće oslobađa dosadnih parazita i može nastaviti rast bez oštećenja.
Uzgred, prepoznavanje pljuvačke predstavlja dokaz za još jednu sposobnost drveća: to bi značilo da ima i čulo ukusa. Međutim, mana mirisnih materija je to što ih vetar brzo razređuje. Zato često ne dopiru ni sto metara daleko. Doduše, pritom odmah ispunjavaju i drugu svrhu. Kako se širenje signala u samom drvetu odvija veoma sporo, miris u vazduhu može hitro da prevali mnogo veće udaljenosti i daleko brže upozori druge delove stabla, udaljene nekoliko metara.
Često nije nužan poseban poziv u pomoć za odbranu od insekata. Životinjski svet po pravilu primećuje hemijske poruke drveća i zna da se tamo odigrava napad u kome sigurno učestvuju ofanzivne vrste. Ko voli da jede tako male organizme, biće neodoljivo privučen. Ali drveće može i samo da se brani. Hrastovi, na primer, sprovode gorak i otrovan tanin u koru i listove. On ubija insekte koji ih nagrizaju ili im barem toliko menja ukus da se od ukusne salate pretvaraju u gorku žuč. Vrbe proizvode kao sredstvo odbrane salicin koji deluje na sličan način. Ali ne i na nas ljude. Naprotiv, čaj od vrbine kore može ublažiti glavobolju i temperaturu i smatra se pretečom aspirina.
Za takvu odbranu je, naravno, potrebno vreme. Stoga saradnja u oblasti ranog upozoravanja ima presudan značaj. Pritom se drveće ne oslanja samo na vazduh, jer u tom slučaju ne bi svaki sused bio obavešten o opasnosti. Radije šalje svoje poruke kroz korenje, koje je umreženo sa korenjem svih primeraka i funkcioniše nezavisno od vremena. Iznenađuje što se poruke ne šire samo hemijskim putem nego i električnim, i to brzinom od jednog centimetra u sekundi.Priznajemo da je to u poređenju s našim telom veoma sporo, ali i u životinjskom carstvu postoje vrste, na primer meduze ili crvi, kod kojih se nadražaji prenose sličnom brzinom. Kada se raširi novost, svi hrastovi u okolini smesta takođe počnu da pumpaju tanin kroz žile.
Korenje drveća seže veoma daleko, u prečniku koji je dva puta širi od krošnje. Tako se ukršta s podzemnim izdancima susednog drveća i zahvaljujući srastanju uspostavlja kontakt. To se, doduše, ne dešava uvek jer i u šumi postoje samotnjaci koji ne žele da imaju mnogo veze sa svojim kolegama. Da li takvi namćori mogu da zaustave alarm time što ne učestvuju? Na sreću ne mogu jer se tu najčešće uključuju gljive da bi se obezbedilo brzo širenje vesti. One deluju kao optički kablovi za internet. Tanke niti prodiru kroz tlo i stvaraju nezamislivo gusto tkanje. Tako jedna kašičica šumske zemlje sadrži više kilometara ovih hifa.
Šumski internet: prepleteno korenje stabala i mreža hifa
Jedna jedina gljiva se tokom vekova može raširiti na mnogo kvadratnih kilometara i na taj način premrežiti cele šume. Ona prenosi kroz svoje vodove signale od jednog stabla do drugog i pomaže im da razmene poruke o insektima, suši i drugim opasnostima. U poslednje vreme čak i nauka pominje Wood-Wide-Web u našim šumama. Do danas je tek veoma malo istraženo šta i u kolikoj meri se razmenjuje u toj mreži. Možda postoji i kontakt među različitim vrstama drveća, iako jedna drugu smatraju konkurencijom. Gljive, međutim, prosto slede sopstvenu strategiju, koja može biti izrazito posrednička i pomirljiva.Kada su stabla oslabljena, možda ne posustaju samo njihove odbrambene snage nego i komunikativnost. Teško se drugačije može objasniti da insekti napadači planski biraju osetljivije primerke. Moguće je da iz tog razloga osluškuju drveće, primećuju hemijska upozorenja i proveravaju neke pojedince tako što im gricnu list ih koru.
Možda je ćutljivost zaista izazvana ozbiljnim oboljenjem, a nekad i gubitkom spleta gljive, zbog čega je stablo odsečeno od priliva svih informacija. Ono više ne prepoznaje preteću opasnost, pa tako postaje švedski sto za gusenice i insekte. Inače, isto su tako osetljivi prethodno opisani samotnjaci, koji doduše deluju zdravo, ali ostaju neobavešteni.
Šumski internet
U životnoj zajednici šume informacije ne razmenjuje samo drveće nego i žbunje i trave, možda čak i sve vrste biljaka. Ali kada izađemo na obrađena polja, biljke postaju veoma ćutljive. Naše kultivisane biljke su zbog uzgoja uglavnom izgubile sposobnost komunikacije ispod i iznad zemlje. One su takoreći gluve i neme, pa su stoga lak plen za insekte. To je jedan od razloga što savremena poljoprivreda koristi tolika sredstva za zaštitu bilja. Možda bi uzgajivači ubuduće mogli malo da se ugledaju na šume i ukrštanjem omoguće da žitarice i krompir postanu malo divljiji, a time komunikativniji.
Komunikacija između drveća i insekata ne mora da bude usredsređena samo na odbranu i bolesti. Verovatno ste i sami primetili, odnosno omirisali da apsolutno postoje mnogi pozitivni signali između tako različitih bića. Reč je o prijatnim mirisnim porukama cvetova. Oni ne šire aromu oko sebe slučajno ili da bi nam se svideli. Voće, vrbe ili kesten skreću pažnju na sebe porukom koja se obraća čulu mirisa i pozivaju pčele da kod njih natoče gorivo. Slatki nektar, koncentrisani šećerni sok, jeste nagrada za oprašivanje koje insekti usput obavljaju. Oblik i boja cveta takođe su signal, kao reklamna tabla koja se jasno ističe u zelenom mnoštvu krošnje i pokazuje put ka zakuski. Prema tome, drveće komunicira mirisima, vizuelno i putem električnih signala (preko neke vrste nervnih ćelija na vrhovima korena). A šta je sa zvucima, dakle sa slušanjem i govorom?
Najnovija saznanja mogu osporiti da je drveće tiho. Monika Galjano sa Univerziteta Zapadne Australije, sa kolegama iz Bristola i Firence, prosto je osluškivala tlo. Drveće je nepraktično u laboratoriji, zbog toga su umesto njega ispitane klice žitarica kojima se lakše rukuje. I stvarno – ubrzo su merni uređaji zabeležili tiho krckanje na frekvenciji od 220 herca.Korenje koje krcka? To ništa ne mora da znači, na kraju krajeva čak i mrtvo drvo krcka kada gori u peći. Ali zvuk koji je utvrđen u laboratoriji naveo je i u prenesenom smislu istraživače da naćule uši jer je na njega reagovalo korenje klica koje nisu učestvovale u eksperimentu. Kad god su bile izložene krckanju od 220 herca, vrhovi su im se okretali u tom pravcu. To znači da trava može da oseti ovu frekvenciju i možemo mirno reći da može da je čuje.
Razmena informacija među biljkama preko zvučnih talasa? To budi našu radoznalost da saznamo više, budući da smo kao ljudi upućeni na komunikaciju preko zvučnih talasa, pa bi to možda bio ključ za bolje razumevanje drveća. Nezamislivo je šta bi značilo kada bismo mogli da čujemo da li se bukve, hrastovi i smreke osećaju dobro ili im nešto fali. Ali do toga još nije došlo, istraživanja u ovoj oblasti su na samom početku. Ipak, kada prilikom sledeće šetnje po šumi začujete tiho krckanje, razmislite da li je to zaista bio samo vetar ili…
Prijateljstvo
Pre mnogo godina, u jednom od starih rezervata bukove šume u mom reviru, naišao sam na neobično kamenje prekriveno mahovinom. Kada se danas toga prisetim, shvatam da sam često nemarno prolazio pored njega. Ali jednog dana sam zastao i sagnuo se. Imalo je neobičan, blago zaobljen oblik i šupljine, a kada sam malo podigao mahovinu, ispod nje sam otkrio koru drveta. To dakle ipak nije bio kamen, već staro drvo. A kako bukovina na vlažnom tlu istruli u roku od nekoliko godina, bio sam iznenađen koliko je taj komad bio čvrst. Pre svega se nije dao podići, očigledno je bio čvrsto vezan sa zemlju. Perorezom sam oprezno sastrugao površinski sloj kore dok nisam naišao na zeleni sloj.
Zeleno? Ta boja se javlja samo u vidu hlorofila u svežim listovima i kao rezerva u stablima živog drveća. To je moglo značiti samo da ovaj komad drveta nije bio mrtav! Ubrzo se i ostalo kamenje uklopilo u logičnu sliku jer je stajalo u krugu, u prečniku od metar i po. To su bili kvrgavi ostaci ogromnog, prastarog panja. Od njegove nekadašnje ivice preživeli su samo ostaci, dok je unutrašnjost odavno potpuno istrulila i pretvorila se u humus – što je jasan znak da je stablo moralo biti posečeno još pre 400-500 godina.
Kako su živi ostaci mogli da požive ovako dugo? Na kraju krajeva, ćelije se hrane nekom vrstom šećera, moraju da dišu i barem malo rastu. To je, međutim, nemoguće bez lišća i fotosinteze. Nijedno biće na našoj planeti ne može da izdrži viševekovnu kuru gladovanja, što važi i za ostatke drveća, a pogotovo za panjeve koji su prepušteni sami sebi. Međutim, to kod ovog primerka očigledno nije bilo tako. Dobijao je pomoć od susednog drveća, i to kroz korenje. Ponekad splet gljiva na vrhovima korena omogućava labavu vezu, čime se potpomaže razmena hranljivih materija, a ponekad korenje direktno srasta. Nisam mogao da utvrdim kako je to u ovom slučaju funkcionisalo jer nisam kopanjem hteo da naškodim starom panju. Ali jedno je bilo jasno: okolne bukve su ga snabdevale rastvorom šećera da bi ga održale u životu.
Zelenonogi Jesej (Francuska, XIV vek)
Ponekad se na padinama kraj puta može videti drveće međusobno spojeno korenjem, pošto kiša spira zemlju i otkriva podzemnu mrežu. Naučnici su u Harcu ustanovili da je većina istovrsnih jedinki u jednoj sastojini zaista spojena u povezan sistem. Izgleda da je razmena hranljivih materija, pomoć susedu u hitnom slučaju, zapravo pravilo, što je navelo stručnjake na zaključak da su šume superorganizmi, dakle tvorevine slične mravinjaku.Naravno, takođe bismo mogli da se zapitamo da li možda korenje drveća raste prosto bez razmišljanja i besciljno kroz tlo i uvek se povezuje sa primercima iste vrste kada naiđe na njih. Od tog trenutka bi nužno međusobno razmenjivalo hranljive materije, gradilo navodnu socijalnu zajednicu i pritom bi davanje i uzimanje bilo samo slučajno. Lepu sliku aktivne pomoći zamenilo bi načelo slučajnosti, premda čak i takvi mehanizmi imaju prednost u ekološkom sistemu šume. Ali priroda ne funkcioniše tako jednostavno: biljke, prema tome i drveće, vrlo jasno razlikuju svoje korenje od korenja drugih vrsta, pa čak i drugih jedinki sopstvene vrste.
Zašto je drvo socijalno biće, zbog čega deli svoju hranu s jedinkama iste vrste i tako brižljivo neguje konkurenciju? Razlozi su isti kao u ljudskom društvu: zajedno je bolje. Jedno stablo nije šuma niti može da stvori lokalno uravnoteženu klimu, pa je prepušteno na milost i nemilost vetru i vremenu.Nasuprot tome, veliki broj stabala stvara ekosistem koji amortizuje ekstremnu vrućinu i hladnoću, sakuplja veliku količinu vode i proizvodi veoma vlažan vazduh. U takvom okruženju drveće živi zaštićeno i može dostići duboku starost. Da bi se to ostvarilo, zajednica se mora očuvati po svaku cenu. Ako bi se sve jedinke brinule samo za sebe, onda mnoge ne bi ostarile. Stalno sušenje bi stvorilo velike rupe u vrhu krošnji, zbog čega oluje mogu lakše da prodru i obore još više stabala. Letnja žega bi dopirala do šumskog tla i isušila ga. Svi bi trpeli zbog toga.
Zato je za zajednicu svako drvo veoma vredno i zaslužuje da se sačuva što je duže moguće. Iz tog razloga se pomoć pruža čak i bolesnim jedinkama, koje se snabdevaju hranljivim materijama dok im ne bude bolje. Sledećeg puta se situacija možda može obrnuti, pa stablu pomagaču zatreba pomoć. Debele, srebrnosive bukve koje se tako ponašaju podsećaju me na krdo slonova koje se na isti način stara o svojim članovima, pomaže bolesnima i slabima da stanu na noge, pa krajnje nerado ostavlja čak i mrtve.Svako drvo je deo zajednice, ali ipak postoje nijanse. Tako većina panjeva trune i nestaje posle nekoliko decenija (to je za drveće veoma brzo) pretvarajući se u humus. Samo se nekoliko primeraka, kao opisani kamen obrastao mahovinom, vekovima održava u životu. Zašto se pravi razlika? Da li, na primer, i kod drveća postoji dvoklasno društvo? Čini se da je tako, ali izraz klasa je neprecizan. O spremnosti kolega da pruže pomoć odlučuje stepen povezanosti ili možda čak i naklonosti. To možete da razumete samo jednim pogledom u krošnje.
Prosečno drvo širi svoje grane sve dok ne udari vrhovima u jednako visoko drvo. Ono ne ide dalje jer je ovde vazdušni, ili bolje rečeno svetlosni prostor već zauzet. Ipak se produžeci snažno razvijaju tako da se stiče utisak da se gore vodi prava borba. Pravi par prijatelja će, naprotiv, od samog početka paziti da ne stvara previše debele grane u pravcu onog drugog. Oni ništa ne žele da oduzimaju jedan drugom i zato razvijaju snažne delove krošnje isključivo u drugom pravcu, dakle prema ,neprijateljima. Takvi parovi su toliko duboko povezani korenjem da ponekad čak umiru zajedno.Takva prijateljstva, koja idu dotle da se panjevi snabdevaju hranljivim materijama, mogu se po pravilu videti samo u prirodnim šumama. Možda to rade sve vrste, ja sam lično, pored bukve, video dugovečne panjeve posečenog drveća i kod hrastova, jela, smreka i duglazija. Uzgojene šume, što je većina četinarskih šuma Srednje Evrope, očigledno se više ponašaju kao deca ulice. Kako im se korenje zbog sađenja trajno oštećuje, čini se da jedva uspeva da se spoji u mrežu. Stabla takvih uzgajanih šuma po pravilu su samotnjaci i zbog toga im je naročito teško. Doduše, u većini slučajeva ionako nije planirano da postanu stara jer se smatra da su stabla, u zavisnosti od vrste drveta, sa oko sto godina spremna za seču.
Samo polako
Dugo ni ja nisam znao koliko sporo raste drveće. U mom reviru ima mladih bukvi koje su visoke između metar i dva. Ranije bih im dao najviše deset godina. Kada sam se, međutim, okrenuo tajnama koje nisu vezane za šumarstvo, počeo sam da zagledam malo bolje. Starost mlađih bukvi može se lako proceniti po malim čvorićima na granama. To su malena zadebljanja koja izgledaju kao skup najfinijih nabora. Ona nastaju svake godine ispod pupoljaka, a kada sledećeg proleća iz njih niknu izdanci, čime se produžava grana, ostaje čvor. Godinu za godinom se isto dešava i otuda je broj čvorova identičan starosti drveta. Kada je grana deblja od 3 mm, čvorovi nestaju u kori koja se širi.
Kod mladih bukvi koje sam proučavao ispostavilo se da jedna 20 cm dugačka grančica ima čak dvadeset pet takvih zadebljanja. Doduše, na nekoliko centimetara debelom stablu nisu se videli drugi znaci starosti, ali kada sam po granama oprezno proračunao ukupnu starost, drvce je moralo imati najmanje osamdeset godina, a možda je čak bilo mnogo starije.Tada mi je to delovalo neverovatno, dok se nisam podrobnije pozabavio prašumom. Od tada znam da je to potpuno normalno. Malo drveće bi se rado brzo razvijalo i raslo bi pola metra po sezoni bez ikakvih teškoća.Nažalost, tome se protive njihove majke. One ogromnim krošnjama natkriljuju celo potomstvo i obrazuju sa drugim odraslim stablima gust sklop iznad šume. On propušta samo tri odsto sunčeve svetlosti na tlo, odnosno na lišće njihovog potomstva. Tri odsto – to je praktično ništa. To omogućava tek toliko fotosinteze da organizam ne umre. Nije moguć čestiti izdanak, a pogotovu ne deblje deblo.Pobuna protiv ovog surovog odgajanja nije moguća jer potomstvo nema energiju za to. Odgoj? Da, to je zaista pedagoška mera koja samo služi dobrobiti mališana. Inače, ovaj pojam nije neosnovan, pa ga šumari generacijama koriste upravo za tu situaciju.
Prigušivanje svetlosti je vaspitno sredstvo. Ali šta je njegova svrha? Zar roditelji ne žele da im se potomstvo osamostali što pre? Barem bi drveće to silovito negiralo, u čemu bi u novije vreme dobilo i podršku nauke. Ona je utvrdila da je spori rast u mladosti pretpostavka za dostizanje duboke starosti. Ljudi lako gube predstavu o tome šta je stvarno staro jer savremeno šumarstvo teži samo maksimalnoj starosti od osamdeset do sto dvadeset godina, kada se uzgojeno drveće seče i koristi.Ali drveće je u prirodnim uslovima u tom dobu jedva debelo kao olovka i dostiže visinu čoveka. Unutrašnje ćelije drveta su zbog sporog rasta veoma male i sadrže malo vazduha. To ih čini savitljivim i otpornim na prelome u slučaju oluja. Još važnija je povećana otpornost na gljive, koje gotovo ne mogu da se šire u izdržljivom malom deblu. Povrede takvih drveta nisu dramatične jer mirno prebrode rane, dakle mogu da ih zatvore korom, čime sprečavaju da odmah nastupi trulež.
Dobar odgoj je garant za dug život, ali ponekad stavlja neizmerno strpljenje potomstva na veliko iskušenje. Moje male bukve koje su čekale najmanje osamdeset godina stoje ispod dvestagodišnjih roditeljskih stabala. Preračunato u ljudske godine to bi odgovaralo četrdesetogodišnjakinji. Moguće je da će patuljci vegetirati još dva veka pre nego što konačno dobiju priliku. Doduše, vreme čekanja će im se zasladiti. Roditelji preko korenja uspostavljaju kontakt s njima i daju im hranu i druge hranljive materije. Moglo bi se reći da na taj način doje drvo-odojče.Možete sami da pratite da li mlado drveće čeka ili se upravo sprema za brzi rast. Pogledajte grančice male evropske jele ili bukve. Ako su bočni izdanci primetno duži od vertikalnog glavnog izdanka, onda je potomstvo u režimu čekanja. Trenutna svetlost nije dovoljna da se proizvede energija za formiranje dužeg debla i stoga mališani radije pokušavaju da što efikasnije uhvate ono malo preostalih zraka. Zato lepo horizontalno šire grane i razvijaju na njima posebne, veoma osetljive i tanke listove i iglice drveta senki. Često se kod takvog drvceta više ne prepoznaje vrh i ono više liči na bonsai sa ravnom krošnjom.
Jednog dana će kucnuti čas. Roditeljsko drvo dostiže starosnu granicu ili oboleva. Možda tokom letnjeg nevremena nastupi odlučujuća bitka. Trulo deblo više ne može da drži nekoliko tona tešku krošnju na pljusku i lomi se. U padu drveta na tlo strada i nekoliko proklijalih jedinki koje su čekale na svoj trenutak. Ostatak obdaništa, zahvaljujući praznini, dobija znak za start jer sada do mile volje može da obavlja fotosintezu. Tom cilju treba da se prilagodi razmena materija, a uz to je neophodno da izrastu listovi i iglice koji podnose i mogu da prerade jače svetlo. To traje između jedne i tri godine. Kada je to urađeno, valja požuriti.Sada svi mališani žele da rastu, ali u trci ostaju samo oni koji direktno rastu pravo uvis. Vragolani koji smatraju da bezbrižno mogu da skrenu levo ili desno, i dangube pre nego što krenu uvis, imaju slabe izglede. Drugovi ih nadrastaju i oni završavaju ispod njih, opet u polumraku. Razlika je u tome što je među listićima potomstva koje ih je preteklo još mračnije nego pod roditeljskim stablom jer obdanište troši najveći deo preostale slabe svetlosti. Zato zadocneli odlaze na onaj svet i ponovo se pretvaraju u humus.
Na putu uvis vrebaju i druge opasnosti. Čim jarka sunčeva svetlost ubrza fotosintezu i podstakne rast, pupoljci izdanaka dobijaju više šećera. U stanju mirovanja su samo žilave, gorke pilule, sada su međutim ukusne praline – barem sa gledišta srne. Stoga deo potomstva postaje žrtva ovih biljojeda, koji zahvaljujući dodatnim kalorijama uspevaju da prežive sledeću zimu. Ali budući da su potomci veoma brojni, neki ipak dočekaju sledeću fazu razvoja.Tamo gde odjednom nekoliko godina ima više svetlosti sada okušavaju sreću i cvetnice, među kojima su orlovi nokti. Ova puzavica se penje uz mala stabla i obavija oko njih uvek udesno (dakle u pravcu skazaljke na satu). Tako može da prati rast podmlatka i pruža svoje cvetove ka suncu. Istina, njegovi povijeni izdanci s godinama urastaju u koru i polako dave drvce. Sada je samo pitanje sreće da li će se krošnje starog drveća ponovo spojiti u sklop i opet zavladati mrak. U tom slučaju orlovi nokti umiru i ostaju samo ožiljci. Ali ako obilje svetlosti duže potraje, jer je odumrlo roditeljsko drvo bilo ogromno, pa ostane velika praznina, orlovi nokti mogu udaviti mladicu. Ona posle toga može predstavljati radost samo za nas ljude, jer se od nje daju napraviti neobično iskrivljeni štapovi.
Ko savlada sve prepreke i lepo nastavi da raste kao vitko stablo, svejedno se suočava, najkasnije posle dvadeset godina, sa sledećim iskušenjem. Toliko vremena treba da susedi mrtvog roditeljskog drveta svojim granama popune prazninu. Oni pritom takođe koriste priliku da pod stare dane osvoje još malo mesta za fotosintezu i prošire svoju krošnju.Kada na spratu sve sraste, dole opet zavlada mrak. Mlade bukve, jele ili smreke sada su prevalile tek polovinu puta i ponovo moraju da čekaju da se jedan od visokih suseda preda. To može potrajati decenijama, ali sudbina je u ovom stadijumu razvoja već odlučena. Oni koji su uspeli da stignu do srednjeg nivoa, gde ih konkurencija više ne ugrožava, postaju sada prestolonaslednici i prestolonaslednice sa izgledima da u sledećoj prilici konačno potpuno odrastu.
Zagonetni transport
Kako voda iz zemlje stiže do lišća? To pitanje je za mene simbol današnjeg nivoa znanja o šumi. Transport vode je fenomen koji se može relativno lako istražiti, u svakom slučaju je to jednostavnije od proučavanja osećaja bola ili komunikacije. Zato što deluje tako banalno, akademska nauka decenijama nudi prilično jednostavna objašnjenja. Uvek se zabavljam kada razgovaram sa studentima o tome. Uobičajeni odgovori glase: deluju kapilarne sile i transpiracija.Prvo možete videti svakog jutra za doručkom. Kapilarna sila čini da se kafa na ivicama šolje popne nekoliko milimetara – bez tog fenomena bi nivo tečnosti morao da bude potpuno horizontalan. Što je sud uži, tečnost se više podiže u suprotnom smeru od gravitacije. A vodovodi lišćara zaista su veoma uski: jedva 0,5 mm. Kod četinara imaju još uži prečnik – svega 0,02 mm. Pa ipak, to ni izdaleka nije dovoljno za objašnjenje kako voda stiže u krošnju drveća visokog preko sto metara jer se i u najtanjim cevčicama nivo tečnosti može popeti najviše jedan metar.
Imamo još jednog kandidata: transpiraciju. Listovi i iglice tokom letnjeg polugodišta disanjem isparavaju prilične količine vode, što kod odrasle bukve može dnevno dostići nekoliko stotina litara. Tako se stvara sila usisavanja koja kroz vodove potiskuje vodu za dopunu uvis. To je, doduše, moguće samo ako se vodeni stub ne prekine. Molekule međusobno povezuje kohezija (privlačne sile), pa se tako nanizani malo-pomalo podižu kako se zbog isparenja na listu oslobodi mesto. Budući da to još uvek nije dovoljno, u igru se uključuje i osmoza. Kada je u jednoj ćeliji koncentracija šećera veća nego u susednoj, voda prodire kroz zidove do slađeg rastvora sve dok oba procentualno ne sadrže istu koncentraciju. I tako, zahvaljujući tom procesu koji ide od ćelije do ćelije sve do krošnje, voda stigne na kraju do vrha.
Zaista? Najveći pritisak je izmeren u drveću neposredno pre olistavanja u proleće. Tada voda toliko snažno šiklja kroz deblo da to možete da čujete ako prislonite stetoskop. Na severoistoku SAD ta sila se koristi za sakupljanje sirupa od šećernog javora, koji se zato izbuši već u doba otapanja leda. Samo tada se može prikupljati cenjeni sok.Doduše, u tom trenutku lišćari još nemaju lišće na stablu, pa ništa ne može da ispari. Zato je isključena transpiracija kao podsticajna sila. Isto tako, kapilarne sile mogu samo uslovno da utiču jer je pomenuto dejstvo do metra visine gotovo zanemarljivo. Ali u tom trenutku se deblo u pravom smisli reči puni. Preostala bi osmoza, ali čini mi se da je to malo verovatno. Ona deluje na kraju krajeva samo u korenju i lišću, ali ne u deblu koje ne čine nanizane ćelije, već samo dugi, neprekidni vodovi. I šta sad?
Nije nepobitno utvrđeno, ali novija istraživanja su pronašla nešto što barem dovodi u pitanje dejstvo transpiracije i kohezionih sila. Naučnici Univerziteta u Bernu, Švajcarskog istraživačkog zavoda za šumu, sneg i prostor i Švajcarske tehničke visoke škole u Cirihu oslušnuli su malo pomnije, i to doslovno. Oni su zabeležili tihi šum u drveću, pre svega noću. U tom trenutku se najveći deo vode nalazi u deblu jer krošnja tada pauzira sa fotosintezom i neznatno isparava. Zato drveće tada bukvalno natače vodu, što čak utiče na povećanje prečnika. Voda u unutrašnjim vodovima praktično stoji, ništa ne teče. Otkuda onda dolaze zvuci?Naučnici pretpostavljaju da su to mehurići ugljen-dioksida koji nastaju u cevčicama ispunjenim vodom. Mehurići u vodovima? To znači da se povezani vodeni tok prekida na hiljadu mesta, što bi značilo da transpiracija, kohezija i kapilarne sile neznatno doprinose transportu. Na tolika pitanja nema odgovora. Možda smo siromašniji za moguće objašnjenje ili bogatiji za još jednu tajnu. Nije li to barem isto tako lepo?
(Pogledajte https://www.youtube.com/watch?v=k_xKhHwqeW8&t=11s)
(RTS)
