Kada su se naučnici zapitali zašto ajkule nisu izumrle, ispitivanja su pokazala da se tajna krije u njihovim jedinstvenim telima.
Ajkule nisu vrsta koja od skoro pliva okeanima i morima na našoj planeti, jer prema tvrdnjama naučnika postoje najmanje 450 miliona godina. Kada se uzme u obzir da su preživele čak četiri od velikih pet izumiranja, uključujući ono u kojem su nestali kopneni dinosauri na kraju krede, postavlja se pitanje koja je njihova tajna dugog postojanja?
Postoji nekoliko objašnjenja na osnovu kojih bi ajkule mogle po potrebi da prilagode svoja tela da odgovore na spoljne uslove. To im daje prednost u odnosu na druge organizme i omogućava da se brzo prilagode ekološkoj niši koja se menja pod uticajem klimatskih promena.
Promene u veličini
Ajkule se smatraju bliskim rođacima raža, čiji veći deo skeleta je napravljen od hrskavice a ne od kostiju. Neke od studija su potvrdile da raže imaju sposobnost da se prilagode promenama koje su nastale kao posledica porasta temperature.Ispitivanjem raža koje žive u blizini obala Sveti Lorens kod Kanade potvrđeno je kako su uspele da se prilagode uslovima gde se temperatura u periodu od 7.000 godina povećala za 10 stepeni Celzijusovih, tako što su za 45 odsto smanjile veličinu tela.
Možda ne deluje tako, ali u evolucionom smislu par hiljada godina je kratko vreme. Upravo ovo je naučnike navelo da razmisle o mogućnosti kako je promena u veličini posledica genetskog odgovora na spoljne uticaje.Kristofer Lu, profesor biologije i direktor laboratorije za ajkule na Kalifornijskom državnom univerzitetu Long Bič, objašnjava kako su neke ajkule jedinstvene po tome što imaju veoma velike genome. Utvrđeno je da onisadrže gene čija uloga je da im omogući podnošenje klimatskih promena.
Pored toga, najbolji primer njihove prilagodljivosti jeste upravo to što žive u dubokim okeanima, plitkim morima, čak i rekama, a hrane se planktonima, ribama, rakovima, pa i kitovima.
Vole i slatko i slano
Pored toga, postoji i nekoliko vrsta hrskavičnih riba koje mogu da žive i u slatkovodnom i slanom okruženju, što jeogroman fiziološki napor, a jedna od njih je bik ajkula.
Tokom prošlosti, prilikom promena temperatura i topljenja ledenih kapa, velika količina slatke vode ulazila je u okeane. Uzevši sve u obzir, direktor Floridskog programa za istraživanje ajkula Gavin Nejlor ističe kako im je sve to omogućilo da opstanu. Pored toga, najbolji primer njihove prilagodljivosti jeste upravo to što žive u dubokim okeanima, plitkim morima, čak i rekama, a takođe se hrane i planktonima, ribama, rakovima, u nekim slučajevima i kitovima.
Međutim, ostaje pitanje da li će ajkule preživeti čoveka. Naučnici ističu da su ajkule možda bile u stanju da se izbore sa klimatskim promenama u prošlosti, ali da je njihov najveći izazov danas prekomerni izlov.
Drugim rečima, ako je neka teritorija ili izvor hrane ugrožen, a neka vrsta ajkule izumre, druge će najverovatnije preživeti.Jedna od studija iz 2018. godine, koja se bavila sličnom temom, potvrdila je da se ajkule hrane mnogo raznovrsnije nego što se do tada mislilo, a ova karakteristika im je omogućila da prežive u vremenima oskudice.Da li će preživeti najveću pretnju?
Međutim, ostaje pitanje da li će ajkule preživeti čoveka. Naučnici ističu da su ajkule možda bile u stanju da se izbore sa klimatskim promenama u prošlosti, ali da je njihov najveći izazov danas prekomerni izlov. Pored njega, tu su i efekti zagađenja, koji direktno utiču na njihova staništa.
Uloga ajkula u celokupnom ekosistemu svetskih okeana ne sme se potcenjivati, pre svega zato što su vrhunski grabljivci čija uloga je regulisanje populacija organizama koji se nalaze u nižim delovima lanca ishrane. Ukoliko dođe do smanjenja broja predatora, to direktno utiče na ostatak ekosistema, što posledično može izazvati mnoge druge probleme.
(Nacionalna geografija)
