Kада су се научници запитали зашто ајкуле нису изумрле, испитивања су показала да се тајна крије у њиховим јединственим телима.
Ајкуле нису врста која од скоро плива океанима и морима на нашој планети, јер према тврдњама научника постоје најмање 450 милиона година. Kада се узме у обзир да су преживеле чак четири од великих пет изумирања, укључујући оно у којем су нестали копнени диносаури на крају креде, поставља се питање која је њихова тајна дугог постојања?
Постоји неколико објашњења на основу којих би ајкуле могле по потреби да прилагоде своја тела да одговоре на спољне услове. То им даје предност у односу на друге организме и омогућава да се брзо прилагоде еколошкој ниши која се мења под утицајем климатских промена.
Промене у величини
Ајкуле се сматрају блиским рођацима ража, чији већи део скелета је направљен од хрскавице а не од костију. Неке од студија су потврдиле да раже имају способност да се прилагоде променама које су настале као последица пораста температуре. Испитивањем ража које живе у близини обала Свети Лоренс код Kанаде потврђено је како су успеле да се прилагоде условима где се температура у периоду од 7.000 година повећала за 10 степени Целзијусових, тако што су за 45 одсто смањиле величину тела.
Можда не делује тако, али у еволуционом смислу пар хиљада година је кратко време. Управо ово је научнике навело да размисле о могућности како је промена у величини последица генетског одговора на спољне утицаје. Kристофер Лу, професор биологије и директор лабораторије за ајкуле на Kалифорнијском државном универзитету Лонг Бич, објашњава како су неке ајкуле јединствене по томе што имају веома велике геноме. Утврђено је да они садрже гене чија улога је да им омогући подношење климатских промена.
Поред тога, најбољи пример њихове прилагодљивости јесте управо то што живе у дубоким океанима, плитким морима, чак и рекама, а хране се планктонима, рибама, раковима, па и китовима.
Воле и слатко и слано
Поред тога, постоји и неколико врста хрскавичних риба које могу да живе и у слатководном и сланом окружењу, што је огроман физиолошки напор, а једна од њих је бик ајкула.
Током прошлости, приликом промена температура и топљења ледених капа, велика количина слатке воде улазила је у океане. Узевши све у обзир, директор Флоридског програма за истраживање ајкула Гавин Нејлор истиче како им је све то омогућило да опстану. Поред тога, најбољи пример њихове прилагодљивости јесте управо то што живе у дубоким океанима, плитким морима, чак и рекама, а такође се хране и планктонима, рибама, раковима, у неким случајевима и китовима.
Међутим, остаје питање да ли ће ајкуле преживети човека. Научници истичу да су ајкуле можда биле у стању да се изборе са климатским променама у прошлости, али да је њихов највећи изазов данас прекомерни излов.
Другим речима, ако је нека територија или извор хране угрожен, а нека врста ајкуле изумре, друге ће највероватније преживети. Једна од студија из 2018. године, која се бавила сличном темом, потврдила је да се ајкуле хране много разноврсније него што се до тада мислило, а ова карактеристика им је омогућила да преживе у временима оскудице. Да ли ће преживети највећу претњу?
Међутим, остаје питање да ли ће ајкуле преживети човека. Научници истичу да су ајкуле можда биле у стању да се изборе са климатским променама у прошлости, али да је њихов највећи изазов данас прекомерни излов. Поред њега, ту су и ефекти загађења, који директно утичу на њихова станишта.
Улога ајкула у целокупном екосистему светских океана не сме се потцењивати, пре свега зато што су врхунски грабљивци чија улога је регулисање популација организама који се налазе у нижим деловима ланца исхране. Уколико дође до смањења броја предатора, то директно утиче на остатак екосистема, што последично може изазвати многе друге проблеме.
(Национална географија)
