Други закон термодинамике у условима хлађења налаже стварање сложенијих форми, то јест њихова вероватноћа је већа.То се дешавало и у првобитним врелим океанима у којима је била већа вероватноћа да ће настати сложеније форме него да ће се оне распасти.
Никола Пилиповић
Уосталом, мислим да
Kартагину треба разорити.
Kатон Старији
Не могу избећи да, супротно или слично Kатону, сваки свој есеј почнем тврдњом да живимо у свету заблуда, догми и незнања, јер нисмо сазнали да постоји свет слободе – живота – еволуције, већ смо га угурали у домен каузалитета у коме ови појмови не постоје, те не могу бити ни сазнати. Присиљени да свет слободе – живота тумачимо as hoc, према идеји доминантног мислиоца, непрестано се суочавамо са контрадикцијама и апсурдима које и не примећујемо, иако су очигледни.
Kонкретно, опседнути смо идејом настанка живота и настанка живог бића, иако она нема никаквог значаја нити је уопште у домену могућег сазнања, већ је потпуно несазнатљива и неважна и утолико метафизичка идеја. А о појму живота и живог бића ништа не знамо – што је и неизбежно јер смо их угурали у каузалитет – јер оно што биологија зна о тим појмовима само је скуп атрибута који им се може приписати, али чији домен (атрибута) превазилази домен појма те по самој дефиницији не може бити његова дефиниција.
А филозофија зна о човеку и о бићу цивилизације само оно што произлази из њиховог међусобног односа, из јаловог круга узајамног дефинисања. И још апсурдније: окружени животом живих бића и условљени њима ми трагамо за животом у космосу, који сигурно постоји али ни на који начин не може допринети разрешењу наше заблуде о свету слободе-живота. Тражимо у космосу и у експериментима нешто што не знамо шта је, те и да га нађемо не бисмо га препознали.
О настанку живота и живог бића можемо само да поставимо ваљану хипотезу која разрешава суштинске проблеме, и утолико је најбоља могућа. Полазећи од онога што биологија зна, не бисмо одмакли даље од онога што је већ покушано, а то је само нагађање на нивоу Опаринове хипотезе. Међутим, теорија еволуције материје, заснована на строго научним основама, тумачи све релевантне феномене света слободе – живота – еволуције и представља сигурну основу за одрживу хипотезу о настанку живота и живог бића. Не можемо, нити има потребе да се упуштамо у тумачење те теорије, али можемо искористити она сазнања до којих је она дошла а значајна су за нашу хипотезу.
Почнимо од појма живог бића, темељног појма теорије еволуције материје, који је дефинисан кроз искуствено апсолутно истините хипотезе:
- Живо биће је сложена и уређена материјална структура;
- Оно траје, опстаје (није пролазна, случајна форма);
- Оно опстаје кроз комуникацију са окружењем;
- Оно има јединствену вољу.
Није познато ниједно живо биће које не задовољава ове премисе, а оне су довољне да се на њима заснује теорија живог света. Прва и трећа премиса узете заједно су у колизији са Другим законом термодинамике, са тим да сложена и уређена структура тежи да се распадне и да енергија са објекта вишег потенцијала тежи да пређе на окружење нижег потенцијала. Па ипак, потпуно парадоксално, живо биће опстаје и штавише расте и репродукује се. Kако је то могуће?
Од посебног значаја је РНK јер она има највеће памћење и сама регенерише оштећене молекуле и репродукује се. Али вода је битна не само као растварач и као неутрализатор гравитације, већ и својим топлотним особинама
иРНК (Википедија)
Kада је апсолутни геније Имануел Kант разјаснио да сви феномени морају бити каузални, иначе би наш свет био само један хаос, он је из тога, потпуно погрешно, закључио да слободе као физичког појма, као негације каузалитета не може бити јер би истовремено постојала и слобода и каузалитет. Његова грешка, која се показала трагичном за опстанак човечанства, настала је зато што је он тражио слободу у феномену – за који је показао да мора бити каузалан – а то је груба принципијелна грешка. Јер из каузалитета феномена он је закључио да и његов настанак мора бити каузалан, иако свеколико искуство о живим бићима показује да ниједан покрет ниједног живог бића не произлази по неком закону, већ искључиво вољом и одлуком самог бића, то јест да слобода припада објекту и он је управо тиме живо биће.
Ниједан каузални низ не пролази кроз живо биће, већ се гаси у њему а оно покреће нови по своме разлогу који је увек у некој добити. Можемо казати: живо биће је сингуларитет у каузалитету феномена. Уместо каузалног низа: потоње стање следи законито за претходним стањем или слободније, колоквијално речено, што је допуштено за понашање живог бића; последица законито следи за узроком, биће покреће своју активност, ради неке добити. Тиме је последица феномена – добит постављена пре његовог узрока – покретања акције. Тај парадокс је могућ тако што се то дешава у самом бићу, док се његова реализација у окружењу остварује у складу са законима природе, то јест каузално.
Узети као целина та два феномена – један у самом бићу а други у окружењу (то нису усамљени феномени већ скупови феномена) – чине један затворени круг који чини суштину живота и ја сам га назвао каузални круг, по аналогији са каузалним низом. Kаузални круг изражава сам живот и у њему се обједињују: слобода, као почетак новог феномена; знање, као сазнање у чему је добит и као начин да се до ње дође, еволуција јер домет каузалног круга у окружење и у будућност је мера знања и тиме мера еволуције, јер знање је оно што еволуира, агресија, јер сваки поремећај каузалитета је агресија на окружење.
За нашу сврху значајно је уочити да појам каузалног круга не одређује и његову величину (која је сразмерна еволуцији), те он може би бесконачно мали, то јест може бити мањи од било које одређене вредности. А то значи да разлика између каузалитета и живота може бити бесконачно мала, иако мора да постоји. Сада знамо шта је живот и шта је живо биће, знамо шта је предмет хипотезе. Али не знамо како да их препознамо – у неком експерименту – јер будући да могу бити бесконачно мали не можемо направити довољно осетљиву апаратуру да би их детектовали.
Треба да испитамо и окружење у коме је настао живот. То је вероватно био врели океан у коме су биле растворене многе материје и вероватно и органске, то јест оне на основи угљеника, азота и водоника и међу њима и аминокиселине, јер то је и данас могуће произвести. Од посебног значаја је РНK јер она има највеће памћење и сама регенерише оштећене молекуле и репродукује се. Али вода је битна не само као растварач и као неутрализатор гравитације, већ и својим топлотним особинама. Јер велика специфична топлота воде обезбедила је стабилну и лагано опадајућу температуру окружења.
Да бисмо објаснили значај те чињенице, вратимо се историји нашег космоса онако како нам је тумачи физика. После великог праска и наглог ширења космоса, настале су прве и најпростије честице – електрон и позитрон, са даљим хлађењем настајале су све сложеније – протон, неутрон, језгро водоника, водоник. А у првим звездама и њиховим хлађењем и хелијум и остали лакши хемијски елементи; у другој генерацији настали су и остали елементи. Доцније у знатно нижем потенцијалу планета настала су и многа једињења, прво неорганска а потом на Земљи и органска.
Лако је уочити образац: са хлађењем настају сложеније форме, то јест њихова вероватноћа је већа од вероватноће настанка простијих форми. На први поглед то изгледа парадоксално, јер Други закон термодинамике, који знамо из нашег искуства налаже обрнуто: да из сложених форми настају простије. Да са хлађењем окружења настају сложеније форме је неизбежан закон природе, јер потенцијал енергије везе новонасталог објекта не може бити већи од потенцијала окружења – то налаже Други закон термодинамике, али не може бити ни мањи јер би се такав објекат одмах разградио, значи мора бити исти.
Али са хлађењем окружења ти објекти остају стабилни и могу настати само њихове комбинације, то јест сложенији објекти са мањом енергијом везе. Значи Други закон термодинамике у условима хлађења налаже стварање сложенијих форми, то јест њихова вероватноћа је већа.То се дешавало и у првобитним врелим океанима у којима је била већа вероватноћа да ће настати сложеније форме него да ће се оне распасти.
Земља (Википедија)
Kада говоримо о настајању, о дешавању, о променама ми говоримо о феноменима кроз које се те промене остварују, говоримо о комуникацији између објекта и окружења, а када говоримо о вероватноћи новонасталог стања ми говоримо о довољно великом броју комуникација. Али да би се феномен понављао, да би се комуникација понављала она мора бити обострана. Јер ће се после неколико комуникација потенцијали објекта и окружења изједначити и нестаће узрок феномену, значи мора и објект деловати на окружење да би се комуникација понављала.
То је могуће само ако се окружење периодично мења, ако је његов потенцијал већи од потенцијала објекта, а потом ако је мањи те је тада могуће и деловање објекта на окружење. Ту периодичност промене омогућује окретање Земље и зрачење Сунца, смена дана када потенцијал окружења расте и оно делује на објекат и ноћи када тако повећани потенцијал објекта превазилази потенцијал окружења и он делује на окружење. Та обострана комуникација остваривала се скоро милијарду година и пута 365 дана и ноћи у безбројним биомасама. То је услов свих услова да настане РНK и да биомаса постаје све сложенија, јер свака промена је могућа само случајно, само генетском грешком у сложеној и уређеној органској структури. Јер је то услов за одабирање за опстанак оних форми које боље искоришћавају окружење и брже напредују, које опстају као вероватније. Треба уочити разлику између одабирања у биомасама које још не поседују живот од природног одабирања које биологија приписује живом бићу мислећи при томе искључиво на његову материјалну структуру, то јест мислећи на нешто што је немогуће, на живот механизма.
Биомаса је могла да комуницира само са врло танким слојем течности, из којег су врло брзо исцрпљене корисне материје, те је кретање биомасе био, такође, један од услова њеног напредовања. Зато када је заискрио први каузални круг, први живот, који је без сумње био веома мали и вероватно се тај први и угасио, не можемо ни нагађати да ли се он односио на кретање – значи не као случајно већ као сврховито – или је настало ново једињење које препознаје добит, или је настала форма која препознаје добит. Али је сигурно да је настао живот и да је он почео своју еволуцију кроз све корисније адаптације материјалне структуре и кроз потпуну поделу послова, поделу добити и поделу власти, чиме је она подведена под једну вољу, што је четврта премиса о живом бићу, те је тиме и оно створено.
Прегледности ради поновићемо која знања су нам неопходна да бисмо дефинисали ваљану хипотезу о настанку живота и живих бића, хипотезу која је недоказива, већ тиме што је непроверљива, али је значајан напредак у односу на постојеће хипотезе.
Морамо знати:
- Шта је предмет промишљања, то јест шта је живот и шта је живо биће;
- Да живот-слобода може из каузалитета настати само случајно:
- Да случај постане врло вероватан потребно је небројено много промена;
- Да сви атрибути поседују неку форму памћења којим се могу вратити у пређашње стање;
- Да органски молекули, а посебно РНK, и још више ДНK, имају памћење које им омогућава регенерацију и репродукцију;
- Да каузални круг, а то је сам живот, може бити бесконачно мали, мањи од било које одређене величине, што значи да не можемо знати (не можемо утврдити мерењем) да ли је живот заискрио у неком објекту и у неком тренутку;
- Да је у време настанка живота на Земљи била већа вероватноћа настанка сложенијих органских једињења него разградња постојећих.
Ни са овим сазнањима није могућ никакав експеримент који би изнедрио живот и живо биће јер:
- Каузални круг, то јест живот може бити мањи од било које одређене величине;
- Потребна је лабораторија величине океана и трајање од неколико милиона година;
- И ако би се неким невероватним случајем констатовао живот, експеримент се не би могао поновити, што је услов његове валидности;
- Експеримент би могао само да покаже да човек може да произведе живот, а не и да је он тако настао.
