ATINSKI TRG

KAUZALNI KRUG ŽIVOTA

Ilustracija (Piksabej)

Drugi zakon termodinamike u uslovima hlađenja nalaže stvaranje složenijih formi, to jest njihova verovatnoća je veća.To se dešavalo i u prvobitnim vrelim okeanima u kojima je bila veća verovatnoća da će nastati složenije forme nego da će se one raspasti.

Nikola Pilipović  

 Uostalom, mislim da

 Kartaginu treba razoriti.                         

Katon Stariji

Ne mogu izbeći da, suprotno ili slično Katonu, svaki svoj esej počnem tvrdnjom da živimo u svetu zabluda, dogmi i neznanja, jer nismo saznali da postoji svet slobode – života – evolucije, već smo ga ugurali u domen kauzaliteta u kome ovi pojmovi ne postoje, te ne mogu biti ni saznati. Prisiljeni da svet slobode – života tumačimo as hoc, prema ideji dominantnog mislioca, neprestano se suočavamo sa kontradikcijama i apsurdima koje i ne primećujemo, iako su očigledni.

Konkretno, opsednuti smo idejom nastanka života i nastanka živog bića, iako ona nema nikakvog značaja niti je uopšte u domenu mogućeg saznanja, već je potpuno nesaznatljiva i nevažna i utoliko metafizička ideja. A o pojmu života i živog bića ništa ne znamo – što je i neizbežno jer smo ih ugurali u kauzalitet – jer ono što biologija zna o tim pojmovima samo je skup atributa koji im se može pripisati, ali čiji domen (atributa) prevazilazi domen pojma te po samoj definiciji ne može biti njegova definicija.

A filozofija zna o čoveku i o biću civilizacije samo ono što proizlazi iz njihovog međusobnog odnosa, iz jalovog kruga uzajamnog definisanja. I još apsurdnije: okruženi životom živih bića i uslovljeni njima mi tragamo za životom u kosmosu, koji sigurno postoji ali ni na koji način ne može doprineti razrešenju naše zablude o svetu slobode-života. Tražimo u kosmosu i u eksperimentima nešto što ne znamo šta je, te i da ga nađemo ne bismo ga prepoznali.

O nastanku života i živog bića možemo samo da postavimo valjanu hipotezu koja razrešava suštinske probleme, i utoliko je najbolja moguća. Polazeći od onoga što biologija zna, ne bismo odmakli dalje od onoga što je već pokušano, a to je samo nagađanje na nivou Oparinove hipoteze. Međutim, teorija evolucije materije, zasnovana na strogo naučnim osnovama, tumači sve relevantne fenomene sveta slobode – života – evolucije i predstavlja sigurnu osnovu za održivu hipotezu o nastanku života i živog bića. Ne možemo, niti ima potrebe da se upuštamo u tumačenje te teorije, ali možemo iskoristiti ona saznanja do kojih je ona došla a značajna su za našu hipotezu.

Počnimo od pojma živog bića, temeljnog pojma teorije evolucije materije, koji je definisan kroz  iskustveno apsolutno istinite hipoteze:

  • Živo biće je složena i uređena materijalna struktura;
  • Ono traje, opstaje (nije prolazna, slučajna forma);
  • Ono opstaje kroz komunikaciju sa okruženjem;
  • Ono ima jedinstvenu volju.

Nije poznato nijedno živo biće koje ne zadovoljava ove premise, a one su dovoljne da se na njima zasnuje teorija živog sveta. Prva i treća premisa uzete zajedno su u koliziji sa Drugim zakonom termodinamike, sa tim da složena i uređena struktura teži da se raspadne i da energija sa objekta višeg potencijala teži da pređe na okruženje nižeg potencijala. Pa ipak, potpuno paradoksalno, živo biće opstaje i štaviše raste i reprodukuje se. Kako je to moguće?

Od posebnog značaja je RNK jer ona ima najveće pamćenje i sama regeneriše oštećene molekule i reprodukuje se. Ali voda je bitna ne samo kao rastvarač i kao neutralizator gravitacije, već i svojim toplotnim osobinama

iRNK (Vikipedija)

Kada je apsolutni genije Imanuel Kant razjasnio da svi fenomeni moraju biti kauzalni, inače bi naš svet bio samo jedan haos, on je iz toga, potpuno pogrešno, zaključio da slobode kao fizičkog pojma, kao negacije kauzaliteta ne može biti jer bi istovremeno postojala i sloboda i kauzalitet. Njegova greška, koja se pokazala tragičnom za opstanak čovečanstva, nastala je zato što je on tražio slobodu u fenomenu – za koji je pokazao da mora biti kauzalan – a to je gruba principijelna greška. Jer iz kauzaliteta fenomena on je zaključio da i njegov nastanak mora biti kauzalan, iako svekoliko iskustvo o živim bićima pokazuje da nijedan pokret nijednog živog bića ne proizlazi po nekom zakonu, već isključivo voljom i odlukom samog bića, to jest da sloboda pripada objektu i on je upravo time živo biće.

Nijedan kauzalni niz ne prolazi kroz živo biće, već se gasi u njemu a ono pokreće novi po svome razlogu koji je uvek u nekoj dobiti. Možemo kazati: živo biće je singularitet u kauzalitetu fenomena. Umesto kauzalnog niza: potonje stanje sledi zakonito za prethodnim stanjem ili slobodnije, kolokvijalno rečeno, što je dopušteno za ponašanje živog bića; posledica zakonito sledi za uzrokom, biće pokreće svoju aktivnost, radi neke dobiti. Time je posledica fenomena – dobit postavljena pre njegovog uzroka – pokretanja akcije. Taj paradoks je moguć tako što se to dešava u samom biću, dok se njegova realizacija u okruženju ostvaruje u skladu sa zakonima prirode, to jest kauzalno.

Uzeti kao celina ta dva fenomena – jedan u samom biću a drugi u okruženju (to nisu usamljeni fenomeni već skupovi fenomena) – čine jedan zatvoreni krug koji čini suštinu života i ja sam ga nazvao kauzalni krug, po analogiji sa kauzalnim nizom. Kauzalni krug izražava sam život i u njemu se objedinjuju: sloboda, kao početak novog fenomena; znanje, kao saznanje u čemu je dobit i kao način da se do nje dođe, evolucija jer domet kauzalnog kruga u okruženje i u budućnost je mera znanja i time mera evolucije, jer znanje je ono što evoluira, agresija, jer svaki poremećaj kauzaliteta je agresija na okruženje.

Za našu svrhu značajno je uočiti da pojam kauzalnog kruga ne određuje i njegovu veličinu (koja je srazmerna evoluciji), te on može bi beskonačno mali, to jest može biti manji od bilo koje određene vrednosti. A to znači da razlika između kauzaliteta i života može biti beskonačno mala, iako mora da postoji. Sada znamo šta je život i šta je živo biće, znamo šta je predmet hipoteze. Ali ne znamo kako da ih prepoznamo – u nekom eksperimentu – jer budući da mogu biti beskonačno mali ne možemo napraviti dovoljno osetljivu aparaturu da bi ih detektovali.

Treba da ispitamo i okruženje u kome je nastao život. To je verovatno bio vreli okean u kome su bile rastvorene mnoge materije i verovatno i organske, to jest one na osnovi ugljenika, azota i vodonika i među njima i aminokiseline, jer to je i danas moguće proizvesti. Od posebnog značaja je RNK jer ona ima najveće pamćenje i sama regeneriše oštećene molekule i reprodukuje se. Ali voda je bitna ne samo kao rastvarač i kao neutralizator gravitacije, već i svojim toplotnim osobinama. Jer velika specifična toplota vode obezbedila je stabilnu i lagano opadajuću temperaturu okruženja.

Da bismo objasnili značaj te činjenice, vratimo se istoriji našeg kosmosa onako kako nam je tumači fizika. Posle velikog praska i naglog širenja kosmosa, nastale su prve i najprostije čestice – elektron i pozitron, sa daljim hlađenjem nastajale su sve složenije – proton,  neutron, jezgro vodonika, vodonik. A u prvim zvezdama i njihovim hlađenjem i helijum i ostali lakši hemijski elementi; u drugoj generaciji nastali su i ostali elementi. Docnije u znatno nižem potencijalu planeta nastala su i mnoga jedinjenja, prvo neorganska a potom na Zemlji i organska.

Lako je uočiti obrazac: sa hlađenjem nastaju složenije forme, to jest njihova verovatnoća je veća od verovatnoće nastanka prostijih formi. Na prvi pogled to izgleda paradoksalno, jer Drugi zakon termodinamike, koji znamo iz našeg iskustva nalaže obrnuto: da iz složenih formi nastaju prostije. Da sa hlađenjem okruženja nastaju složenije forme je neizbežan zakon prirode, jer potencijal energije veze novonastalog objekta ne može biti veći od potencijala okruženja – to nalaže Drugi zakon termodinamike, ali ne može biti ni manji jer bi se takav objekat odmah razgradio, znači mora biti isti.

Ali sa hlađenjem okruženja ti objekti ostaju stabilni i mogu nastati samo njihove kombinacije, to jest složeniji objekti sa manjom energijom veze. Znači Drugi zakon termodinamike u uslovima hlađenja nalaže stvaranje složenijih formi, to jest njihova verovatnoća je veća.To se dešavalo i u prvobitnim vrelim okeanima u kojima je bila veća verovatnoća da će nastati složenije forme nego da će se one raspasti.

Zemlja (Vikipedija)

Kada govorimo o nastajanju, o dešavanju, o promenama mi govorimo o fenomenima kroz koje se te promene ostvaruju, govorimo o komunikaciji između objekta i okruženja, a kada govorimo o verovatnoći novonastalog stanja mi govorimo o dovoljno velikom broju komunikacija. Ali da bi se fenomen ponavljao, da bi se komunikacija ponavljala ona mora biti obostrana. Jer će se posle nekoliko komunikacija potencijali objekta i okruženja izjednačiti i nestaće uzrok fenomenu, znači mora i objekt delovati na okruženje da bi se komunikacija ponavljala.

To je moguće samo ako se okruženje periodično menja, ako je njegov potencijal veći od potencijala objekta, a potom ako je manji te je tada moguće i delovanje objekta na okruženje. Tu periodičnost promene omogućuje okretanje Zemlje i zračenje Sunca, smena dana kada potencijal okruženja raste i ono deluje na objekat i noći kada tako povećani potencijal objekta prevazilazi potencijal okruženja i on deluje na okruženje. Ta obostrana komunikacija ostvarivala se skoro milijardu godina i puta 365 dana i noći u bezbrojnim biomasama. To je uslov svih uslova da nastane RNK i da biomasa postaje sve složenija, jer svaka promena je moguća samo slučajno, samo genetskom greškom u složenoj i uređenoj organskoj strukturi. Jer je to uslov za odabiranje za opstanak onih formi koje bolje iskorišćavaju okruženje i brže napreduju, koje opstaju kao verovatnije. Treba uočiti razliku između odabiranja u biomasama koje još ne poseduju život od prirodnog odabiranja koje biologija pripisuje živom biću misleći pri tome isključivo na njegovu materijalnu strukturu, to jest misleći na nešto što je nemoguće, na život mehanizma.

Biomasa je mogla da komunicira samo sa vrlo tankim slojem tečnosti, iz kojeg su vrlo brzo iscrpljene korisne materije, te je kretanje biomase bio, takođe, jedan od uslova njenog napredovanja. Zato kada je zaiskrio prvi kauzalni krug, prvi život, koji je bez sumnje bio veoma mali i verovatno se taj prvi i ugasio, ne možemo ni nagađati da li se on odnosio na kretanje – znači ne kao slučajno već kao svrhovito – ili je nastalo novo jedinjenje koje prepoznaje dobit, ili je nastala forma koja prepoznaje dobit. Ali je sigurno da je nastao život i da je on počeo svoju evoluciju kroz sve korisnije adaptacije materijalne strukture i kroz potpunu podelu poslova, podelu dobiti i podelu vlasti, čime je ona podvedena pod jednu volju, što je četvrta premisa o živom biću, te je time i ono stvoreno.

Preglednosti radi ponovićemo koja znanja su nam neophodna da bismo definisali valjanu hipotezu o nastanku života i živih bića, hipotezu koja je nedokaziva, već time što je neproverljiva, ali je značajan napredak u odnosu na postojeće hipoteze.

Moramo znati:

  • Šta je predmet promišljanja, to jest šta je život i šta je živo biće;
  • Da život-sloboda može iz kauzaliteta nastati samo slučajno:
  • Da slučaj postane vrlo verovatan potrebno je nebrojeno mnogo promena;
  • Da svi atributi poseduju neku formu pamćenja kojim se mogu vratiti u pređašnje stanje;
  • Da organski molekuli, a posebno RNK, i još više DNK, imaju pamćenje koje im omogućava regeneraciju i reprodukciju;
  • Da kauzalni krug, a to je sam život, može biti beskonačno mali, manji od bilo koje određene veličine, što znači da ne možemo znati (ne možemo utvrditi merenjem) da li je život zaiskrio u nekom objektu i u nekom trenutku;
  • Da je u vreme nastanka života na Zemlji bila veća verovatnoća nastanka složenijih organskih jedinjenja nego razgradnja postojećih.

Ni sa ovim saznanjima nije moguć nikakav eksperiment koji bi iznedrio život i živo biće jer:

  • Kauzalni krug, to jest život može biti manji od bilo koje određene veličine;
  • Potrebna je laboratorija veličine okeana i trajanje od nekoliko miliona godina;
  • I ako bi se nekim neverovatnim slučajem konstatovao život, eksperiment se ne bi mogao ponoviti, što je uslov njegove validnosti;
  • Eksperiment bi mogao samo da pokaže da čovek može da proizvede život, a ne i da je on tako nastao.

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar