Већи део западног света, као и Азије, и даље гаји најгору слику о Кини – то је навика која би могла имати катастрофалне последице.
Проф. др Кију Џин
Прослава седамдесетогодишњице оснивања Народне Републике Кине 1. октобра биће изузетно радостан догађај, који укључује величанствене културне догађаје, несвакидашњу државничку вечеру, на којој ће учествовати домаће и иностране високе званице, као и грандиозну војну параду на Тргу Тјенанмен. С обзиром да се годишњица обележава у тренутку растућих тензија са администрацијом америчког председника Доналда Трампа, манифестација ће бити прожета додатном дозом патриотског ентузијазма. Међутим, иако Кина има пуно разлога за славље, пред њом је још много посла.
Првих тридесет година владавине Комунистичке партије Кине (КПК) оцењене су као оштре и окрутне, због катастрофалног Великог скока напред (економског и социјалног плана НРК који је био на снази од 1958. до 1961; прим. прев.), као и због Културне револуције. Међутим, ово нису биле изгубљене деценије. Напротив. Начињени су крупни помаци у модернизацији Кине: успостављене су локалне и националне електроенергетске мреже, ојачан је индустријски капацитет, док се људски капитал убрзано побољшавао.
Два услова
Као резултат тога, показатељи људског развоја Кине, који су пре 70 година били на нивоу индијских, изненада су забележили велики скок. Од 1949. до 1979. године, стопа писмености порасла је са испод 20 на 66 одсто, а животни век се повећао са 41 на 64 године. Све ово утабало је пут за „програм реформи и отварања НРК ка свету” у режији Денг Сјаопинга које су покренуле силовити економски раст и развој Кине у претходних четрдесет година.
Кина се пак суочава са застрашујуће тешким задатком: да друге државе држи мирнима док она плови даље
Данас списак зацртаних циљева Кине још увек је дугачак, али њени лидери доследно раде на њиховом испуњавању, корак по корак, од смањења неједнакости у друштву и очувања животне средине, па до реструктурирања економије. Уколико желе да у томе успеју – учвршћујући тиме кинески модел развоја као одрживу алтернативу либералној демократији западног уређења – мораће у наредним годинама да испуне два кључна услова.
Ватромет изнад трга Тјенанмен (Ројтерс/Џејсон Ли)
Кина најпре мора достићи статус државе са високим БДП-ом по глави становника. До сада, Кина се ослањала на огромну величину својих тржишта и брзи раст производње како би повећала приходе, али ове инстанце могу градити економију само до једне одређене тачке. Кинеске институције, њена технологија и устаљени, широко распрострањени начин размишљања остају пак ближе оријентисани ка садашњих десет хиљада долара прихода БДП-а по глави становника, него зацртаној цифри од тридесет хиљада долара. Друго, Кина мора осигурати да иницијатива „Један појас, један пут” буде успешна. То значи спровођење инклузивног програма економичне, еколошки одрживе изградње инфраструктурних пројеката, који неће резултирати неодрживим дуговима.
Неће бити једноставно постићи ниједан од ових циљева, посебно имајући у виду спољно окружење пуно изазова. Док Кина ужива у свом рођенданском слављу, спољашњи свет, почевши од САД, забринут је због кинеских тежњи за глобалном доминацијом, у технолошком и геополитичком погледу. Када велики брод заплови, његов ће траг узбунити остале бродове, без обзира колико се вешто тим бродом управља. Кина се пак суочава са застрашујуће тешким задатком: да друге државе држи мирнима док она плови даље. За ово ће пре свега бити потребна отворена, искрена и доследна комуникација између Кине и спољашњег света.
Без Монроове доктрину
Међутим, није Кина једина која носи ово бреме; западни лидери такође морају бити предусретљиви према кинеским напорима. Кина је одавно обећала свету свој „миран успон”. За разлику од САД из периода деветнаестог века, Кина не практикује Монроову доктрину (америчка политика супротстављања европском колонијализму у Америци), која би покушала да гарантује њену сферу утицаја, и не позива се на „Манифест судбине”, којим би ширила своју територију по сваку цену. Заправо, од владавине Денга сви кинески погранични спорови решени су мирним преговорима, осим једнога. Кини је требало једанаест година да испреговара споразум око границе са Русијом, метар по метар.
Па ипак, већи део западног света, као и Азије, и даље гаји најгору слику о Кини – то је навика која би могла имати катастрофалне последице. Као што је Алберт Ками својевремено записао: „Погрешне идеје увек се заврше крвопролићем, али у сваком случају то буде туђа крв. Због тога се неки наши мислиоци осећају слободним да кажу шта год пожеле.”
Како би избегли да упадну у замку рата, политички и интелектуални лидери западног света не смеју слепо веровати онима који претпостављају да је сукоб са Кином неизбежан. Ако треба уважити неко историјско искуство, то је онда искуство недавних промашаја и погрешних прорачуна – подсећања на то како лако пат позиција може довести до катастрофе.
Претходни инциденти, попут бомбардовања кинеске амбасаде у Београду од стране снага НАТО пакта 1999. године или сукоба америчких и кинеских авиона 2001. на острву Хаинан – решени су преговорима. Али узевши у обзир растући антагонизам према Кини, тешко је прогнозирати да ли би лидери успели да понове тај исход уколико би се слични инциденти догодили данас. Првих седамдесет година владавине КПК донели су брз развој, али у коначници тек умерени просперитет.
Војна парада поводом 70. годишњице оснивања НР Кине
Сада Кина мора усмерити пажњу ка повећању прихода и ефикасном спровођењу иницијативе „Један појас, један пут”. Ови се циљеви могу остварити једино у мирном, стабилном окружењу и кинески лидери то разумеју. Међутим, још увек им преостаје да у то убеде и Запад.
(Извор Нови Стандард)
