КЛИМАТСКИ ИНЖЕЊЕРИ

У најопштијем случају то подразумева: уклањање угљен-диоксида  и других и штетних гасова из атмосфере и управљање топлотом која са Сунца пристиже у атмосферу и на Земљу.

Савремено човечанство континуално се сусреће са различитим ризицима и претњама али и са новим изазовима који најављују неочекиване последице, пре свега због природне и вештачке промене климе. Расправе у вези са глобалним порастом температуре и климатским променама, поред теоријске и експерименталне утемељености, и даље деле светски научни и експертски аудиторијум на оне који сумњају у истинитост таквих тврдњи и оне који заговарају ургентно глобално међународно реаговање на процесе глобалног загревања.

Управљања сунчевим зрачењем у директној
је вези с технологијама климатског
ратовања нелеталним оружјем, радио-фреквентно
и/или ласерско, чији принципи почивају на
загревању одређених слојева јоносфере.

Без обзира да ли концепт будућег одрживог развоја зависи или не од климатских промена, последњих тридесетак година рађа се нова, како научна, тако и технолошка, интердисциплинарна област праћења и утицаја на климатске локалне и глобалне промене. Најновије прегледно истраживање Деборе Гордон, директора Енергетског и климатског програма надалеко чувене Kарнеги фондације из августа фокусира питања диверсификације и унификације садржаја климатског инжењерства и потребе за новим профилом стручњка.

У најопштијем случају климатско инжењерство подразумева широк спектар метода и поступака, с циљем генерисања жељених утицаја на део или цео климатски систем да би се ограничиле климатске промене на планетарном или регионалном нивоу. Технологија које у то улазе најчешће се своде на две опште категорије:

1. Уклањање CO2 и других и штетних гасова из атмосфере и
2. Управљање топлотом Сунца која пристиже у атмосферу и на Земљу.

Прве су познате, са већ усвојеном скраћеницом, као CDR-технологије (Carbon dioxide removal), док су друге усвојене под називом SRМ-технологије (Sun Radiation Management).

Технологије подразумевају спектар различитих поступака, условно распоређених у атмосфери, на тлу, под земљом, на води и/или под водом. Поменути аутор наводи различите видове екстракције угљен-диоксида (CO2) и такозване  секвестрације угљеника у течном и чврстом стању биолошким или биоенергетским процесима, помоћу биомасе или, пак, вештачки формираног флорног система. У неким поступцима уводи се додатно коришћење ензима ради конверзије CO2 у биомасу или хемијске биопродукте итд.

Друге методе из категорије CDR ослањају се на познате миленијумске процесе апсорпције CO2 у минералној средини. У таквим срединама се технологијама коришћења силикатних минерала могу убрзати процеси апсорпције CO2, а додатно и карбонизовани минерали који би се депоноволи у океанима. Посебна технологија односи се на индустријско пречишћавање ваздуха коришћењем катализатора на различитим температурама и влажностима ради сепарације CO2 и, наравно, његово депоновање у подземна складишта ради чувања за накнадне технолошке употребе.

Ако се овоме придодају класично пошумњавање огољених подручја и еколошка заштита, онда се у CDR-инжењерство може једино додати подводни поступак ђубрења гвожђa помоћу алги које сакупљају CO2, познат као OIF-технологија.

Знатно опаснији и ризичнији поступци у климатском инжењерству крију се у SRM-технологији, који досежу границе научне фантастике јер су тесно повезани са истраживањима о чистој енергији. Иако су овакве технологије у принципу брже и вероватно ефикасније, оне се на неки начин своде на маскирање ефеката сунчевог зрачења и загревања планете. Недостатак оваквих технологија: када се једном активирају, веома тешко се заустављају.

Углавном су везане за атмосферу и јоносферу, у најширем смислу. Најпознатија је технологија свемирских рефлектора ради засенчења Земље (атмосферска рефлексиона прашина, јонизациони појасеви и прстенови, велика огледала и слично, што се често помињу и у концептима новог нелеталног оружја).

Посебно је занимљив поступак убацивања честица сулфата и других аеросоли у горње слојеве атмосфере и јоносфере да одбијају сунчеву светлост и враћају је у космос. Постоје и други начини аеросолног деловања употребом ракета, артиљерије, ваздухопловства, а углавном се користе за локалну модификацију временских услова. Увелико су у примени материјали са на вештачким објектима са високим рефлексионим способностима који штите од појачаног сунчевог зрачења.

Обе категорије технологија носе различите ризике и претње по човечанство, и то мора бити саставни део у истраживању климатског инжењерства. Складиштење угљен-диоксида и секвестрација из фосилних горива у току сагоревања могу да представљају атмосферски поремећај, с непознатим утицајем на водене циклусе, стварање олуја, промене биодиверзитета и микробиолошког света на чијој физиолошкој равнотежи почива људско здравље.

Управљања сунчевим зрачењем у директној је вези с технологијама климатског ратовања нелеталним оружјем, познатим као радиофреквентно и/или ласерско, чији принципи почивају на загревању одређених региона нижих и виших слојева јоносфере. Ако се томе дода развој нових технологија употреба метана (CH4), краткоживућег климатског загађивача, и комбинује с нанотехнологијама за хемијско искоршћавање морских ресурса, очекује се да ће CDR-технологије заменити и нове хлоро-флуоро-угљеничне технологије са екстремно валентним једињењима за уклањање појачаног инфрацрвеног зрачења властитим разлагањем. Да ли се тако рађа нови климатски ризик?

Реконструкција климатсдких услова на Земљи употребом оваквих и будућих технологија највећи је изазов 21. века, пре свега због недостатка поузданих информација у вези с применом климатског инжењерства. За сваку од постојећих и нових технологија потребна је широка домаћа и међународна јавна расправа ради увида у њихову ефективност и безбедност.

Да ли Србија треба прелиминарно да анализира ова питања пре него што школовање климатских инжењера уведе на својим универзитетима? Једини критеријум за климатско инжењерство мора да буде екологија, односно веома добро познавање општег и локалног биодиверзитета и услова очувања животне средине.