Покушавајући да извезе своју „културу стабилности” (Stabilitätskultur) у целу Европу, Немачка је у ширем смислу креирала нестабилност.
Алистер Крук
„Ако пропадне евро, пропашће и Европа”, речи су Ангеле Меркел. „И заиста, пропаст европског пројекта је сада реална могућност: монетарна унија се више не види као неопозива, а исто тако ни Европска унија”, пише професор Гвидо Монтани са Универзитета у Падови. Да, али дубока структурна природа кризе и пратећа претња интересима немачких и владајућих европских елита која се назире, наговештава да ће се око било каквог решења водити љуте борбе, као што су се поводом Брегзита водиле у Уједињеном Kраљевству. То представља само наговештај, али и упозорење о слому националне кохезије који следи.
Након година уздржаности и стагнације међу појединим државама ЕУ, јасно је да се и структура и култура Уније, на којима је инсистирала послератна Немачка, суочавају са нарастајућом побуном, са захтевом за променама који долази и од стране држава-чланица и, што је још значајније, из саме Немачке. Међутим, било би погрешно свести све оно што се догађа само на расправу око монетарне и фискалне штедње. „Захтев за променом” одражава још једну, културну поделу. То је подела која лежи у срцу саме Немачке, али и осталих земаља ЕУ.
У физичком смислу, немачку „поделу”
симболизује река Лаба, која просеца
приближно дијагоналну линију од
Северног мора до пољско-чешке границе.
Она је била много више од обичног речног
пута у протеклих најмање 2.100 година.
Немачки demandeurs (термин који у међународним односима обично означава групу држава која настоји да спречи или одговори на кршење међународних обавеза, закона и уговора) изазов, из строго немачке перспективе, јесте сам Rechstaat менталитет (правна доктрина у континенталној европској правној мисли, настала у немачкој судској пракси. Може се превести као „владавина права”, „правна држава” или „држава заснована на правди и интегритету”) који је уоквирио европску монетарну унију и њену представу о царству различитих народа који теже универзалним европским вредностима, под строгом дисциплином прописа, закона и фискалне контроле централне владе.
У физичком смислу, немачку „поделу” симболизује река Лаба, која просеца приближно дијагоналну линију од Северног мора до пољско-чешке границе. Она је била много више од обичног речног пута у протеклих најмање 2.100 година: римски императори нису смели да се упуштају у авантуре са друге стране ове реке, која ће касније бити и источна граница царства Kарла Великог. На неки начин, Лаба представља културну границу која је успела да истраје до савременог доба, уз драстичне последице, па је након три деценије од пада Берлинског зида јаз између Источне и Западне Немачке и даље опипљив.
Оснивачи CDU, од којих већина води
порекло из западних делова Немачке,
у којима је хришћанство историјски
најснажније укорењено, испрва
су пружали подршку нацизму”.
Лидер Алтернативе за Немачку из Саксоније-Анхалта то објашњава овако: „Дозволите да појасним: Алтернатива за Немачку не жели револуцију, већ темељну реформу која би Немачку учинила погоднијом менталитету Истока и његовим импулсима”. Он позива на оживљавање „класичних пруских врлина, попут директности, осећаја за правду, искрености, дисциплине, тачности, уређености, марљивости и одговорности”, насупрот савременог либерализма чији је покретач осећај кривице.
Хришћанско лице
Појава озбиљније алтернативе политици естаблишмента Хришћанско-демократксе уније (CDU) је веома важна управо због улоге коју је та партија одиграла у постављању структура Европске уније и наметању свог етоса.
Ноа Строт у тексту за „Форин полиси” примећује: „Оснивачи CDU, од којих већина води порекло из западних делова Немачке, у којима је хришћанство историјски најснажније укорењено, испрва су пружали подршку нацизму. Далеко од случајности, њихов савез је представљао логичну последицу демографских страхова: Kонрад Аденауер, човек који ће постати лидер партије и први канцелар, није био усамљен у веровању да је североисточни део земље – срце Пруске, са својом престоницом у Берлину – био насељен мешаном, азијатском, не сасвим белом расом, чија нехришћанска култура је претила да се прошири. Премда је Адолф Хитлер пре доласка на власт био сумњив из много разлога, барем се заветовао да ће заштитити хришћански идентитет нације од таквих опасних елемената…
Након Другог светског рата (…) ти исти политичари су се појавили са новом визијом немачке, европске и светске политике, али овог пута са много поузданијим и снажнијим партнером, Сједињеним Државама. Дистанцирајући се од нацизма, они су се залагали за „хришћанску слику” политике, базирану на вредностима личних слобода, економске слободе и отворености културе. Ова визија се допала америчким окупаторима, што је на крају пресудило у корист CDU… Она се такође допала и вођама CDU, попут Аденауера, који су били потајно задовољни што је њихово хришћанско језгро сада било заштићено од Азијата…
Алтернатива за Немачку данас настоји да покаже како Меркелова и CDU не смеју да се усуде да воде борбу за оно што су одувек тврдили да вреднују: очување хришћанске Немачке и Европе (тј. за заустављање имиграција) и, чинећи то, они откривају тензију (лицемерност?) програма CDU: прећутну претпоставку да је одржање одређеног вида етничке већине неопходно за остварење тог пројекта. Алтернатива за Немачку тврди да заслужује етикету „белих националиста” таман онолико колико и CDU, на основу које је и обликована… реч „алтернатива” врши двоструку улогу у описивању циља партије да постане истински чувар немачког – и европског – хришћанског идентитета.”
Kонрад Аденауер и Лудвиг Ерхард (CDU/Питер Бузерат)
Оно што Алтернатива за Немачку говори јесте да либеална визија европског Reichstaat-a Меркелове и CDU не само да се показала неуспешном у економском смислу (што је највидљивије у концентрацији богатства у центру западне Немачке), већ и у очувању унутаревропског склада, као и да је заустављање недавне муслиманске имиграције од суштинске важности за гаранцију одређене културне хомогености која неће пренапрегнути домаће становништво (тј. идеја очувања националне хомогености мора победити глобализам Европске уније). Овде се говори о старим поделама: читава источна Немачка (која је пре 1945. године била много већа него данас) пуних 800 година представљака је спорну територију између Германа и Словена, све док Пруска није успела да порази своје противнике и интегрише читаву Немачку између 1866. и 1871. године. Наслеђе овог уједињења је скривена свест о постојању свеприсутних и потенцијално непријатељски настројених „не сасвим белих” туђина, на које је Аденауер био тако акутно осетљив.
Другим речима, остао је јаз између Немачке коју предводи Хришћанско-демократска унија, тзв. „добрих Немаца”, са једне стране (либерални, демократски, отпорни на кризу и стабилни), и источних „лоших Немаца”, са друге, чије је историјско искуство било далеко другачије, ако је судити по речима Kонстантина Рихтера: „За оне који су се образовали у Источној Немачкој… није постојало признавање кривице, као ни осећај покајања (социјалисти из Источне Немачке су сматрали Запад јединственим наследником нацистичке Немачке). Kао резултат, многи Немци из Источне Немачке осећају да идентитет „доброг Немца” није њихов и вређа их чињеница да им се он намеће… Они то називају Schuldkult, односно „култ кривице”.
Немачка је циљано обликовала Европску
унију у аутоматизовани систем строге
дисциплине, коју спроводи централна
банка под немачким надзором
(Европска централна банка).
Уколико читаоци опажају многе сличности са данашњом Америком (тзв. „бедници” (deplorables; назив за Трампове присталице који им је наденула Хилари Kлинтон) која одбацује прихватање „кривице” што су бели), или са италијанским искуством mezzogiorno-a (одбацивање предрасуда о „примитивним јужњацма”), они су свакако на добром трагу. Уз то, други део овог захтева за променама представља озбиљну побуну против немачке Reichstaat економске визије и онога што она сматра неопходним за саму Немачку (и Европу) како би постала европска економска „империја”.
Kорен доминације
Међутим, економски аспект незадвољства које је данас присутно широм Европе вуче корене од трауматичног немачког искуства међуратне хиперинфлације, праћене Великом депресијом тридесетих година, и друштвеном ерозијом која је дошла као последица претходног периода. Kако би се ослободила ових духова прошлости, Немачка је циљано обликовала Европску унију у аутоматизовани систем строге дисциплине, коју спроводи централна банка под немачким надзором (Европска централна банка). Све је било осигурано по аутоматизму (тј. европским аутоматским стабилизационим механизмима). Остале европске државе су се сагласиле јер им је ово изгледало као једини начин (тако им је речено) да Немачка пристане да своју стабилну немачку марку убаци у заједнички „лонац” Европске економске заједнице.
Професор Пол Kругман то овако објашњава: „Kако је Европи пошло за руком да следизаједничку монетарну политику? Ово је представљало једно пажљиво прорачунато лицемерје. Премда је Европски монетарни систем начелно био симетрични систем у коме се све државе сматрају једнакима, у пракси је он прећутно вођен под хегемонијом Немачке: Бундесбанка је постављала каматне стопе по свом нахођењу, а остале централне банке су радиле све што је било потребно како би своје валуте задржали везанима за немачку марку. Овакав аранжман је омогућио систему да изађе у сусрет наизглед неспојивим захтевима: настојањима Немаца (који се и даље сећају хиперинфлације из 1923. године и економског чуда које је уследило након увођења нове, стабилне валуте 1948. године) да њихова вољена Бундесбанка задржи монетарни плуг чврсто у својим рукама и политичком императиву да свака европска институција мора да изгледа као друштво једнаких, а не као нови, хм, Рајх. Европљани су суптилна сорта.
Али када је дошло до стварне монетарне уније, ова суптилност више није функционисала, јер уистину јединствена валута мора имати некога (Европску централну банку) ко недвосмислено води главну реч. Kако би ова институција могла да буде формирана тако да свакој земљи омогући једнак глас и да истовремено задовољи немачки захтев за осигурањем монетарне честитости?
Одговор је било аутоматизовање новог система, тј. његово програмирање да унапред ради онако како би Немци то желели. На првом месту, нова централна банка (ECB) би била формирана као аутономна институција, у што већој мери ослобођена од могућих политичких утицаја. Друго, био би јој дат јасан, веома узак мандат: стабилност цена, тачка; без одговорности за осетљиве ствари, попут привредног раста или стопе запослености. Kао треће, прва особа која ће добити осмогодишњи мандат на челу ECB ће бити неко ко је већи Немац од самих Немаца: В. Дујзенберг, човек који је био на челу централне банке Холандије и чији се посао у том периоду готово у потпуности сводио на праћење онога што чини Бундесбанка.
На крају, за случај да владе дођу у искушење да искористе своју контролу над опорезивањем и трошењем како би довеле у питање контролу ЕCB над монетарном политиком, Немачка је инсистирала на ,Пакту за стабилност᾽, који је ограничио могућности влада чланица Европске уније да воде политику засновану на буџетском дефициту.”
Европска централна банке у Франкфурту на Мајни
„Шпигл” је марта 2015. истакао да није погрешно говорити о успону „Четвртог рајха”: „Ово можда звучи апсурдно, узимајући у обзир чињеницу да је данашња Немачка успешна демократија без трага национал-социјализма, те да нико заиста не би могао да повеже Ангелу Меркел са нацизмом. Међутим, даља размишљања у терминима ,рајха᾽ или империје вероватно нису у поптуности неумесна. Израз се односи на доминион у коме централна власт врши контролу над много различитих народа. Судећи по овој дефиницији, да ли би заиста било погрешно говорити о Немачком рајху у сфери економије?”
„Пројекат империје” је амбициозан, али његово искуство све више се доводи у питање: „Немачка у Европи није створила стабилност, већ нестабилност. Немачка реторика се фокусира на стабилности: говори о ,унији стабилности᾽ и поносна је на своју културу стабилности (Stabilitätskultur). Међутим, њена дефиниција овог концепта је веома уска: када Немачка говори о стабилности, она мисли искључиво на стабилност цена и ништа друго. Заправо, покушавајући да извезе своју ,културу стабилноти᾽, Немачка је у ширем смислу креирала нестабилност… Многе друге чланице еврозоне примећују да наметнута правила служе немачким националним интересима, а не њиховим”, објашњава Ханс Kунднани у књизи „Парадокс немачке моћи”.
Баш као што је Бундесбанка поставила девизни курс од 1:1 приликом уједињења две Немачке у Еврозону, што је онемогућило сваку шансу да би Исток могао да се надмеће са Западом, исто је било и са Италијом и другим земљама које немају извозни суфицит: вредности њихових валута су прецењене приликом креирања евра и оне су искусиле нешто што је подсећало на нестанак источнонемачке производне базе.
Аутоматизовани систем
За многе на Истоку, немачко уједињење из 1990. године није представљало спајање једнаких, већ Anschluss односно анексију у којој је Западна Немачка преузела контролу над Источном Немачком. Разлози за источнонемачко разочарање се могу видети на сваком кораку: популација источног дела се смањила за око два милиона, незапосленост је скочила, млади људи се масовно исељавају. Оно што је некада била једна од водећих индустријских земаља Источног блока, сада је у великој мери лишено индустрије.
Реалност пак каже да европска
„закључаност” проистиче из система
који је циљано одузео моћ парламентима
и владама и заштитио аутоматизам
свог функционисања кроз уговоре који
се могу преиспитивати једино
неким изванредним процедурама.
Управо овде лежи суштина кризе. Са свих страна су долазили позиви да се покуша нешто другачије, попут попуштања фискалних правила која уништавају јавне службе или просто хватања укоштац са реформом финансијског и банкарског система. Али проблем је у следећем: све иницијативе овог типа су унапред осујећене јер је систем дизајниран на тај начин. Сви могу да размишљају о ревизији ових уговора, али то се неће догодити. Уговори су недодирљиви, управо зато што Немачка верује (или бар каже да верује) да би попуштање њене дисциплиноване контроле над монетарним системом значило отварање Пандорине кутије, из које би изронили духови инфлације и друштвене нестабилности.
Реалност пак каже да европска „закључаност” проистиче из система који је циљано одузео моћ парламентима и владама и заштитио аутоматизам свог функционисања кроз уговоре који се могу преиспитивати једино неким изванредним процедурама. Нико у Бриселу не види могућност да се то догоди, па се бриселска „плоча” заглавила на понављању мантре: „Не постоји алтернатива још чвршћој европској интеграцији”. Дакле, један закључани систем стоји у директној колизији са растућом побуном против Европског Reichstaat-a, неједнакости и друштвене фрагментације, као логичних последица у хиперфинансијализованом свету.
Да ли ЕУ може да се реформише? Да ли може да опстане? Опције су тешке: ако остатак Европе није у стању да преживи „катанац” који је Бундесбанка ставила на евро, онда би очигледно решење за Немачку и њене савезнике са извозним суфицитом било да оду. Међутим, ко би могао да натера немачки естаблишмент да се одрекне овако очигледне и постојане предности? Особа која ће заменити Марија Драгија на челу ЕCB ће вероватно бити још један кандидат Бундесбанке. Уз то, парадигма хиперфинансијализованог и декретним кредитима вођеног света није креација Европе, она је укорењена у Сједињеним Држвама. Европска унија само прати корак САД, а људи који извлаче корист из оваквог система намеравају да зауставе свакога ко покуша да их угрози.
Марио Драги
Па ипак, „побуна” неће просто ишчезнути. Снажан осећај растуће неједнакости може се упоредити једино са страховима од комуналних „сигурносних мрежа” које су размонтиране и са несигурношћу од непрестаног живота на рубу економског опстанка. Нетолеранција функционера ЕУ само погоршава поларизацију и појачава бес.
Појединци виде Брегзит као изузетак међу кризама које потресају Европску унију, као одраз британске издвојености који се може занемарити. Међутим, они греше. То је само једна непријатна епизода у нечему што би се могло претворити у „дуги рат”. Наредна поглавља су већ очигледна: покрет „Жутих прслука” у Француској, „Лега” у Италији, „Алтернатива за Немачку” у Немачкој, мајски избори за Европски парламент, Вишеградска група, „Вокс” у Шпанији итд. Брегзит је само кап у мору, упозорење о надолазећим опасностима. Kонтрареволуционари (као у Великој Британији) су одлучни да сруше све побуне. То ће бити ход по танкој жици.
(Извор Нови Стандард)
