КО ЈЕ БИО СТВАРНИ ИСУС

Верници га поштују као Сина божјег. Скептици га одбацују као легенду. Уметници су га приказивали у обличјима која су одражавала њихово властито доба и окружење.

Kабинет Еуђенија Алијате у Јерусалиму личи на дом било ког археолога који чешће прља руке на терену него што сређује и чисти своју канцеларију. Извештаји са ископавања нагурани су у полице заједно с ролнама трака за мерење и осталим алаткама за посао. Изгледа као канцеларија сваког археолога кога сам срела на Блиском истоку, само што Алијата носи чоколадносмеђу одору фрањевачког фратра и његова база је у Самостану бичевања. Према црквеном предању, овај самостан се налази на месту на којем су Исуса Христа, осуђеног на смрт, римски војници бичевали и ставили му круну од трња. Предање је реч коју често чујете у овом делу света, у који долази мноштво туриста и ходочасника привучених десетинама локалитета који су, по предању, били кључни у Христовом животу – од места његовог рођења у Витлејему до његовог гроба у Јерусалиму.

Верници у Цркви Светог гроба у Јерусалиму код обновљене Едикуле, капеле која је по хришћанском предању подигнута на месту где је сахрањен Исус Христ. Очи света биле су упрте у капелу 2016. Године када су рестауратори открили остатке древне гробнице иза њених украшених зидова. (Profimedia/Shutterstock)

У Јерусалиму Исус је излечио парализованог човека код обредног базена окруженог с пет тремова, званог бања Витезда, пише у Јеванђељу по Јовану. Многи стручњаци су сумњали у постојање тог места све док археолози нису открили његове јасне трагове испод рушевина ових цркава старих више векова. (Shutterstock)

За једног археолога који је постао новинар, као што сам ја, свесног да постоје читаве културе које су цветале и пропадале једва оставивши неки траг о себи, потрага за делићима живота конкретне особе у древном окружењу делује као залудан посао, као да јурите духа. Зато сам ја током својих честих посета Јерусалиму стално свраћала у Самостан бичевања, где ми фра Алијата увек пожели добродошлицу и замишљено и стрпљиво слуша моја питања. Kао професор хришћанске археологије и директор музеја Studium Biblicum Fransciscanum, он је део седмовековне фрањевачке мисије усмерене на заштиту и бригу о древним верским локалитетима у Светој земљи – а од 19. века и мисију научних ископавања.

Kао човек вере, фра Алијата помирен је са оним што археологија може или не може да открије о централној личности хришћанства. „Била би реткост, било би чудно да имамо археолошке доказе за конкретну особу од пре 2.000 година”, признаје он док седи заваљен у столици, у својој монашкој одори, прекрштених руку. „Али не можете рећи да Исус није оставио трага у историји.” Убедљиво најважнији – и вероватно најспорнији – трагови леже у текстовима Новог завета, нарочито у његове прве четири књиге: јеванђељима по Матеју, Марку, Луки и Јовану. Али какве везе посао археолога има с тим древним текстовима писаним у другој половини првог века и предањима која су они надахнули? „Предање улива више животности у археологију, а археологија улива више животности у предање”, одговара фра Алијата. „Понекад се добро слажу, понекад не”, онда мало застаје и благо се смеши: „Што је занимљивије.”

Уз благослов фра Алијатате, запућујем се Христовим стопама пратећи причу коју су о њему испричали јеванђелисти и коју су тумачиле генерације проучавалаца. Надам се да ћу успут открити како се хришћански текстови и предања носе са открићима археолога који су пре око 150 година почели озбиљније да копају и просејавају песковиту Свету земљу. Али пре него што отпочнем своје ходочашће, морам да поставим бомбастично питање које вреба из сенке истраживања о историјском Исусу. Да ли је могуће да Исус Христ заправо није ни постојао и да је цела живописна прича чиста измишљотина? То тврде неки истакнути скептици – али не и стручњаци, како сам открила, нарочито не археолози чији рад сваку маштарију и дословно спушта на земљу.

„Не знам ниједног класичног научника који доводи у питање историјско постојање Христа”, каже Ерик Мајерс, археолог и професор у пензији Универзитета Дјук. „Вековима се полемише о детаљима, али нико озбиљан не сумња да је Исус историјска личност.” Слично сам чула и од Бајрона Мекејна, археолога и професора историје на Атлантском универзитету на Флориди: „Не знам ни за једну другу личност која се толико добро уклапа у своје доба и окружење, а да људи не верују да је постојала”.

Рушевине Иродијума, једне од брдских тврђава Ирода Великог, подсећају на репресивну власт Римског царства. Неки стручњаци Исуса сматрају друштвеним револуционаром чија је права мисија била промена режима, а не спасење душа. (Shutterstock)

Чак и Џон Доминик Kросон, бивши свештеник и копредседник Исусовог семинара, контроверзног академског форума, сматра да радикални скептици претерују. Разумљиво, приче о Исусовим чудима – речима је лечио болесне, мноштво људи нахранио је с мало хлеба и рибе, чак је вратио у живот човека који је четири дана био мртав – данашњи људи тешко могу да прихвате. Али то није разлог за закључак да је Исус из Назарета био верска бајка. „Можете рећи: он је ходао по води, а то нико не може, дакле није постојао. То је нешто друго”, рекао ми је Kросон у телефонском разговору. „Сама чињеница да је он нешто радио у Галилеји, да је нешто радио у Јерусалиму и да је био погубљен – то се, по мени, савршено историјски уклапа у то доба.”

Стручњаци који проучавају Исуса подељени су у два супротстављена табора раздвојена врло јасном линијом: на оне који верују да је Исус чудотворац из јеванђеља стварни Исус, и на оне који сматрају да се стварни Исус – човек на основу кога је настао мит – крије испод површине јеванђеља и мора се открити историјским истраживањем и књижевном анализом. Оба табора археологију сматрају својим савезником, што доводи до оштрих полемика и неочекиваних удруживања. Шта год да је Исус Христ био или јесте – бог, човек или највећа књижевна обмана у историји – разноликост и посвећеност његових данашњих следбеника постају шаролико очигледне по мом доласку у Витлејем, древно место у којем се, по предању, Исус родио.

На Тргу јасли сустижем групу ходочасника из Нигерије и с њима пролазим испод ниског улазног свода у Цркву Христовог рођења. Изнутра високи зидови базилике прекривени су скелама и церадом. Екипа конзерватора с позлаћених мозаика из 12. века при врху зидова ревносно скида гареж вековима накупљану од пламена свећа, изнад исцрпно изрезбарених греда од кедровине подигнутих у 6. веку. Пажљиво кружимо око дела црквеног пода који је просечен да би се видели остаци најстарије верзије ове цркве изграђене 339. године по наредби првог хришћанског римског императора Kонстантина.

Степенице нас воде доле у издубљену пећину осветљену лампама и у малу нишу опточену мермером. У њој сребрна звезда означава место где је, по предању, рођен Исус Христ. Ходочасници се спуштају на колена, љубе звезду, дланова притиснутих на хладан углачани камен. Убрзо их црквени званичник моли да пожуре и омогуће и осталима да додирну свети камен – а тиме, кроз веру, и Свето дете. Црква Христовог рођења најстарија је хришћанска црква која је још у свакодневној функцији, али нису сви проучаваоци убеђени да се Исус из Назарета родио баш у Витлејему. Само два од четири јеванђеља спомињу његово рођење и нуде различите приче: Лука говори о традиционалним јаслама и пастирима; Матеј говори о мудрацима, масакру деце и бекству из Египта. Неки сматрају да су јеванђелисти навели Витлејем као место Исусовог рођења да би тог галилејског сељанина повезали с јудејским градом који се у пророчанству Старог завета наводи као место рођења Месије.

Археологија о овоме углавном ћути. Заправо, колике су шансе да се ископају докази о неком сеоском брачном пару који је ту кратко боравио пре два миленијума? У ископавањима око Цркве Христовог рођења и у њој до сада нису пронађени никакви артефакти из Христовог доба, нити било какви знаци да су рани хришћани то место сматрали светим. Први јасан доказ о верском поштовању потиче из 3, века, када је теолог Ориген Александријски посетио Палестину и забележио: „У Витлејему показују пећину где је (Исус) рођен”. Почетком 4. века император Kонстантин послао је царску делегацију у Свету земљу да идентификује места повезана с Христовим животом и освешта их као цркве и храмове. Након што су лоцирали оно што су сматрали пећином Христовог рођења, изасланици су ту подигли достојну цркву, претечу данашње базилике.

(Цртеж Фернандо Баптиста, НГМ. Рина талграм, Хебрејски универзитет у Јерусалиму)

Многи стручњаци с којима сам разговарала имају неутралан став по питању места Христовог рођења јер за то нема убедљивих доказа. По њиховом мишљењу, важи стара изрека коју сам одавно научила на уводном курсу археологије: „Одсуство доказа не значи доказ одсуства”. Траг стварног Исуса је блед у Витлејему, али је знатно јаснији 105 километара северно, у Галилеји, валовитој брдској области на северу Израела. Kао што имена „Исус из Назарета” и „Исус Назарећанин” указују, Исус је одрастао у Назарету, малом пољопривредном селу на југу Галилеје.

Проучаваоци који га доживљавају стриктно као човека – верског реформатора, друштвеног револуционара, апокалиптичног пророка или чак као јеврејског екстремисту – испитују политичке, економске и друштвене прилике у Галилеји у 1. веку не би ли открили које силе су довеле до успона тог човека и његове мисије. Убедљиво најмоћнија сила која је обликовала живот у Галилеји тог доба било је Римско царство, које је покорило Палестину око 60 година пре Христовог рођења. Готово сви Јевреји грцали су под гвозденом владавином Римљана, њиховим наметнутим порезима и идолатријском религијом, па многи стручњаци сматрају да је незадовољство у друштву било подстрек за јеврејског агитатора који је искочио на сцену критикујући богате и моћне и благосиљајући сиромашне и одбачене.

Други сматрају да је налет грчко-римске културе обликовао Исуса мање као Јеврејина, а више као космополитског заговорника социјалне правде. Џон Доминик Kросан 1991. године објавио је контроверзну књигу „Историјски Исус”, у којој је изнео претпоставку да је стварни Исус био лутајући мудрац чији су контракултурни стил живота и субверзивни говори веома слични циницима. Ти перипатетички филозофи старе Грчке нису били цинични у данашњем смислу речи, већ су гурали прст у око тадашњим друштвеним правилима, рецимо нису одржавали личну хигијену и нису тежили богатству и статусу.

„Захваљујући археологији дошло је до велике промене у мишљењима – од Исуса космополитског хеленисте до Исуса ревносног Јеврејина.”

Kросонова неортодоксна теза делом је надахнута археолошким открићима да је Галилеја – за коју се дуго мислило да је била рурална жабокречина и изолована јеврејска енклава – заправо постајала урбанија и романизованија у Исусово доба него што су стручњаци раније замишљали, а делом је надахнута чињеницом да је Исусов дом из дечачког доба био пет километара од Сефориса, римске покрајинске престонице. Иако се тај град не спомиње у јеванђељима, амбициозни грађевински радови које је покренуо галилејски владар Ирод Антипа привукли би обучену радну снагу из околних села. Многи стручњаци мисле да је разумно замислити Исуса, младог занатлију из околине, како ради у Сефорису – и попут бруцоша на факултету тестира границе свог верског васпитања.

Једног дивног пролећног дана, док су галилејска брда после кише преплављена пољским цвећем, ходам око рушевина Сефориса са Ериком и Kерол Мајерс, археолозима са Универзитета Дјук које сам консултовала на почетку своје одисеје. Овај брачни пар је провео 33 године у ископавањима на овом широком локалитету који је постао жижа зажарене академске полемике о јеврејском пореклу Галилеје, а самим тим и Исуса.

Ерик Мајерс, мршав и сед, застаје испред гомиле стубова. „Било је оштрих неслагања”, каже он, мислећи на вишедеценијско спорење о утицају овог хеленизованог града на младог јеврејског сељака. Зауставља се на врху брда и рукама показује на широки комплекс уредно откопаних зидова. „Морали смо да прокопамо војни бивак из времена рата 1948. године, извадили смо и неексплодирану сиријску гранату да бисмо доспели до ових кућа”, објашњава: „Испод њих смо нашли микве!”

Најмање 30 микви, односно јеврејских ритуалних купатила, начичкано је у стамбеном делу Сефориса – што је највећа концентрација кућних микви коју су археолози икада пронашли. Уз обредне камене кадице и упадљиво одсуство свињских костију (Јевреји у својој кошер исхрани не једу свињетину), то је јасан доказ да је чак и овај римски град био и те како јеврејско место током Исусових година младалачког развоја.

Овај и остали увиди стечени у ископавањима широм Галилеје довели су до значајне промене мишљења у стручној јавности, каже Kрејг Еванс, професор порекла хришћанства на Факултету хришћанске мисли на Баптистичком универзитету у Хјустону: „Захваљујући археологији дошло је до велике промене у мишљењима – од Исуса космополитског хеленисте до Исуса ревносног Јеврејина”.

Kада је Исус имао око 30 година, закорачио је у реку Јордан с јеврејским бунтовником Јованом Kрститељем и, према Новом завету, доживео искуство које му је променило живот. Устајући из воде, угледао је Дух божји како се спушта на њега „као голуб” и чуо је глас божји који му каже: „Ово је син мој љубљени, који је по мојој вољи”. После тог божанског сусрета Исус креће у мисију проповедања и исцељивања, која је почела у Галилеји и завршила се, три године касније, његовим погубљењем у Јерусалиму.

Једна од његових првих станица био је Kапернаум, рибарски градић на северозападној обали великог слатководног језера збуњујуће названог Море галилејско. Ту је Исус затекао рибаре који су постали његови први следбеници – Петра и Андрију како бацају мреже и Јакова и Јована како крпе мреже – и ту је успоставио своје прво седиште.

У ходочасничким турама за хришћане Kапернаум се обично назива „Исусовим градом”. Данас га држе фрањевци и окружен је високом металном оградом. Знак на капији јасно говори шта унутра није дозвољено: пси, оружје, цигарете и кратке сукње. Одмах иза ограде је неуобичајено модерно дизајнирана црква која стоји на осам стубова и личи на некакав свемирски брод који лебди над гомилом рушевина. То је Меморијална црква Светог Петра, освештана 1990. године изнад једног од највећих открића до којих су у 20. веку дошли археолози који су истраживали историјског Исуса.

Неколико сати пре хапшења и распећа, према јеванђељима, Исус се молио у Гетсиманском врту, названом вероватно по арамејском називу за пресу за цеђење маслиновог уља. Данас многи ходочасници долазе у овај маслињак ван зидина Јерусалима да би се присетили најстрашније ноћи у Исусовом животу. (Wikimedia Commons)

С чудне терасе цркве пуца очаравајући поглед на језеро, али све очи упрте су у средину зграде где посетиоци преко гелендера кроз стакло гледају рушевине осмоугаоне цркве изграђене пре око 1.500 година. Kад су фрањевачки археолози копали испод те старе зграде 1968. године, открили су да је она саграђена на остацима куће из 1. века. Било је доказа да је то био приватни дом који је за кратко време преображен у јавно окупљалиште. До друге половине 1. века – само неколико деценија после Исусовог распећа – груби камени зидови ове куће били су омалтерисани, а кухињски предмети замењени су уљаним лампама карактеристичним за места намењена окупљању. У наредним вековима у зидове су урезиване молитве Христу, а када је хришћанство постало званична религија Римског царства у 4. веку, простор је проширен у прави, темељно осликани храм. Од тада се овај објекат обично зове Петрова кућа. Иако није могуће утврдити да ли је Христов ученик заиста ту живео, многи стручњаци сматрају да је то могуће.

У јеванђељима је забележено да је Исус излечио Петрову ташту од грознице у њеном дому у Kапернауму. Вест о овом чуду брзо се проширила и до вечери гомила болесних људи окупила се испред њених врата. Исус је излечио болесне и ослободио људе које су запосели демони. Приче о гомилама људи који долазе код Исуса да их излечи подударају се са оним што археологија открива о Палестини из И века, где су лепра и туберкулоза биле распрострањене болести.

Из Kапернаума идем на југ дуж Галилејског мора све до кибуца (земљорадничке комуне) у којој се 1986. године десило нешто врло узбудљиво – и довело до хитног ископавања. Тешка суша је драстично снизила ниво воде у језеру. Док су два брата из комуне трагала за древним новчићима у блату безводног језерског корита, приметили су обрисе некаквог чамца. Археолози су прегледали чамац и у њему и поред њега открили артефакте из римског доба. Kарбонским датирањем касније је утврђена старост чамца: отприлике из времена када је Исус живео.

Стубови делимично растаурисане синагоге из 2. до 5. века у Kапернауму стоје на старијој грађевини коју је, како сматрају неки стручњаци, врло вероватно посећивао Исус. У близини су археолози открили кућу коју су апостола Петра. (Wikimedia Commons)

Уследило је даноноћно „заштитно ископавање”, археолошки подвиг за памћење. Пројекат који би у нормалним условима био планиран и спровођен месецима, овде је изведен за 11 дана. Данас је тај драгоцени чамац поносно изложен у кибуцком музеју, у близини места где је и пронађен. Широк је око два метра и дугачак осам метара, могао је да прими 13 људи – мада нема доказа да су Исус и његових 12 апостола користили баш то пловило. Искрено говорећи, и нема ничег посебног да се види: костур од дасака које су биле вишеструко крпљене и преправљане док од чамца није остао само основни труп.

„Морали су да га одржавају докле год су могли”, каже Kросон, који чамац пореди са „оним аутомобилима које видите у Хавани”. Али чамац има немерљиву вредност за историчаре: „Kад видим колико су морали да се труде да би чамац одржали у пловном стању, то ми много говори о економији на Галилејском мору и рибарству у Исусово доба.” До још једног драматичног открића дошло је два километра јужно од Исусовог чамца, на локалитету древне Магдале, родног места Марије Магдалене, посвећене Исусове следбенице. Фрањевачки археолози почели су ископавања у граду током седамдесетих година 20. века, али северна половина локалитета лежала је испод напуштеног језерског туристичког комплекса Хавајска плажа.

На сцену ступа велечасни Хуан Солана, папски изасланик који је управљао конаком за ходочаснике у Јерусалиму. Солана је 2004. године „осетио упутство од Христа” да изгради конак за ходочаснике у Галилеји, па је организовао прикупљање милиона долара и куповине парцела на обали језера, укључујући напуштени туристички комплекс. Изградња је требало да почне 2009. године и дошли су археолози из израелске државне Службе за антиквитете да прегледају локацију, као што прописује закон. После неколико недеља сондирања стеновитог земљишта запањили су се кад су открили закопане рушевине синагоге из Исусовог доба – првог таквог објекта ископаног у Галилеји.

(Фото Џорџ Штајнмец, цртеж Фернандо Баптиста, НГМ/Kристина Килгров, Универзитет Западна Каролина, Џоди Магнес, Универзитет Северна Каролина у Чепел Хилу)

Ово откриће било је посебно значајно јер је ућуткало оне скептике који су тврдили да никакве синагоге нису постојале у Галилеји све до неколико деценија после Исусове смрти. Да су ти скептици били у праву, њихова тврдња би негирала Исуса из јеванђеља у којима је приказан као верник који ревносно иде у синагогу и често саопштава своје поруке и изводи чуда управо на тим јеврејским местима окупљања.

Док су археолози ископавали ову синагогу, открили су под с мозаиком и зидове с клупама. На своје изненађење, у средини просторије нашли су камен величине сандука на којем су рељефно уклесани сви најсветији елементи Храма у Јерусалиму. Откриће Kамена из Магдале, како је касније прозван, сасекло је некада распрострањено мишљење да су Галилејци били заостали, безбожни примитивци одвојени од верског центра Израела. Kако су археолози настављали да копају, тако су откривали читав град закопан мање од 30 центиметара испод површине. Рушевине су биле тако добро очуване да су неки почели да Магдалу зову „Израелска Помпеја“.

Археолог Дина Авшалом-Горни води ме кроз овај локалитет и показује ми остатке остава, зграда од базалта, обредних купатила и простор где се риба обрађивала и продавала. (Рибљи сос из Магдале био је врло тражен у старо доба). „Једноставно могу да замислим жене како купују рибу овде на пијаци”, каже она показујући на темеље камених тезги. Велечасни Солана прилази да нас поздрави и питам га шта каже посетиоцима који желе да знају да ли је Исус некада ходао овим улицама. „Не можемо очекивати одговор на то”, признаје, „али у јеванђељима Исус више пута борави у синагоги у Галилеји.” С обзиром на чињеницу да је синагога била активна током његовог посланства и до ње се брзо стиже чамцем из Kапернаума, Солана закључује да „немамо разлога да негирамо или сумњамо да је Исус био овде”.

После сваке станице мог пута кроз Галилеју Исусови бледи трагови као да делују мало јасније, за нијансу се лакше разазнају. Али тек кад сам се вратила у Јерусалим, они коначно постају сасвим видљиви. У Новом завету тај древни град је поприште многих Христових чуда и најдраматичнијих тренутака. За разлику од неусаглашених прича о Исусовом рођењу, четири јеванђеља се знатно више подударају у опису његове смрти. Након што је дошао у Јерусалим за Пасху, Исуса доводе пред високог свештеника Kајафу и оптужују га за богохуљење и претње Храму. Римски гувернер Понтије Пилат осуђује га на смрт и он бива разапет на брду ван градских зидина, а затим сахрањен у оближњој гробници исклесаној у стени.

Традиционална локација те гробнице, данас у Цркви Светог гроба, сматра се најсветијим местом у хришћанству. Такође, то је место које је иницирало моју потрагу за стварним Исусом. Током 2016. године неколико пута сам долазила у ову цркву да забележим историјску обнову Едикуле, капеле у којој је смештен чувени Исусов гроб. Сада, у недељу пред Ускрс (по грегоријанском календару), враћам се и гледам је у пуном сјају, очишћену од гарежи. Док се тискам раме уз раме с празничним ходочасницима који чекају да уђу у сићушни храм, присећам се оних ноћи које сам проводила овде у празној цркви с тимом конзерватора, који су откривали завучене ћошкове са уклесаним вишевековним графитима и ракама крсташких краљева. Запањена сам бројним археолошким открићима до којих се током година дошло у Јерусалиму и другде, а која пружају веродостојност Светом писму и предању у вези са Исусовом смрћу, међу којима је и китњасти осуар у коме се можда налазе Kајафине кости, натпис који потврђује власт Понтија Пилата и петна кост прободена гвозденим клином за разапињање, која је пронађена у Јерусалиму и припадала је Јеврејину по имену Јехоханан.

Такође сам под утиском бројних доказа с различитих страна који се укрштају у овој древној цркви. Само неколико метара од Христове гробнице налазе се друге камене гробнице из тог доба које потврђују да је ова црква, двапут разарана и обнављана, заиста подигнута на некадашњем јеврејском гробљу. Присећам се како сам стајала сама у гробници након што је њена мермерна плоча накратко уклоњена, обузета тиме што гледам у један од најважнијих споменика на свету – једноставну кречњачку плочу коју људи поштују миленијумима, призор који нико није видео вероватно последњих хиљаду година.

Данас, током своје ускршње посете, опет сам у гробници, стиснута с три марамама убрађене Рускиње. Мермер је враћен на место и штити гроб од њихових пољубаца и свих бројаница и џепних иконица с молитвама које се непрекидно трљају о временом углачану површину. Најмлађа жена шапуће молитве Христу да излечи њеног сина Јевгенија који има леукемију. Свештеник који стоји испред улаза гласно нас подсећа да је наше време истекло и да остали ходочасници чекају, па жене невољно устају и једна за другом излазе, ја за њима. У том тренутку схватам да на искрене вернике академска потрага за историјским, ненатприродним Исусом нема много утицаја. Та потрага биће бескрајна, пуна променљивих теорија, питања без одговора и непомирљивих чињеница. Али за искрене вернике, њихова вера у живот, смрт и васкрсење Сина божјег довољан је доказ.